Novi Sad-Sankt Peterburg-Novi Sad čamcem
Novi Sad-Sankt Peterburg 2013 prvi deo
Ovo je iskrena avanturistička priča o plovidbi prvog čamca sa stranom zastavom po Rusiji. Puna je gramatičkih grešaka ali je potpuno besplatna, uživajte!
Statistika i zahvalnost
Šta je život? Kuda teče reka?
Za prvo samo znam da je jedan i da reprize nema. Za drugo se trudim da otkrijem.
Mnogi pitaju da li sam milioner i koliko košta takvo putovanje? Pa da počnem prvo sa statistikom:
Prešao sam cirka 7000km za četiri meseca u čamcu domaće proizvodnje i Jamahom 6 i Tomosom 4, Dunavom do Crnog mora, Azovskog mora, Dona, Volge, Šeksne, Svira...rekama, kanalima, morima, jezrima od Novog Sada do Sankt Peterburga.
Potrošio sam 730 evra za benzin, hranu, delove, 70 evra sam dao na kazne Ruskoj armiji, 180 evra sam potoršio za voznu kartu od SPb-a do kuće. Ukupno 980 za istinski istorijsko putovanje pod zastavom Srbije, bez pomoći sponzora.
Nijednom tokom putovanja nisam platio usluge veza, marine. Ljudi su mi pomagali tokom čitavog puta dajući mi hranu, vodu i mnoge usluge besplatno uštedevši mi pri tom i više hiljada evra.
Hvala svima, a ovaj putopis predstavlja moju zahvalnost svima njima.
Pokušaću ovim putem da sve ljude koji su mi pomogli izvadim iz moga srca i spomenem ih u ovoj priči. To je najmanje što mogu da uradim. Njih je mnogo, nekima imam fotografiju a neke nisam mogao da slikam. Ali pre početka bih hteo da se zahvalim trima ženama:  Olgi iz Zatoke, Valeriji iz Volgodonska i Ali iz Samare koje su mi višednevnom domaćom hranom povratile snagu i spasile potencijalnih bolesti i to kad mi je bilo najteže i u situacijama velike iscrpljenosti. Kao da ih je neko poslao. Hvala im.
Ajde prvo da objasnim kako se to postaje rekoplovac ili mornar?
Rodjen sam U Novom Sadu a odrastao u Kamenici na Dunavu. Ni sam ne znam koliko sam bio star kada sam sa starijim drugarima iz moje ulice prešao opasnu saobraćajnicu i otišao u park sa tada meni ogromnim stablima kao zgrade i ugledao nju. Reku. Mirisnu, mirnu, koja teče, sa krivinom i pogledom na drugu obalu sa pitanjem šta je tamo i gde ona ide i odakle dolazi. Nisam ni prvi ni poslednji koji se u reku zaljubio na prvi pogled. Kao da mi je neka visoka žena duge kose, milog glasa, u beloj lepršavoj haljini pružila ruke i zagrlila me. Da, to je reka.
Otac je shvatio da volim reku i kupio mi crvenu malu pecaljku u Fazanu i od tada počinje moje druženje sa njom.  Ubrzo me je otac odveo i u Petrovaradinski dunavac gde sam otvorio oči. Da, tada sam otkrio da postoji paralelni svet. Da ne mora da se živi onako kako nam se kaže. Da se može živeti sa prirodom, skromno i biti okružen dobrodušnim ljudima. I stvarno sam tada otkrio da su ljudi pored reke otvoreni i da žele da pomognu i da postoji neko razumevanje medju njima. Naravno da sam mnogo maštao o čamcu ili da napravim kućicu na vodi u Novosadskom dunavcu kada ih je tamo bilo svega nekoliko, ali je prošlo dugo vremena do kupovine mog prvog čamca.  Ali pre toga je usledila moja prva avantura koju moram spomenuti.
U sedmom osnovne, okružen sivilom, ratovima i ravnodušnošću većine sveta za dešavanja u Vukovaru i oko sebe sa nagomilanim problemima i izostancima iz škole odlučujemo Kova, moj najbolji drugar i ja da pobegnemo zajedno od kuće, zauvek. I to smo uradili. Shvatili smo da je najdravije napustiti bolesnu okolinu.  Krajem decembra u mojoj trinaestoj godini uzeo sam novac koji su moji štedeli za otkup stana i otišao sa najboljim drugarom da kupim čamac, Tigar Shark sa kabinom, tada jedini čamac koji nam se svideo i koji nam je odgovarao. Prethodno je mnogo hrabriji Kova zamenio marke kod Albanca, jedinog dilera u gradu i kupili smo Tomos 4,8 u Agrovojvodini i krenuli u slobodu! Kupili smo dve karte za Titel u jednom pravcu i falilo je samo da kupimo čamac i da zauvek plovimo po rekama. Ali u Titel smo busom došli posle podne i fabrika čamaca je bila zatvorena pa smo pentu vuglili do Tise gde smo proveli najhladniju noć u životu. Ujutru je Kova otišao do fabrike a ja sam čuvao pentu. Mislili smo da je kupovina čamca jednostavna i nismo imali pojma da se plaća porez i da za takvu kupovinu treba i dokumentacija da se napravi. Normalno, ljudi u fabrici su shvatili da nije baš normalno da klinci kupuju čamac sa kešom i zvali miliciju. Skratili smo malo život najbližima, a okolina je nemilosno presudila. Mada nekima je to bilo simpatično, kao Ivanu maminom kolegi koji nam je rekao da smo omašili godišnje doba i da se od kuće treba bežati kada je leto. I tako se završio naš pokušaj da budemo slobodni i da idemo u avanturu. Dunavom do Crnog mora, sve je dalje prosta stvar kako Balašević kaže.  Ali barem smo bili slobodni jedan dan i jednu noć u životu. Nekako znam i siguran sam da me Kova čuva na ovakvim putovanjima i da je on tu negde samnom.  Pokoj mu duši.
Prvi čamac sam kupio 1999 a 2010 nakon višegodišnjeg traženja i vez u klubu Dunavac od Duleta i ostvario san iz detinjstva da imam čamac koji je stalno na vodi.
Ideja, dozvole i motivacija

Na ovo putovanje sam krenuo da osvojim zenso srce, inspirisan mojom omiljenom knjigom Zoni Milenka Popovica, ali nazalost srece nisam imao. 
Mislim da sam prvi put na ovu ideju o putovanju ovom rutom došao u osnovnoj školi kada sam čuo da je otvoren kanal Rajna-Majna-Dunav. Gledajući u kartu video sam da se može napraviti krug počevši iz Novog Sada do Sankt Peterburga i nazad preko Nemačke do kuće. U srednjoj školi, ja sam već u mislima bio i plovio tamo i zamišljao sebe i kako bi to sve izgledalo. Maštao sam i kako bih to mogao preploviti sa pasarom sa kabinom. Čamcu o kom sam maštao čitav svoj život. Od 2010 su nam se otvorila vrata a ja sam počeo da ispunjavam svoje snove i suočavam se sa strahovima i predrasudama i otisnuo sam se do Crnog mora. Tri godine sam se pripremao za ovo putovanje. Bilo je potrebno definisati rutu, pribaviti posebne dozvole jer sam davno citao i da je jahta Nikola Tesla bila odbijena iz Rostova a naravno i kupiti siguran čamac i pouzdan motor. Izbor je pao na Pajnik Tutanj sa švertom. Čamac domaće proizvodnje koji sam još od njegovog nastanka kad mu je cena bila povoljna hteo da pazarim ali tada nisam imao vez. Kasnije 2012 sam našao jednog polovnog koji je imao dosta opreme.
nacrto kevi da ne brine, ipak je to evropa a ne afrika
Mnogi su mi govorili što ne ploviš sa jedrima. Eh jeste da je to jedrilica ali meni bi trebalo bar 500 evra za opremu i minimum godinu, dve, iskustva da bih bio siguran da mogu tako ploviti. Ali zahvaljujući jeftinom gorivu u Rusiji odlučio sam se za motorni pogon. 2012 u aprilu mesecu dobijam odgovor iz kabineta Predsednika Ruske Federacije i obaveštavaju me da su moje pismo primili i da uskoro treba da dobijem odgovor iz Ministarstva transporta RF. I stvarno dolazi pismo i ja dobijam dozvolu da u 2012 godini plovim pod zastavom Srbije u čamcu zvanom Sevdah. Zvuči neverovatno ali ja sam se obratio lepo Kabinetu Predsednika Medvedeva i ukratko objasnio da sam ja mali Srbin koji ima san da plovi po Volgi i da mi treba dozvola za to. Nisam ni sanjao da ću dobiti odgovor i to samo za mesec dana.
dozvola dobijena uz pomoć predsednika
Ja sam tu dozvolu dobio kasno i odlučio sam da ovo putovanje odložim za godinu i da sledeće godine krenem u rano proleće a do tada ću se i navići na veliku ladju koju sam kupio. Nekako baš tog leta mi je odgovorila i Ambasada Republike Srbije u Moskvi i objasnili mi da od leta 2012 nije potrebno izdavati dozvole i da je plovidba moguća pod propisanim uslovima (najveći problem je provodjenje rekama pod locmanskom kontrolom), ali ovo su zaista bile divne vesti koje su mi dale vetar u ledja da ispunim svoj san.
Zašto ja ovo radim pitaju se mnogi. Pa imam neku želju, izuzetno jaku. Želeo sam da ne kopiram nikoga da ne idem nečijom rutom već da probijem led, da uradim nešto što nikome još nije pošlo za rukom, da udjem na neki način u istoriju. I ja sam to bez lažne skromnosti i uradio. Od 1936 Staljin je zabranio stranim brodovima da plove Volgom. U izuzetnim okolnostima to se moglo uz dozvole i neizbežno upravljanje locmana.  Ja sam prvi čovek koji je ikada pod stranom zastavom samostalno, bez locmana,  preplovio od juga do severa Rusije njihovim unutrašnjim plovnim putevima. I naravno da sam ponosan što sam to ostvario i to pod zastavom moje zemlje, Srbije.
Priprema, strahovi
Najveći problem pre početka ovog putovanja je bio mali izvor informacija tj. slobodno mogu reći, nikakav. U slučaju kada jedan biciklista ili motorciklista danas može da pogleda na bilo kom forumu iskustva i izabere jednu od mnogih ruta po planeti na kojoj unapred može saznati otprilike šta ga čeka u mom slučaju je bilo mnogo teže. Koga nešto da pitam kad niko tamo nije išao. Ljudi danas kupe vodiče ili pogledaju nešto na internetu i voze. U mom slučaju sam bio sam i ovo je predstavljao prvi pokušaj plovidbe po Rusji.  Ali to je priči davalo poseban osećaj.
Proleće 2013 je zaista bilo hladno sa snegom krajem marta i visokim vodostajem. Imao sam sve što je bilo potrebno. Nov veliki čamac 5 metara dužine i 2 metra širine sa švertom koji može da se izbori sa talasima na moru i velikim jezerima. Nov motor marke Jamaha sa šest konjskih snaga za koji sam siguran da će izdržati veliki put jer ga teram na trećini gasa. Imam i odličan Tomos 4 koji je đirao do Crnog mora. Imam dozvole, imam mnogo opreme koju sam i ranije koristio do Crnog mora. Imam neophodne karte, imam podršku u kući, imam hranu. Ma imam sve, ali imam i strahove. Nikada nisam plovio po moru. O tome ne znam ništa. Milion pitanja postavljam sebi . Ali jedno je ploviti po rekama a drugo po moru. Odluku sam doneo. Idem. Samo pratim prognoze za vreme i vodostaj. Potrebno je krenuti što ranije kako bih imao stabilno vreme na Crnom moru, a i daleko je Rusija. Ipak i još jedna okolnost je delovala na mene da krenem što ranije. Nekad nam se dese čudne stvari, neverovatni susreti i sudbine se isprepleću ni sami ne znate zašto i to vas potakne da se trgnete da nešto uradite. Pa sam tako i ja slučajno susreo krajem Januara prelepu Sarajku vraćajući se sa noćnog skijanja sa Bjelašnice. Ta mlada devojka, izuzetne lepote, očarala me je potpuno. O ničemu drugom nisam razmišljao sem o njoj. Pitao sam samog sebe zašto bih ti rizikovao i išao u nepoznato i shvatio da se ja bojim za svoj život i po svaku cenu sam hteo da joj udjem u srce bar jedan deo od onoga koliko je ona ušla u moje, da se smirim i da ne idem nigde već da budem s njom. Ionako pokušavam već tri godine da na putovanjima nadjem ženu koja pruža ruke i bacim sidro ili da je dovedem kući. Ali ubrzo sam i saznao da je u dugoj vezi i svaka moja dalja poruka je vodila u sve veći i veći blam. Da ne dužim, toliko sam se osramotio da sam jednostavno morao da odem pa makar i na kraj sveta da zaboravim sve. I hvala tom susretu i njoj. Možda da nije bilo toga krenuo bih kasnije i ko zna kakve bi me sve neprilike čekale.
Ali trebalo je uraditi još jednu stvar. Treba da plovim na dva mora a nikada pre nisam plovio na moru. Suočavam se sa strahom koji je veliki kao što je imao Kolumbo ili Gagarin. Majke mi, pokušajte da se postavite na moje mesto. Razmišljam o svemu pa i o tome šta ako umrem. Pa sam izabrao sestri dva tri dana pre polaska da kažem da u slučaju da se desi nešto moj pepeo prospe po Kestenu iznad Rakovca, mom omiljenom mestu za bleju. Rekao sam da me ne sahranjuju na groblju medju nepoznatim ljudima jer volim da sam slobodan. Mislio sam da će to podneti dobro jer radi u bolnici, ponekad sa najtežim bolesnicima. Ali počela je da lije krupne suze i otišla kod majke da joj to kaže. Brate, ovo je bio najteži trenutak u okviru celog putovanja. Sve ostalo što ćete pročitati posle ovoga nije ni približno težini ovog saopštenja. Jebi ga, morao sam.
Gledam prognozu, krećem pre poplavnog talasa. 11 aprila potpuno smireno.  Odvezujem čamac prepun stvari i ostavljam prednji i zadnji karabiner na vezu pa sledeće godine da se vratim i za te iste karabinere ako Bog da zavežem barku.
Polazak Djerdap Bugarska Rumunija
polazak djava

Pošto je ovo dugo putovanje a već postoji putopis Dunavom do Crnog mora http://elan401.blogspot.com samo ću ukratko reći kako je prošlo putovanje do Ukrajine gde počinje avantura. Od starta sam imao problema sa Jamahom koja je puštala ulje iznad glave motora a ispod ventilatora. Iako je servis uradjen i ja sam im rekao da pušta ulje, na Detelinari su mi rekli da je sve u redu, da je bilo malo više ulja i da neće biti problema. Klasično zamazivanje mušterije. Problem je bio kako se kasnije ispostavilo u semeringu kojeg je teško nabaviti jer su ovi modeli Jamahe proizvedeni u Francuskoj. To puštanje i dolivanje ulja i skoro 7-8 puta na dan proveravanje nivoa ulja,  je na mene imalo poražavajući učinak da sve može da krene nizbrdo jer nikad ne znaš kad može motor otlkazati a put je dug. Nervirao sam se zbog ovog strašno. Ali plovidba je bila odlična. Vreme je bilo mirno, čamac je klizio po visokoj vodi i trošio je malo. Bilo je divno gledati iste predele kojima sam prošao nekada. Obilazio sam i spavao sam na starim mestima, otkrivao nova a sve je bilo mnogo komfornije i sigurnije jer je ovo zaista ozbiljan čamac. I opet najzanimljiviji deo puta kroz Srbiju je Djerdap. Kako smo samo srećni što je naš. 

golubac

Ovde bih mogao čitav život da provedem, svaki dan diveći se prirodi. Zanimljivo je da je vodostaj do Djerdapa bio visok dok ulaskom u klisuru vodostaj je bio i do 10 metara niži jer je zbog poplavnog talasa elektrana ispuštala vodu. Bilo je i uzbudljivih situacija kada sam se osećao kao da sam na raftingu.
rafting
Sa starim Elanom 401 bi bilo suviše opasno ploviti pod ovakvim uslovima. Imao sam osećaj da je takav Dunav nekada i bio. Brz, sa talasima, virovima kao planinska reka. Kod Lepenskog vira sam imao i prvo iskustvo da spavam u barci na otvorenom Dunavu sa sidrom.
spavanjac lepenski vir
Spavanje i nije bilo ugodno jer sam i pored toga što sam bacio dva sidra imao osećaj da ću se odvezati i otići po brzoj vodi nizvodno. Ipak smiraj dana, razgovor sa ribarima, slušanje ptičica, gledanje u Rumunsku obalu i šumu iznad mene je veličanstveni doživljaj. 
sa koledza

Sa prevodnicama sam imao sreće jer nisam čekao a komunikacija sa njima je bila krajnje jednostavna jer sam imao i novu stanicu sa slušalicom, pa se mogu obavljati i radnje vezivanja, upravljanja i komuniciranja sa tornjem u isto vreme.
djerdap dva
Ljubazni su ljudi bili kao i prošli put i poželeli mi sreću. Svojima sam slao slike a problem je nastao u Bugarskoj i Rumuniji gde nigde nemožeš da se zakačiš na net besplatno. Jednostavno mora da se plati. I u kafićima i hotelima isto kao i u Belorusiji. Cicije. Bugarska je predivna i pusta. Osim susreta sa istom ekipom graničara kod Novog sela i jednog susreta sa ribarom, nisam sreo žive duše na Dunavu. Evropa stari i sve je više napuštenih kuća po selima. Obavezno sam svratio kod Bojka u Ruse i dao mi da se okupam sa toplom vodom.
vidin
Pitao sam ga kakvo je Crno more, koliko da idem od obale itd. I on je rekao, samo gledaj prognozu. Super je Bojko a i Ruse je lep grad. Tamo sam i kupio dva piva i opustio se uz zalazak sunca.
kod bojka, grad ruse, bugarska
Na nekom kilometru sam susreo i brod Saga sa srpskom zastavom i izmahali smo se. Za benzin i hranu nije bilo nikakvih problema. Svako selo sad ima mali pristan i pumpicu i karticama sve kupiš. Uđeš u Kapetaniju i kažeš da ti treba net i puste te da pišeš kući. Ljudi na vodi su ti čudo. Jedno od najvećih nevremena me zadesilo kod Silistre na izlazu iz Bugarske. Tamo je posle sredjivanja papira u Kapetaniji gde možeš i da se istuširaš, počeo da šiba neverovatan vetar pa sam odlučio da ne idem u Kalaraši preko, već desnom obalom do Crnih voda. Talasi su udarali u pramac, a Sevdah je poskakivao kao na rodeu. Tako je bilo sve dok ne udješ u Dunavac gde se sve smirilo.
crne vode rumunija
U Crnim vodama radi ista ona super riba i dobro se drži, možda mi je i sad malo lepša. Nisam je slikao jer nosi pištolj pa nije zgodno da se zezam. U Galcu sam pokušao da popravim Jamahu i serviser nije imao deo ali mi je rekao da bi trebao da izdrži do Odese ali obavezno da nalivam ulje.
galac
Sada svuda postoje privezi, male marine, servisi, radnje sa opremom duž čitavog toka. Od visoke vode u Galcu se jedva uzvodno može ići i to sa punim gasom. Reviziju sam uradio, a svi ljudi su mi rekli da ćemo se brzo videti jer još nisu sreli turiste koji idu u Ukrajinu čamcem. Dali su mi vode i savet da se obavezno javim guračima Karadjordju i Kadinjači u Reniju i da oni mogu da mi pomognu.
Ukrajina avantura počinje
Jedva sam čekao da dodjem u Ukrajinu i natankujem jeftino gorivo i kupim jeftiniju hranu i karticu da se kući javim.  U Galcu sam sipao samo vode.  Mislio sam da će jednostavan biti postupak revizije i da ću do večeri šetati ulicama Renija. Ali pred Reni koji i nema lepo uredjenu obalu ugledao sam Beregovaju ohoranu iliti Obalsku stražu Ukrajine. Odmah posle njih vidim i Karadjordja i Kadinjaču kako privezani stoje sa Srpskom zastavom. Odlučujem samo da se javim prvo mojim Srbima pa posle idem kod obalske straže. Ali Dunav kida i niko me ne čuje sa gurača i privezujem se za Ukrajince. Talasi su pozamašni i ja se ljuljam i kažem im da sam iz Srbije da idem za Rusiju i da hoću da se prijavim da sredim papire. Oni gledaju dokumente i ja izlazim i stajem na njihov brod kad odjednom me njihov kapetan odgurnu sa nogom i rukama i kaže, a ne, nemožeš na ukrajinsko tlo. Ja brate shvatam da sa ovima nema šale. Preozbiljni su. Neće da me puste da izadjem iz ljuljavog čamca. Kažu idi u Izmail i tamo se prijavi ovde ne možeš. Pokušavam da doviknem nekoga sa Karadjordja ali mi ne ide. Vidim da nekoliko njih odlaze u Ladi Nivi beogradskih tablica dok me ovi proveravaju. Kažem im da li mogu da mi dobave benzin i klopu ali odmah kažu ne. Ništa, odvezujem se i nemam baš puno goriva ali spavam na Ukrajinskoj strani i tešim sebe da će sutra sve biti u redu u Izmailu. Spavao sam posle nekog naftnog pristana i celo veče se osetila nafta koja je plutala po površini Dunava i ujutru mi je ceo čamac bio od nafte i takav je bio do posle Odese kad sam ga oprao u moru. Ujutro plovim i radujem se što ću doći u malo veći grad. Plovim na Ukrajinskoj obali a s vremena na vreme mi prilaze ribari i kažu mi, ovo je Ukrajina, ti verovatno treba da ploviš na rumunskoj strani. Oni misle da sam pogrešio obalu. Na raskrsnici gde se Dunav odvaja za Tulču me zaustavlja rumunska patrola iako sam bio sa ukrajinske strane i stavio malu ukrajinsku zastavu. I oni su mislili da sam omašio put, pa reko da me vrate tamo gde turisti obično idu. Ja im kažem da znam šta radim i da sam krenuo u Rusiju. Gledaju me bledo i kažu da će mi trebati puno sreće i da je hrabro to što radim. Prilazim Izmailu i ima sredjenu obalu, lepe crkve, na plaži su se ljudi sunčaili i po neko se kupao. Vidim i veliku zgradu na kojoj piše morski vozkal i vezujem se i ulazim u zgradu na kojoj piše carina kao što sam radio i u Bugarskoj i Rumuniji. Objašnjavam zaposlenima šta hoću i sva sreća punim vode i odlazm na čamac da sačekam carinike. Dolaze čovek i žena i kažu mi zašto sam izlazio na obalu. Odgovaram da sam hteo da prijavim ulazak kao što sam učinio u Bugarskoj i Rumuniji. A oni odmah, to nisi smeo. Prekršio si zakon. Morao si nas sačekati u čamcu. Ja im kažem kako biste vi znali da sam ja u čamcu, valjda moram nekom da se javim. Ovde bi mogao da visim tri dana da me niko ne primeti. Oni mi kažu, sad ćemo ti napisati kaznu. Ja im kažem da hoću da se prijavim a oni meni da se to radi preko agencije. Zovu nekog lika koji mi govori da treba da mu dam 300 evra i da će mi on srediti papire i da ću onda moći na obalu da kupim sve što mi treba. Ja odbijam. Kažu onda moraš do Odese tamo je moguće da ti neće tražiti 300 evra a moguće je da će ti tražiti i više. Govorim ovima, dajte ljudi pomagajte donesite mi bar benzin da imam do Odese. Sve se to odugovlačilo a sunce je ubijalo na pristanu.
izmail
Ovaj mi kaže ajde stani na ponton da pregledam papire i ja stajem i dajem mu pasoš i on me slika fotoaparatom. Mislio sam da je to njihova normalna procedura. Medjutim kaže on meni, sad imam sliku kao dokaz da si stao na ukrajinsko tlo, daj 100 evra ako nećeš da te deportujemo. Ja skačem nazad na čamac ko mačka i ne mogu da verujem. Kažem mu da pre može da mi izvadi oko iz glave nego 100 evra iz džepa. Natezali smo se nekoliko časova na jakom suncu.
izmal agonija
Ja sam pokušavao na sve načine da im budem simpatičan i nekako iskamčim da mi nadju nekog ko bi mi doneo benzin ali i za tu uslugu su tražili 100 evra plus troškove. Negledaju oni svaki dan turiste na čamcima. Kažu da su prošliog leta bili Austrijanci a ja mogu samo da zamislim koliko su im love uzeli. Zvali su i još nekog agenta koji je pričao srpski i ja se obradovao. Odmah mu kažem, kako si zemljak aj pomagaj, i rekao mi da može da mi pomogne ali da za svaku litru benzina moram da platim nekakve poreze i ko zna šta još plus njemu 100 evra. Brate znam da ako dodjem u Odesu valjda ću naići na dobre ljude, veliki je to grad siguran sam da će mi neko pomoći. Ali kako doći do Odese sa praznim rezervoarima. Nakon višesatne agonije odlučujem da se otisnem pa šta Bog da. Gledam ih u oči. Mladi su. Ova službenica i lepa. Kažem im na srpskom zar vas nije sramota da me pustite bez benzina i hrane da idem do Odese. Bezdušno me odvezuju. Brate kako sam se zaglibio. Posle Izmaila nema ništa, gde da sipam preko potrebno gorivo. Sve bi bilo mnogo lakše da sam uspostavio kontakt sa našim ljudima u Reniju. Oni bi mi sigurno pomogli. Ovako primenjujem teoriju treće sreće. Teorija je nastala u Dunavcu kada sam Đakoma, čoveka koji je veslao od Londona do Istanbula, dovodio u goste. U prvoj marini jedriličarskog kluba tražili su 10 evra za vez čoveku koji vesla od Londona. U klubu Liman isto tako bezdušno, dok u mom klubu koji je i najmanje komforan,  privez je bio džabe. Uvek kad pokucaš na neka vrate pa te odbiju ima druga pa treća i tako dalje. Svugde ima dobrih ljudi samo se ne treba razočarati već biti optimističan. I tako sam ja nedugo posle njih naišao na novu partolu obalske straže i izneo im moj problem. Isprva su ljudi bili ljubazni i rekli, nebrigešaj sad ćemo mi to srediti. Pokazivali mi na kartama gde da spavam, pitali me gde idem. Ali nakon što su razgovarali sa šefom, morali su i pored želje da mi pomognu da mi kažu da idem dalje. Šta ću, krećem ali ne gubim nadu. Moram da im malo odmaknem pa kad me ne gledaju da nadjem neke ljude na obali da ih zamolim da mi pomognu. Ako prodjem Izmail neću imati benca ni do ušća. I tako ugledah jedan naftni pristan i vezujem se. Prilazi čuvar i ja mu kažem pomagaj brate. Nesmem da stajem na tlo a treba mi benzin. Ma kaže nema frke. Zove kolegu i ja mu nudim 50 evra za 40 litara. Znači njemu ostaje 10 evra za tu uslugu. Naravno da pristaje i ja lakše dišem. Ima svuda dobrih ljudi, bio sam u pravu. Taj pristan je privatni i sa čuvarem sam ćaskao fino. Ubrzo je došla i još jedna zaposlenica i stvarno oni nikad nisu videli turistu na Dunavu i ja sam im zanimljiv dogadjaj. Pristan je lepo održavan i imaju i mali park i spomenik iz drugog svetskog rata koji takodje održavaju. Dolazi i ovaj sa benzinom i dugo smo ga čekali jer je morao prvo da nadje i sipa u metalne kante pa onda u plastične jer je strogo zabranjeno nalivanje u plastične. Ubrzo dolazi još jedan i kaže da će baš za minut doći jedan brod Obalske straže po gorivo i da je bolje da odem što pre. Pičim i oni me pozdravljaju i žele mi sreću i ja im se puno zahvaljujem. Plovim dalje zadovoljan što ću imati goriva do Odese ali me brine to što ne mogu na obalu da stanem ko čovek. Kući se nisam javljao danima.
Dunav je ovde širok. Nalazim fino mesto i u sred noći prilaze dva ribara i ja im se žalim kako me ne puštaju na obalu. Dobri su ko lebovi i znaju da vojska zna da zeza i kažu da im je žao zbog toga i daju mi dve ribe da jedem.
poklon od ribara
Kažu pošto nesmeš da pališ vatru možeš da ih jedeš i žive samo dobro posoli i tanko nareži. Veče u Delti je kao u filmu. Ovde imaš osećaj da zabacujući udicu možeš dohvatiti Mesec. Toliko je veliki i blizu i sija ko Sunce. Magična je Delta. Ujutro plovim i osećam se teško. Ne znam da li ću igde stići i da li ću išta rešiti. Moji možda misle da mi se nešto desilo mada sam objasnio da će biti perioda kada neću moći danima da se javim. Ogrnuo sam zastavu Srbije i pevao i nekako mi je bilo lakše tako ploveći. Srećem i ove ribare i oni žive u nekim kućicama i pitaju me kako sam proveo noć i da li mi treba benzina. Eto, svuda ima dobrih ljudi. Ma ništa, kažem im da ću pokušati da izadjem u Vilkovu da kupum sim karticu pa na more ka Odesi. I prilazim Vilkovu. Mislio sam da je to gradić. Ali on ima mnogo vikendica., starih kuća. Dosta ima i novih luksuznih vila a bogati Ukrajinci grade i male crkve u dvorištima i to je lepo videti. Ima dosta starih čamaca i lodki. Tu živi narod starovernih. Šunjam se polako uz obalu i imao sam plan da izadjem i kupim nešto za has i karticu da se javim, čim ugledam neku radnju. I ugledah ja radnju i reko, sad ću ja ladno izaći ko će me videti. Ali brate taman da iskočim kad vojnik ko da me je čekao mamu mu njegovu samo strelja pogledom. Ništa opet se snuždim i reko brate ideš na more pa Odesa.
vilkovo
Tamo kad dodjem, već sam smislio da napravim frku ako me budu zezali i da potražim pomoć ambasade. Pa nije normalno da neko hoće da ti uzme 300 evra da stupiš na tlo a pritom ti ne da ni da kupiš hranu ni da se javiš kući nekoliko dana. Gledam mapu i idem u skroz levi Dunavac da skratim put na moru.
More
I popodne ugledah more. Zgutao sam knedlu odmah. Šta li me čeka. Da li ću uspeti. Kakvo li je more. Koliki su talasi..Dolazim baš do mora i odlučujem da se malo provozam po moru da vidim kakvo je, ali ubrzo mi elisa kači dno i nasukavam  se. Au, odmah se setim Đakoma koji je isto imao takve probleme kod Svetog Đorđa. Jednostavno svuda su sprudovi i praktično je nemoguće sa nekim većim plovilom ući u more. Pokušavao sam nekoliko puta na različitim lokacijama da udjem u more i svaki put posle neuspeha loše se osećao. I tako dok sam malo odmarao videh neke siluete u daljini. Prvo pomislih da su ljudi. Ali to su bili konji koji su tačno hodali po kosi i plažama potpuno slobodno. Dolazili su iz pravca glavnog kanala i išli ka meni. Tačno su znali put kojim idu i od kraja kose do ostrvaca su išli kroz vodu. Pa sam tako posmatrajući njih video gde je najveća dubina i to ugravirao u glavu. Kad su prošli konji uputio sam se ka najvećoj dubini i uz jedvite jade, dosta kačeći pesak ušao u Crno more. Osećaj je bio neverovatan. Ja na moru bre! Vozio sam se pola sata i nije bilo talasa. Vratio sam se istim putem i bacio sidro u malom zalivu blizu obale. Dobro sam zapamtio gde ujutru treba da prodjem. Okupao sam se sa ugrejanom vodom iz kante i ošišao mašinicom jer idem za Odesu pa da budem uredan. Spremam klopu, karte, kompas pa ujutro što ranije na more. Daleko je Odesa i nema skloništa do nje osim kod Zatoke. I ponovo u po noći kucaju ribari. Siromašni su ali su nasmejani lepše nego oni što imaju milione. Pokazuju mi čudne ribe koje su ulovili. Kažu mi da će sutra biti lepo vreme i da je sad mirno ali da ovo mesto ume da bude opasno kad je vetar. Poželeli su mi sreću a u glavi mi je ostao urezan mesečev sjaj i sjaj njihovih zuba koji su se pokazivali iz najvećih osmeha koje videh.
Jutro, ulazim na more, otvaram kompas i kratim put do druge obale preko zaliva.
prvi put na moru
Srce neobično radi. Ne vidim prvih dvadeset minuta uopšte drugu obalu. Frka mi je. Šta ako mi je kompas kvaran pa odem na pučinu. Uz samu obalu ne mogu da idem jer je plitak zaliv. Ali počinje da se nazire kao drveće u daljini i posle sata dolazim uz obalu. Tako ću morati da plovim čitav dan. U početku je more bilo tamno ali kako sam se udaljavao od Delte postajalo je sve providnije i tirkiznije.
tirkizno more
Pravo more, jebo te kažem sebi. Talasi su bili Ok i bili su zaobljeni i počeo sam da verujem da ću ja to moći. Mislim da polvim po moru. Ubrzo sam se opustio i uživao u predelima. Sve je bilo neobično. Moje oči takvo nešto još nisu videle. Kod jednog malog rta sam počeo da pevušim Ja sam morski vuk. Ali baš tada kod tog rta počelo je more da se komeša iz nevezuše. Talasi su bili ogromni i Sevdah je poskakivao kao kod Silistre. I to se dešavalo samo prolaskom pored tog rta. Posle je opet bilo mirno. Odjednom počne da se drma čamac na pramcu i ja kao da u krajičku oka videh neke senke. Kad odjednom ugledah delfine ispod čamca. Izroni jedan pa drugi pa treći. Upišah se od sreće. Prvi put u životu vidim delfine. Morski vetar mi ulazi u usta od raširenog osmeha. Ma kažem sebi da li je ovo moguće. Reko ovo moram da snimim. Niko mi neće verovati. Pravili su mi društvo nekoliko minuta. Hvala im. Kasnije palim i Tomos da malo odmorim Jamahu. Ide fino i u slanoj vodi. Popodne osetim da se brzina značajno smanjuje ali ne znam zbog čega. More je bilo kao Dunav uzvodno. Išao sam oko 6 km na čas i mislio sam da je motor počeo da gubi snagu. Ubrzo me je zaustavila obalska straža koja je došla u aluminijumskom progresu pozajmljenom od ribara i rekla mi što se ne javljam preko stanice. Ja im kažem da je isključena i da ću je koristiti samo u slučaju krajnje nužde jer nemam gde da je napunim jer več četiri dana nisam stao na obalu.  Ribar mi kaže da će tačno u dva ujutro početi da duva silni vetar i da će tako biti nekoliko dana pa da nadjem luku. Planirao sam da dodjem do deset uveče u Odesu. Dok su gledali papire mi smo plutali zavidnom brzinom prema Delti i nije mi bilo jasno od čega je to. Rekli su da ipak upalim stanicu i da pazim na mreže jer ih sada ima mnogo. Pozdravili smo se i ja sam odmah ugasio stanicu i odlučio pošto se dan bliži kraju da ipak udjem u zaliv kod Zatoke jer ovom brzinom ko zna kad bih stigao u Odesu. Mreže ribarske su mi išle na živac. Neke je veoma teško uočiti i neverovatno su duge pa moraš da naglo manervišeš i to mi je oduzimalo dosta vremena. Pitao sam se kako se neko neudavi u tim mrežama jer su jako blizu plaža. Prolazim pored kampera, vidim i kupačice i pitam se da li ću i ja moći uskoro da hodam slobodno po obali ko čovek. I tako predveče prilazim Zatoci i prolazim ispod pokretnog mosta i kačim se za prvi ponton gde videh ljude. Prilazi mi Vova i ja mu kažem da li mogu da se zakačim za pristan i tu spavam i objašnjavam mu kako ne smem na tlo i da treba da popravim motor u Odesi, da sam gladan, umoran, iscrpljen.... Kaže on meni, ma ko šiša vojsku sad ćemo mi tebi pomoći. Kaže mi, prebaci čamac ka prikolici, pa ćemo da vidimo motor. Ja sam mislio da hoće da prisloni čamac na prikolicu jer mu je tamo zgodnije. Ja prilazim prikolici sa čamcem i on kači za vitlo i zove radnike koji su bili u blizini. Njih desetak vuku konop na prikolici i ja se odjednom nalazim na suvom i sav sam u šoku i ne mogu da verujem da mi se to dešava.

vova i roma
Posle godinu i nešto dana, čamac je van vode i prosto je neverovatno šta je ovaj čovek učinio i meni se podiže raspoloženje. Upoznajem se i sa radnicima, vlasnikom celog turističkog naselja Pričal 80 i upoznajem nasmejanu Olgu. Svima je zanimljivo što sam doplovio iz Srbije. Ali dok je Vova pregledao motor odjednom u velikoj brzini uleće crna Škoda Oktavija i diže se prašina i čuje se zvuk naglog kočenja. Izlazi energičan čovek iz auta i pokazuje dokumente Vojske Ukrajine. Pita, šta se ovde dešava? Ja zanemeo, pitam sebe kako je saznao mamu mu.
frka, došla vojska
Već sebe vidim u zatvoru večeras ali i vidim sebe kako u zatvoru klopam nešto toplo pa se nepotresam mnogo zbog ovoga. Lepo objašnjavam situaciju i govorim da Vova nije imao pojma i da je hteo samo da pomogne kako mu ne bih stvorio probleme. Posle objašnjavanja odakle dolazim, kako su me njegove kolege dočekali u Izmailu, kako nisam kročio četiri dana na obalu i kako su ovi dobri ljudi želeli samo da mi poprave motor, vidim da u njemu ima neka dobrota i on zove svog šefa i priča sa njim. Ubrzo mi kaže da oni nisu takvi kao ovi iz Izmaila i da će se potruditi da mi pomogne i sredi papire. Kaže da su me vojnici videli kako ulazim ispod mosta i pokušali da me zovu preko stanice ali da ja nisam odgovarao. Malo sam odahnuo i probudila se nada da će sve biti u redu. Ispričali smo se svi medjusobno i shvatili da je ovo mali nesporazum ali da će se rešiti. Rekao mi je da vratim čamac u vodu i dodjem do njihovih kancelarija kod mosta a on će do tada videti kako da mi reše papire. Ja vadim dunju iz čamca da malo opustim situaciju, a Vova kaže bre nemoj vojsku i policiju da nudiš pićem to je kod nas strogo zabranjeno. Vraćamo čamac u vodu a Olga je zamolila vojaka da sačeka 10 minuta da mi da da jedem. I ja jedem supu, toplo pile, mekan hleb, svežu salatu....

olga
Samo što nisam zaplakao.  Frka se smirila i ja odlazim do vojske pa ću kasnije da se vratim na Pričal 80. Obalska straža me dočekala sasvim normalno i rekla da će sad da organizuju da dodje carina, neko iz kapetanije, policije iz Belgoroda Dnjestrovskog i da neću morati ništa da platim.
olgina klopa

Veče pada, voda je mirna ko staklo. Pričam sa vojnicima. Razumemo se jedno 60%. Nudim ih Koktom i kako biva sve hladnije prelazimo u njihovu zgradu. Šef je otišao jer mu je gotova smena a ja provodim vreme sa dvojicom. Nude mi da mi ispeku ribu koju su upravo upecali a ja im zahvaljujem i objašnjavam kako mi je Olga napravila klopu. Gledam kroz njihove dvoglede imaju infracrvenu kameru i ništa pored njih ne može da prodje a da oni to nezapaze. Čak i po magli i lošem vremenu toplotne kamere registruju svako živo telo, svaki motor i ispušne gasove.  Jedan od njih ima isto godina ko i ja i čak petoro dece. Svaka čast. Drugom je majka Bugarka i pošto zna bugarski njega kontam čak 90%. Imaju i odlično dresiranog psa koji ih sluša i obaveštava kad neko dolazi. Oko deset uveče dolazi ekipa i popunjavamo formulare, lupaju mi pečat i gledaju čamac. Konačno mogu slobodno da hodam zemljom Ukrajinom. Kažem im da ću biti tu koji dan zbog nevremena i kažu mi da se obavezno javim kad krenem radiom. Zadovoljan sam što sam sreo dobre ljude. Što sam ušao u Ukrajinu bez agenata lešinara. Vraćam se na pričal i iako su mi ponudili da spavam u sobi ja nebudim nikog i spavam u čamcu gde sam se navikao i to je sad moja kuća koju mnogo volim.
Pričal 80 Zatoka Odesa
Pričal 80 je privatan skup apartmana koji se polako gradi i u njemu se može naći mesta za sve nisko i visoko platežne turiste. Sama reč pričal znači dok, pristan.
pričal 80
Zatoka je turističko mesto udaljeno pedesetak kilometara od Odese i privlači svojom dugom peščanom plažom i mnoštvom apartmana veliki broj turista a glavni su im Rusi. Vova i Roma su mi ubrzo dogovorili dolazak servisera kome su objasnili da je problem u semeringu. Ali kad je serviser došao doneo je semering za drugi model i tako smo on i ja otišli kolima u Odesu. Vožnja je bila krajnje opasna. Komunikacija nam je bila nikakva pa mu na kraju ni ime nisam razumeo. Iako sam se trudio da stalno nešto ćaskam nije me razumeo. Vozio je 120 u Mazdi iz recimo 83. U krivinama je ulazio brzo i tokom čitavog prolaska kroz krivinu držao kvačilo pritisnuto. Ja sam se odsekao. Počeo sam da se potajno krstim i rekao mu da možemo da se prevrnemo ako drži nogu na kvačilu u krivini ali ništa nije skontao. Od Odese sam video samo buvlju pijacu i još neke pijace. Original nismo našli već zamenski semering iz Turske koji je obrusio kod njegovog kolege. Oni su ortaci i imaju malu radionicu i biće jednog dana veliki servis jer imaju sve više i više mušterija. U ovlašćenom Jamaha servisu i radnji prodaju isti model Jamahe sa garancijom od 10000 časova rada. Vau, ovo me oraspoložilo da stvarno mogu doći do Sankt Peterburga. Za original mora da se čeka mesec dana i naručuje se iz Kijeva. Iako sam iz Rusea kontaktirao taj servis, nisu mi odgovorili ali su se setili da sam im pisao samo što njih boli da se cimaju za takve stvari. Vratili smo se na Pričal i popravio je motor a sve je koštalo 50 evra sa putovanjem u Odesu. Sva sreća pa su u Ukrajini još normalne cene za takve stvari. Platneru sa detelinare, mamu vam...U Zatoci sam kupio i karticu za telefon i javio se kući i ispričao kroz kakve sam muke prošao i kakve sam dobre ljude upoznao i kako su mi pomogli. Napokon sam mogao i prognozu da pratim što je na moru najvažnije. Do Zatoke se ide preko pokretnog mosta već spomenutog. Ispod njega prolaze brodovi koji se obavezno remorkuju i uglavnom brodovi prevoze drva iz Belgoroda Dnjestrovskog ka raznim lukama. One struje koje su me uhvatile su od zaliva i reke Dnjestar i uglavnom su jače posle podne. Most se čuva 24 časa i ako se muvaš oko njega piše na jednoj tabli da će te streljati. Zatoka mnogo podseća na mesta sa Balatona. Ima svega za provod po povoljnim cenama. Zaliv kod zatoke i samo Crno more je idealno za vinsurfing i Roma i njegovi drugovi su veliki zaljubljenici u ovaj sport. Stalno gledaju prognozu i odlučuju u zavisnosti od vetra da li će da voze u zalivu ili na moru. Njihove devojeke su me gledale, ali nemam pojma šta su osećale prema meni. Ipak lepo je kad te neka mlada devojka gleda s vremena na vreme krajičkom oka i osmehne se. Vova mi je dao i metalne kante i kolica da odem po benzin i rekao, ma daj ja ću ti pomoći, pa neće valjda diplomirani ekonomista da se blamira sa kolicima. Ja sam mu odgovorio da nemam ja takve komplekse i napunio kante i platio dosta povoljan benc u Ukrajini oko 1 evra po litru. Olga mi je spremala super hranu i nabila me snagom i zahvalio sam joj se sa jednom litrom Dunje domaće jer ništa drugo nisam imao. Rekao sam svima da će zauvek biti u mom srcu. Akumulator i sve ostalo sam napunio i posle par dana rano ujutro izašao na more peške da vidim koliki su talasi i odlučio da krenem dalje.
Odesa i ostrvo
Prošao sam pored mosta i javio se stanicom i poželeli su mi sretan put vojnici. Izlazak na more je bio težak i izgleda da svaki ulazak u Crno more iz neke reke predstavlja problem zbog plićaka. Talasi su bili oko 1 metra ali zaobljeni i zanimljivi za plovidbu. Mnogo ljudi sam pozdravio usput a pratili su me i delfini. Prvo sam planirao da udjem u Odesu ali pošto je dan bio odličan i vozio sam potpuno go uživajući, odlučio sam da prodjem Odesu i spavam pred Tenderovskom kosom koje sam se i najviše bojao jer na tom mestu nije bilo baš nikakvog skloništa niti naselja. Sam prelazak do tamo je isto zahtevan i plašio sam se toga. Treba proći debelo more a prognoza je bila na mojoj strani. Prošao sam Odesu ali mi je malo bilo žao jer sam samo video buvljake od sve te lepote i raskoši koja se videla iz čamca. Najgore od svega je što sam toliko čuo o prelepim devojkama koje Odesa ima. Mislio sam u sebi da možda baš u ovom gradu možeš ugledati oči u koje bi gledao do kraja života i kajao se šta sve možda propuštam. Ali daleko je Rusija. Biće neki drugi put. Blizu je Odesa.
odesa za neki drugi put
Usput su me kod jedne luke pitali koja je to zastava pa sam odlučio da uskoro moram da stavim veliku samo da prodjem Tenderovsku kosu. Na kraju dana vidim ostrvo i pričam sa ribarima gde je najbolje da se baci sidro. Pokazuju mi sa koje strane je sigurno i ja prilazim ostrvu za koje nisam ni znao da postoji.
ostrvo
Na topografskoj karti ono se jedva primećuje. Pred ovo putovanje nisam ni gledao Google Earth mnogo. I pored ushićenja kad se on pojavio i kad mi je sve bilo na dlanu, sve više i više mislim da je glupost gledati ga jer uništava doživljaj otkrića. Najbolje je kad nešto otkriješ sam. Pa sam se tako i ja našao na potpuno pustom malom ostrvu u Crnom moru za koje nisam ni sanjao da postoji. Osećao sam se fenomenalno. Kročio sam na ostrvo i odlučio da ga istražim. Na njemu je svetionik, spomenik i ostaci vojnog utvrdjenja. Osećao sam se kao Robinson Kruso. Brate, ja potpuno sam na ostrvu, kakav osećaj. Prolazim kroz visoku travu bojeći se da ne zakačim krpelja, samo bi mi to još falilo. Slikam svoju senku i kažem sebi iz sveg glasa, Papoviću ti si Zmaj, bre!
papoviću ti si zmaj bre!
Kod spomenika u suton dok je sve bilo prekriveno crvenim odsjajem, tišinom bez daška vetra i pogledom sa litice u mirno more, ispustio sam glas iz grla najjače što sam mogao: Što volim što sam Srbin i što imam muda, bre! Ali onako iz pete, i tad su sve žile nabrekle i krv je izudarala sve krajeve tela. Taj zvuk je kao grom rasparao vazduh i krik se čuo daleko potresavši tišinu koja je do tad vladala.
iz grla
Ja ovakvo mesto i zaslužujem da otkrijem i to je dar kad se toliko trudiš. Spavao sam ko beba.
Debelo more i ronioci iz Odese
Pred zoru me budi zvuk ribarske barke i brboćenja dizel motora. Ribar se vraćao u čamcu koji je otprilike duplo veći nego jadranske pasare. Stajao je u čamcu i mahnuli smo se. Mora da je celu noć bio na ribanju. Spremio sam se za debelo more. Od ostrva ima jedan mali prelaz i onda do tenderovske kose 15 kilometara mora. Zvuči malo, ali verujte da se ništa ne vidi i da ste sami na moru nekoliko časova. Udaljavao sam se od obale prateći kazaljku čehoslovačkog kompasa. Posle 45 minuta bio sam na pučini i uplašio sam se da ću zalutati. Uključio sam i navigaciju koju sam uzeo iz Dačije i koja je skoro neupotrebljiva na moru ali bar pokazuje tačan pravac. Kombinujući te dve stvarčice nisam mnogo skretao sa kursa. Posle otprilike nešto više od sata ugledao sam kao malu iglu koja je predstavljala svetionik na Tenderovskoj kosi. Gubila mi se nekoliko puta ali sam je pronalazio sa dvogledom i kazivala mi pravac. Bila je sve veća i veća i polako sam odahnuo i spakovao kompas i navigaciju. Oko podneva dolazim na plažu koja je kao u Majamiju. More providno i mirno, sunce greje, ja golišav, potpuno sam. Kupam se prvi put u vodi otkako sam krenuo. Čisto je i hladno. Pregledam i perem čamac od nafte. Ručam na plaži koja se proteže u nedogled. Prelepo je. Crno more uopšte nisam ovako zamišljao. Čak je i lepše i prozirnije nego Jadran na crnogorskoj obali. Posle odjednom dolazi barka iz pravca pučinei ja se oblačim i prilazim im jer znam da ovde retko koga mogu sresti. Upoznajem ronioce koji su upravo došli iz Odese. I njih su pratili delfini. Nude me svim i svačim a ja sam ih zamolio da slikam njihove devojke da mi budu uteha ako me uhvate talasi, pa da ih gledam na telefonu. Skontakli su to mornari i odobrili ovaj moj neobični zahtev, a ja sam ih slikao bez njih. Gledali smo se i pričali. Devojka u sredini odlično priča engleski.
Druge dve su malo povučenije ali tu i tamo pogledaju sa znatiželjom.  Imam sreće sa vremenom, rekli su mi ronioci.
ronioci iz odese
Kažu da ovakve dane možeš da izbrojiš na prste kad nema vetra uopšte i kad je čitav dan stabilno.
tenderovska kosa

Isćaskali smo se i ja sam krenuo dalje da prodjem tih bezmalo dve stotine kilometara bez zaklona. Spavao sam na sidru a usput sam samo video krstove poginulih mornara ili ribara na obali. Prolazio sam i pored nekoliko turističkih mesta u kojima nema nikakvog zaklona. Jednostavno Ukrajinci  i Rusi koriste aluminijumske čamce koje vrlo lako izvuku na obalu. 90 % naselja na Crnom moru nema nikakvu marinu. Zaustavila me još jedna patrola u alu gliseru i rekla da se obavezno javim svetioničru kada budem prelazio na Krim. On se nalazi na kraju naciomnalnog parka Džirkana. Prešao sam dosta kilometara  a ujutro me je čekala još jedna mora. Kraj Tenderovske kose i još jedan prelazak debelog mora, ovaj put mnogo ozbiljnije. Sva sreća pa je i tad more bilo potpuno mirno pri prelasku tih 25 kilometara ničega. Totalna pustinja. Ponovo kombinujem kompas i navigaciju i ugledao sam Krim. Moja sledeća nepoznanica. Ljudi su mi pričali kako je obala stenovita i kako je opasno ploviti tuda. Prilazeći Krimu nije bilo daška vetra i sunce je bilo jako. Znoj mi je curio niz golo telo a ja sam poželeo i da dune neki vetar, ali reko sebi bolje ne prizivaj. I konačno sam se približio obalama Krima. Visoke su litice. Konačno ugledah planine.
Jura
Popodne dolazim do mesta Miževodne i odlučujem da tu malo odmorim i spavam posle svih pretrpljenih strahova. Ulazim u zaliv i pogled puca na turističko mesto samo mnogo manje od Zatoke. Vide se čamci, plaže, kafići, radnje, ljudi koji se sunčaju i ja biram da bacim sidro na plaži na kojoj su se sunčale dve žene.
miževodne
Prilazim obali i vidim da je to privatno imanje sa apartmanima slično kao u Zatoci samo mnogo manje. Odmah prilazi nekoliko likova i ja im kažem da bi mi trebao benzin i tu se ističe Jura. Jura me sve razume. Nekada davno on je bio i u Novom Sadu i kupovao u njemu tada neverovatnom Bazaru. Bio je i u Dubrovniku i Zagrebu...On ovde letuje sa ženom a sin mu sa ženom ide južnije i kaže kako po danu na Jalti izdvaja 200 evra po osobi. Ovde je Juri super i za iste pare letuje 10 dana. Ponudio se odmah da me prebaci svojom Tojotom Rav do pumpe. Prošao sam i pored žena koje su se sunčale i sa osmehom ih pozdravio. Jedna je bila njegova žena a druga njihova komšinica koja ubija od lepote i samo sam krajičkom oka uspeo da snimim to remek delo. Sipao sam goriva i platio karticom. Jura je negde nestao a ja sam se zahvalio njegovoj ženi kojoj se sve ovo dešavanje sa nekim tamo strancem uopšte nije svidelo. Ona je kao one ribe što vode Tv dnevnik ili one nabedjene što rade na šalterima. Odma me je pitala, Šta vi to hoćete?, nakostrešena ko iguana koju čačkaš metlom. A ja joj ogovorio, Opusti se gospoja samo vam dajem Koktu u znak zahvalnosti što me je vaš muž vozio do pumpe. Namazana sa tonom kreme nastavila je da se sunča. Da sam malo drmno njenu ležaljku sletela bi ko sa tobogana kolko je namackana. Kako takve zmije nadju tako dobre ljude. Nije ni čudo što Jura nestane pa niko ne može da ga nadje.
jurin rav i namazana na ležaljci
Kupio sam i crvenog luka u radnji i majka me je zvala i ja sam joj rekao da sam danas prešao na Krim i da je sve ok. Kupujem i hranu i upoznajem lika koji me grli i stiska ruku i kaže da još nije sreo tako hrabrog mornara. Zove me da dodjem u njegovu kuću a ja samo želim da se konačno brečim i malo duže spavam u čamcu. Meni svi ovi susreti, nova mesta i prizori izuzetno prijaju.
detalj miževodne
Vijanje zastave Srbije i Evpatorija
Krećem rano i pojavljuje se izmaglica. Prolazim pored neverovatnih predela. Ima puno kampera, vidim neobične gradjevine, crkve, stene, pećine, olupine nasukanih brodova, futurističkih turističkih kompleksa.
čemu služi uže?

kakve budževine
svetionik

crkva i pećine
Oko podne odlučujem da stavim novu veliku zastavu. Ovde pored ovih obala, nikada nije prolazio niti jedan čamac sa srpskom zastavom a i ovde nema granja kao na Dunavu i bez problema može da se vijori. Moral se podiže.
nova zastava bre
Komuniciram i sa obalskom stražom preko radija koja me sada mnogo lakše uočava i identifikuje. Predveče već umoran odlučujem da spavam 20 km od Evpatorije na otvorenom moru pored ogromne satelitske antene jer sam gledao prognozu da neće biti talasa.
dobro sam glvu potrefio, šišanje pre evpatorije
Ali ujutro me obavija gusta magla i nisam mrdnuo. Kako je dan prolazio vetar je počeo da duva i talasi su bili sve veći i veći. Potpuno sam bio zarobljen i vidljivost je bila svega dva metra. Nedovoljno da bilo gde krenem. Nisam imao pojma otkuda to vreme jer su sve prognoze pokazivale mirno i vedro vreme. Oka nisam sklopio a dremao sam polusedeći zbog talasa. Ujutro sam ipak krenuo po magli i jako polako uz pomoć navigacije odredjivao udaljenost od obale. Nekoliko puta sam ugledao dokove koji su se iznenada pojavljivali na samo pet metara ispred mene i veoma teško ih izbegavao. Uključio sam i radio i navigaciona svetla. Vojska je pitala preko stanice na jednom mestu da se identifikujem i to sam uradio. Prilazeći Evpatoriji shvatio sam da je to jedan ogroman turistički centar sa mnoštvom hotela visoke gradnje smeštenim na plažama. Iako je bilo hladno neki su se i kupali a video sam i simpatičnu grupu babuški kako zajednički vežbaju i mahnuo im. Pred samu luku nalećem na još dva doka a pecaroši sa njih su mi govorili da ih još imam. Ovo je plovidba u najgorim uslovima i shvatam kako je more nepredvidivo i kako prognoze pokazuju suprotno i kako im i ne treba verovati. Sad shvatam kako sam imao sreće na Tenderovskoj kosi. Na samom ulasku u luku diže se magla i ja pristajem u marinu gde su jedrilice. Oduševljavam sve prisutne. Hristos Vaskrese neko reče, a ja, koji na kalendar ni ne gledam bio sam zatečen i samo otvorenih očiju i osmehom mahnuo njima.
evpatorija marina
Dolaze iz Kapetanije i Vojske i proveravaju me. Sve je Ok i dajem telefonski broj obalskoj straži i od tog trenutka počinje, hm kako Saša iz Kerča kaže-karanje. Samo dok sam bio u Evpatoriji zvali su me četiri puta kao da pitaju kako mi se otac zove ili gde je sledeća luka u koju sam krenuo itd. Evpatorija je prelepa.
detalj evpatorija
I ovde dolaze Rusi da se odmaraju. Ulice su mešavina Orjenta i zapadne Evrope. Ima džamija ima crkava starih i modernih gradjevina. Ipak najlepše što sam video u Evpatoriji su žene. Tako su tanke i visoke i negovane. Stvarno je uživanje posmatrati sve to. Do Sevastopolja imam 50 kilometara i pozdravljam se sa svima a sa bavaria jedrilice me snimaju i govore mi da će mi trebati i žele mi mnogo sreće. Ja sa ponosom lepo ispravljam svoju zastavu i držim se pravo sa uzdignutom glavom dok me snimaju i pozdravljaju. Predveče prolazeći pored opet neverovatnih predela stižem u grad heroj- Sevastopolj.
Sevastopolj
U Sevastopolju nažalost nema besplatne marine ali ima dobrih ljudi. Ulazim u zaliv i prolazim pored bele tvrdjave. Čim sam ugledao jarbole jedrilica tamo sam se i uputio. Znam da ću se tamo lakše skontati sa ljudima nego sa novopečenim vlasnicima motornih jahti. Prolazim i pored plaže i kupališta na kojem ima mnogo ljudi i ispod spomenika bacam sidro da neplaćam marinu i odlučujem da ovde odmorim nekoliko dana. Uveče me zove devojka iz obalske straže i pita me kako sam i gde ću spavati. Meni su ove konverzacije mnogo prijale. Duž plovidbe obalama Krima zvalo me je jedno desetak različitih devojaka iz vojske da me njihovim milim glasom pitaju kako sam i gde spavam. Stvarno neverovatno kako su me podizale naročito posle nevremena i dugih vožnji. Odgovorio sam da spavam ispod spomenika, a ona je pitala ispod kog, pošto ih ima mnogo. Odgovorio sam da osetim naftu i mislim da je to večna vatra. Ona je rekla ,ah da znam gde ste. Rekla mi je da se sutra javim i dala mi adresu gde da dodjem. Ja sam jedva čekao da je vidim i zamišljaio je da izgleda kao oni supermodeli što rade na granici Ukrajine i Belorusije koje sam video prošle godine. Ujutru sam se i upoznao sa direktorom marine. Svi su Rusi. Dive se i hoće da ćaskaju. Prilazio sam obali i vezivao čamac pored plaže i odlazio u grad. Naravno da sam se picnuo i odmah počeo da prilazim devojkama ali sam toliko jeo belog luka da su se ljudi sklanjali od mene. Ona devojka iz vojske jeste da ima lep glas i da lepo priča engleski ali ima i strašne brkove pa sam se ohladio. Sevastopolj me oduševio. Očekivao sam prljavu luku a otkrio romantičan grad izmešan svim mogućim mediteranskim stilovima arhitekture.

Toliko spomenika, dve večne vatre, muzeji, parkovi, pozorišta, bulevari, stepenice, pijace, ali najvažniji su ljudi. Imao sam sreće da Sevastopolj posetim za vreme Dana pobede i nekoliko dana pre toga sve je bilo u znaku priprema za to slavlje. Kada sam ulazio u Sevastopolj moja zastava je bila najveća. Čak i ruska zastava na tvrdjavi je bila iste veličine kao moja. Kasnije su razvili mega zastavu koju je zaista bilo lepo gledati. Blejao sam po gradu, gledao sve i svašta, kupao se na plaži i ribao i proveravao čamac. Vreme je bilo pravo letnje i osećao sam se kao da sam bio u Atini a ne na Krimu. Skupljao sam energiju za predstojeće dane. Izvan zaliva je duvao istočni vetar i talasi su bili veći od tri metra. Uveče sam dizao sidro i plovio pored obala zaliva gledajući lepotu. Ovo je stvarno neverovatan doživljaj koji me je potpuno isunio zadovoljstvom. Video sam i mega jahte i obične ribarske čamce a posebno me je oduševilo siromašno ribarsko naselje sa malim veoma sličnim kućicama baš kao na Dunavu.
sevastopilj voznjica

Jedno mirno veče sam popio i tri piva i pustio sevdah da se širi po zalivu. Dvadesetak minuta sam bez prestanka pevao sevdalinke ispunjavajući pesmom prostor oko marine, ispod stena, spomenika pa do plaže. Na kraju sam malo i zaplakao pevajući a dobio sam i aplauz. Neka, bar su svi u marini čuli kakvi smo mi Srbi i da imamo dušu. Dan pobede je na mene ostavio neizbrisiv utisak. Divio sam se kako svi ti ljudi ne zaboravljaju one koji su postavili temelje slobode. Znao sam i pre da Rusi održavaju spomenike i da su ponosni na borbu i zahvalni za živote koje su ljudi dali u drugom svetskom ratu. Ali nisam očekivao da ceo grad stane, da se isprazne sve ulice od saobraćaja i da svi izadju na njih i zajednički slave.
dan pobede
E bre Srbi, tako se poštuju pale kosti za slobodu, a ne da svi govore da su partizani budale. Šetao sam gradom i posmatrao paradu. I opet ljudi su ti koji su me impresionirali. Kako su sve žene bile sredjene, kako su imale lepo očešljane i čiste kose, neke upletene, neke puštene. Kako sam upijao njihove mirise, gledao bele tenove. Kako se te žene lepo neguju. Pa to je čudo. Osećao sam se jako lepo.
sevastopolj marina
Uveče je bilo osvetljeno svih pet ratnih brodova a usledio je najveći vatromet koji sam do tada video. Uopšte nisu štedeli za taj vatromet. U jednom trenutku je nastupila tišina i mladići i devojke koji su posedali iznad stene kod mog čamca počeli su da viču Se-va-sto-polj! I tako nekoliko minuta i sve se proširilo po zalivu a meni se nakostrešila kosa na glavi. Sve ovo me je potpuno ispunilo i bio sam zadovoljan što sam sve ovo doživeo i video. Sevastopolj će mi uvek ostati u srcu.
Nudistkinja
U Sevastopolju sam sipao gorivo na pumpi na vodi a ima jedna u Balaklavi. Kasno sam tog dana krenuo jer sam na topografkim kartama iz SSSR-a video da na svakih 50-60 km od sad imam marinu ili luku. To se kasnije ispostavilo da nije tačno. Pauzu sam napravio kod stena i bacio sidro na dubinu od preko 22 metra.Tu je izgleda mesto na koja turisti rado dolaze i bilo je mnogo jahti iz Balaklave.
kupanje kod litice
Kasnije popodne sam se bližio rtu na kome su se penili talasi i na steni ugledao nju. Mladu devojku. Spazio sam je stotinama metara kako se sunča potpuno gola i sama. Odlučio sam da tu bacim sidro i nastavim sutra. Prizor je bio uzbudljiv. Kako sam se približavao njeno bledo telo je svetlucalo na tamnoj steni a blago poslepodnevno sunce obasjavalo je njene malo povijene i otvorene noge i toplotom grejalo deo tela koji većinom života nije dostupan milujućem suncu. Tačno sam znao kako se oseća. Iako ona možda nije nudistkinja, jednostavno je osoba koja voli da se oslobodi i prepusti se blagotvornom dejstvu sunca. I ja ponekad, potpuno go se sunčam i na blagom prolećnom suncu se prosto napunim energijom i budem miran i zadovoljan. Čovek sve manje sluša prirodu a od sunca beži. Ali kako sam se približavao i birao gde da spustim sidro u njenoj blizini, ona me je primetila i pokrila donji deo stomaka slamenim šeširom i brzo obukla na golo telo haljinicu iz jednog dela koja izgleda kao mornarska majica. Malo me je posmatrala i ja sam bio go i opaljen od sunca. Dok sam se borio sa sidrom i konopom ustala je i pošla gore prema litici držeći pod miškom savijenu podlošku. Hteo sam da je zadržim, da bude tu. Videvši da polazi, pustio sam očajnički urlik. Nemoj sad da ideš, molim te! Uzviknuo sam tako jako, a ovo, molim te, je bilo iz sveg glasa. Stala je na trenutak ali nije okrenula glavu. Pošla je gore na stepenice i samo jednom pogledala prema meni. O, ne. Zašto nisam stigao ranije. Zašto je baš sad otišla. Zašto se uplašila. Da li će se vratiti ili proviriti iza neke stene? Milion pitanja postavljem sebi. Da sam bar mogao da je upoznam. Već pogledom u oči videla bi da sam lebac. Nema ona pojma da bih je ja milovao i grejao jače od Sunca. Spavam na nekoliko metara od obale koja je pusta. Obližnji hoteli i vile su potpuno prazne. Oko mene se nalaze hiljade meduza pa ne plivam na obalu, mada bih zbog ove devojke bez dvoumljena skočio.
cekajuci nudistkinju
Pogled mi se pruža na visoku planinu i nekoliko  odmarališta zanimljive, stare arhitekture. Čitave noći sam slušao kako se pesak valja na dnu mora. Bilo je mirno i tiho.
Aljupka
Ujutro sam prošao pored rta na kome je more bilo mirno i pored vile ukrajinskog predsednika. Vojska me je upozorila da ne smem da se na dva mesta približavam obali a ovo je bilo jedno od tih . Zaista lepo izgleada ceo taj deo Krima. Ima malo kuća i puno zelenila. Ovaj deo obale je sačuvan od divlje gradnje i zaista je lepši od crnogorske obale. Mislio sam i kako se Julija Timošenko tu baš nekad možda kupala. Zamišljao sam kako sa rapletenom kosom pliva i uživa na suncu. Da je ona tu ja bih sigurno se napravio blesav  i kao nešto nemam benzina ili motor otkazuje prišao obali. Jeste, digla bi se frka ali bih možda i popio kaficu sa njom. Sramota je to što joj rade. Gledao sam kartu posle te vile i ugledao naziv mesta Aljupka podno najvišeg vrha Aj Petri i odmah se setio Ljupke, mamine koleginice. Kako sam samo bio zaljubljen u nju dok sam bio malo dete. Ta žena je bila kao andjeo. Njen glas, ten, ruke, kosa, prosto pojava je bila neverovatna. Svaki put mi je bilo uzbudljivo da je gledam. Kad progovori kao da te miluje po glavi. Retko takve žene možeš u životu da sretneš. Još nikada ni približno nisam sreo osobu takve dobrote. Ona izgleda tačno kao ona žena sa početka priče koja mi je pružila ruke. I nju je nažalost odneo rak kao i mog oca. Ta reč od tri ubadajuća teška slova me je i naterala da se oslobodim i uživam u životu. Gledajući oca kako se muči potaklo me na razmišljanje o samom životu i sad se uopšte ne bojim Sunca niti ljudi, novih predela, neizvesnosti i prirode. Sam strah od činjenice da ćemo svi biti pokriveni crnom zemljom je dovoljan razlog da pogledaš u Sunce i budeš zahvalan što imaš toliko vremena da ga gledaš. Sve što drugi kažu ili misle o mom načinu života mene odavno uopšte ne dotiče. Svako ima pravo da bira kako će da živi. Razmišljao sam šta ako i meni jednog dana neki doktor kaže, imaš još godinu dana života. Sada sam siguran da bih mu pokazao tuki i da bih podigao kredit u nekoj od mnogih zelenaških banaka i kupio malo horsa i koksa i krenuo polako čamcem do Dnjepra i Pripijata u Černobil. Sad će neko misliti da sam narkoman, ali je potrebno nešto što će ti spauštati bolove i nešto što će te dizati. U oblasti Černobila možeš da provedeš kraj života dostojanstveno, gajeći ozračeni krompir i luk a oblast je toliko velika da te niko neće cimati. Možeš i da pozoveš preko nekih društvenih mreža ljude sa sličnim i istim bolestima i problemima pa da se svi druže. Jeste, ovo sad nekom izgleda bezveze ali onom ko je bolestan može biti i preko potrebna nada. Elem, iako Aljupka ima tako lepo ime i što je ucrtana marina, kod nje me zadesilo najstrašnije nevreme. Na jednom rtu je počelo polako da se menja vreme i vetar da duva. Bukvalno u roku od 7 minuta, mirno more se pretvorilo u životnu pretnju. Pored mene su brzo prošla dva čamca jureći da se sklone od nevremena. Pošao sam za njima misleći da postoji lučica. Ali oni su prišli obali i izvukli svoje aluminijumske čamce a dok koji je predstavljao marinu na mapi je skroz neupotrebljiv za mene. To je pristan za brodiće kojima se prevoze turisti i ne možeš mu prići od talasa. Našao sam malu uvalu ali je vatar bio istočni i direktno duvao na mene. Najgora situacija. Kako sam bio samo ljut na norvešku prognozu koja je govorila da će dan biti bez vetra. Kad bih mogao samo da dovedem sve te Norvežane i postavim ih u čamac i da im kažem, jel ne duva, a? Bacio sam sidro pored neke plaže jedno desetak metara od obale tačno na granici gde su se veliki talasi pretvarali u obrušavajuće talase ka plaži. Da sam bacio sidro dalje prevrnuo bih se a da sam se približio obali razbio bih se skroz. I tako sam proveo bledog lica, zabrinut za moju sudbinu, nekoliko časova. Najgori osećaj je bio gledati ženu u toplesu i ljude na plaži koji su se sunčali najnormalije na bezbednoj plaži. Bio sam spreman za najgore, da se bacim i doplivam do obale. Tako sam i majci objašnjavao da što manje brine jer sam joj rekao da ću ploviti pored obale i da imam prsluk pa u slučaju nevremena moraću da skočim do obale. Najviše mi je tad smetalo što me je jedna starija gospodja posmatrala i gledala stalno a ja sam tako želeo da me pita, jel ti dobro, da ti pomognemo, ali ona ništa. Kasnije se smirilo a ponovo me je zvala devojka iz obalske straže i ja sam nasmejan ćaskao sa njom. Ona me je gledala dvogledom i prvo nije mogla da me nadje a kasnije me je spazila i ja sam joj mahao i ona je to videla sa obale iz zgradica tirkizne simpatične boje kojom su njihovi punktovi ofarbani.
aljupka posle nevremena
Ovo pričanje sa njima i njihova pitanja, kako ste, da li ste dobro, da li je sve u redu, gde ste?, stvarno su me resetovale posle ovakvih doživljaja nepredvidivog mora. Od prizora prelepih sam punio dušu. Velika planina, prelepe zgrade, žičare sa kabinama, hoteli na stenama, stare vile, arhitektura, zelenilo, vinogradi. Ma milion puta lepše, nego obala crnogorska. Ništa ovako slično nisam ni sanjao da ću videti. Prošao sam i pored Jalte i odlučio da idem što dalje i da prodjem ovo nepredvidivo more. Spavao sam na neverovatnom mestu Ajo- dag, koje oduzima dah. Vetar mi je oduvao prsluk koji se sušio ali sam skočio u hladno more i spasao ga. Celo veče sam gledao u planinu. Neverovatno je kako je ova planeta lepa.
Koktebel
Rano krećem i čitavim putem mi se ukazuju novi predeli koji me ostavljaju bez daha. Imam sličan osećaj kao kad sam se prvi put spuštao od Bezdana do Novog Sada. Iako sam mislio da poznajem moju zemlju i da sam video dosta toga to putovanje nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Potpuno je drugačije ploviti na vodi i posmatrati predele nego kad prolaziš negde kolima. Stotinu puta sam putovao od Novog Sada do Beograda i čovek se navikne na iste predele vremenom ali kad sam se prvi put spuštao čamcem zinuo sam od lepote i to putovanje pamtim dok mi sva ova putovanja kolima ne predstavljaju ništa posebno. I ovde sa vode gledam neverovatne predele. Posebno se ističe Novi Svet, Sudak. Stene, poluostrvo i zalivi su tako čudni da imate osećaj kao da ste u Jerusalimu okruženi sa morem. Kakva neobična šuma, kao da ste se vratili tri hiljade godina unazad. Turisti posećuju gole kamenite stene i ja pravim pauzu u jednom zalivu u kome ima i pećina i ljudi se svuda pentraju, prolaze, dolaze sa čamcima...Kasnije i prolazim pored Meganoma i kao da sam na Marsu. Krajnje neobično i nestvarno mesto. Pred kraj dana se pogoršava vreme i ja shvatam da ponovo nemam gde da se sakrijem i odlučujem da spustim sidro u Koktebelu. To je Nacionalni park i vreme pred njim se pogoršalo. Ništa od te lepote nisam mogao da slikam jer sam imao problema čitavim putem sa telefonom koji je pri visokoj vlažnosti otkazivao a kad je bilo sunčano lepo je radio. Kod Koktebela sam ostao bez daha. To su tako visoke stene i litice neobičnih oblika da sam se osećao kao da sam na Nordkapu. Sve je podsećalo na to i taj deo Krima i zaista jeste sličan Norveškoj. Čak je i more mirisalo kao u Norveškoj. Pred kraj dana dolazim u Koktebel, malo mesto i spuštam sidro izmedju dva mola koja su mi bar malo pružala zaklon od talasa. Dno je prekriveno travom i nikako nisam mogao da se zakačim. Pokušavao sam i pokušavao. Na kraju sam se vezao za mol i opustio užad da Sevdah lepo prima talase i oslonio ga na veliku gumu. Izašao sam da dopunim kredit na telefonu jer nemam pojma kakva će biti prognoza. Tamo se upoznajem sa ekipom čuvara ulaza u NP. Kakvi likovi. Neverovatni ljudi. Pokazali su mi gde je radnjica i ja sam krenuo ka njoj. Usput vidim vojnika koji dolazi u staroj Ladi i ja ga gledam i znam da dolazi zbog mene. Ja ipak idem u radnjicu i žena mi objašnjava da idem u restoran i da tamo mogu kod njenog komšije da dopunim telefon. Kulturan mladić mi uplaćuje kredit preko svog Ajpeda i gledam prognozu. Au, biće ljuljanja celu noć. Kaže da me je video kako se mučim sa sidrom. U mestu se svi poznaju i brzo se pročula vest kako je došao srpski čamac. Vraćam se kod čuvara kad vojnik stoji i ja mu dajem dokumente da proveri. Kaže kako me je video dvogledom iz njihove kućice koja je udaljena pet kilometara odavde kako izlazim na obalu. Sve je u redu i daje mi broj nekog iz Feodosije kome bih trebao da se javim kad krenem. Veče sam proveo sa čuvarima. Imaju trosed i klupu na plaži i sve je prekriveno maskirnom kamuflažom da štiti od sunca. Kako su opušteni svi u selu. Imam osećaj da bih ovde mogao da živim sto godina. Kao na Bajkalu. Vreme je ovde stalo. Ljudi se nerviraju samo kad su im oba kupaća mokra pa moraju da se kupaju goli, tako mi se čini. Ovde se niko ne nervira. Jedem sa njima, sušim telefon, imam i kolače. Oni se pripremaju da ujutro rano idu na ribanje. Drže svoj poveliki gliser u garaži i spuštaju ga vitlom preko šina. Niko ovde ne drži čamac na moru. Zašto ne prave male marine nemam pojma. Pričamo o svemu i zanimljivo im je sve to gde idem. Oni su neverovatno opušteni i to svi koje sam sreo. Uz to, nasmejani su, pozitivni i vojnik je isto takav. Neverovatno mesto. Vratio sam se uveče do čamca a konop je skoro bio prerezan od oscilacija prilikom talasanja. Spavao sam na dva sidra, jednom od 10kg, drugom od 7, i dalje nisam mogao da zakačim dno od trave i čamac se stalno pomerao po malo i dva puta sam morao da se udaljavam od obale.
koktenel ukrajinski nordkap
Ujutro se pozdravljam sa sirenom i slikam čudo od Koktebela i idem za Feodosiju. Možda i dodjem jednom u ovo mesto i bacim sidro i i blejim na trosedu na plaži...
Tajna baza i Džems Bond 007
Uspevam i da napravim fotke tog imprsivnog mesta kod Koktebela i komuniciram sa vojnicima. Hteo sam da se smestim u luku Feodosija, ali i pored toga što je to lepo mesto i što ima lepu obalu, nisam našao marinu sa jahtama i odlučio sam da krenem dalje. Vreme je u početku bilo podnošljivo a kasnije se vetar pojačavao. Dobio sam i još dva puta poruku da mi je uvećan kredit na telefonu. Da li ću ikad moći da zahvalim mladiću iz restorana u Koktebelu za to, pitam se. Posle prolaska Feodosije sam se uvalio u gadnu situaciju. Birao sam da li da idem nazad ili nastavim. Talasi su bili ogromni i pretili da me prevrnu. Od vetra nisam mogao ni da gledam. Ugledao sam neke objekte i molove ali za njih je bilo nemoguće se zakačiti. Talasi su me vrteli, švert je bio spušten, ali jačina vetra se svakim časom povećavala i odjednom su se pojavljivali zaista ogromni talasi opasni za život. Hteo sam da okrenem čamac i vratim se u Feodosiju ali sam ugledao kao neki beton i video veliki brod i odahnuo jer sam znao da je to neki lukobran. Baš u tom trenutku me zvala vojska i ja sam im rekao da ću tamo ući jer je nevreme. Oni su se strašno iznervirali zbog toga, a ja nisam znao zašto, ionako sam samo gledao kako da se povučem sa mora. I totalno mokar i sa ubrzanim radom srca ulazim u luku gde je veliki ukrajinski zardjali brod obalske straže. Voda je unutra potpuno mirna. Prilazim jednom doku gde vidim ljude, kad odjednom vidim kako trče, dolaze neki u crnim odelima, svi se uzbudili i digli na noge. Ja se vezujem i jedan pretećim glasom urla na mene, da moram brzo da idem, da je ovo vojni objekat. Ja se vezujem i kažem, nema šanse brale da ja idem na ono more. Odjednom se nalazim u situaciji da sam okružen naoružanim ljudima koji me gledaju sa visokog doka ali i primećujem nekoliko njih sa strane koji se smeškaju i gledaju neobično plovilo sa stranom zastavom. Ja obajašnjavam da sam se sklonio od nevremena i da ću biti tu dok se vreme ne sredi. Ja sam mislio da je to neka luka obalske straže jer sam video njihov brod. Ubrzo dolazi i neki glavni u toj bazi i ja objašnjavam odakle sam i da idem u Rusiju. Sve se malo smiruje i sve je više onih koji me posmatraju sa smeškom i uzbudjenjem. Kažu mi, ovo je tajna vojna baza i nemožeš boraviti ovde. Ja reko u sebi  ajde. Kažem, nisam znao, sklonio sam se od nevremena. Pregledaju mi dokumente i prosto ne mogu da veruju da je ovde ušla strana jahta. Oni to nikad nisu videli. Odlučuju da stanem na tlo i videli su da sam mokar i gladan i ubrzo me ludom vožnjom vode do kancelarija. Prolazeći bazom video sam da je to veliki kompleks koji ima i bolnicu u svom sastavu, mnoge hale, radnike, ulice...U kancelarijama su me dočekali sa dobrodošlicom. Objasnili da je ovo Ruska baza i pokazali na slikama šta proizvode. Ja gledam hidrokrilce, ekranoplane, razna plovila. Pokazuju mi njohov najnoviji model koji liči na leteći tanjir iznad vode. Kažem sebi, jebo te gde si ti došao. Nahranili su me kroasanima i čajem koji su imali u kancelariji. Lepo su objasnili da ću morati da budem ispitan i da će doći ljudi i iz vojske Ukrajine i njihovi i da se ta procedura mora ispoštovati. Mnogo se izvinjavaju zbog toga ali tako mora biti. Meni je to bilo sasvim super jer bolje je i ispitivanje i ćuza nego oni talasi. Ponovo me vraćaju na dokove i ja čekajući vojake ćaskam sa radnicima koji sklapaju sva ta čuda. Oni su jako zadovoljni što tu rade i vlada neopisiv optimizam. Kao u našim fabrikama za vreme Tita. Svi su kao jedna porodica, nemaju baš puno kinte ali rade nešto što ih ispunjava i na šta su ponosni  i imaju jedni druge. Pravo drugarstvo. Tu se upoznajem i sa Aleksandrom sa kojim se teško sporazumevam ali kaže da može da mi pomogne i da ima drugare duž obale do Kerča. Neki me zezaju i pitaju da nisam ja slučajno američki špijun. Ja im pokazujem veliku zastavu Srbije i kažem, ma kakav špijun bre. Ništa nisam mogao da slikam jer su na meni uvek bile nečije oči. Pomogli su mi i sa prognozom i rekli da će se to smiriti. Dolaze i Ukrajinci i zajedno sa Rusima počinje ispitivanje. Ko si, šta si, gde ideš, odakle dolaziš, zašto, zbog čega, jel si više sisao levu ili desnu sisu kad si bio mali, ma sve pitaju brate. Ima problema sa komunikacijom pa smo napravili pauzu dok ne dodje prevodilac sa engleskog iz Feodosije. Ja sam za to vreme dremkao na stolici jer sam bio umoran. I kasnije taj objašnjava da sam narušio nekoliko zakona, da je ovde strogo zabranjeno boraviti, da moraju da sve to ispitaju, zapišu.... Sati prolaze i sastavljamo na engleskom celu istoriju mog putovanja i dalji moj plan. Proverili su i moje blogove i shvatili kakav sam lelemud i da nema šanse da sam neki špijun. Kasnije dolazi i jedna devojka koja je znala engleski i objasnili mi uz veliko izvinjavanje da nažalost moram napustiti bazu jer je takav propis. Vreme se ionako smirilo i ja polazim uz ovacije oduševljenih radika koji mi žele puno sreće za dalje putovanje. Kakvi su to ljudi, da sam ih samo mogao slikati. Svo ovo iskustovo me je strašno podiglo i bila je to baš prava avantura, a ja sam se osećao kao Džems Bond. Baš je bilo kao u nekom filmu.
Re: Мафия безсмертна или авантюризм вечен....
« Ответ #666 : 15 Мая, 2013, 01:26:39 »
Как говорится история повторяется.
И вот вчера она повторилась.
Только пошла в обратную строну.
Вчера в сдаточную базу Феодосийского завода "Море", зашло одно очень примечательное судно из...Сербии.
Судно - это не большой катер длиной до 4 м., с двумя подвесными моторами и с каютой.
Управляет им в одиночку серб Владимир, который плохо говорит по русски.
Цель маршрута, пройти водными путями по Средиземке, Черному морю, Волге до Москвы, оттуда до Питера, затем Польша, Германия, Австрия, Венгрия и обратно Сербия.Планирует закончить путешествие в сентябре.
К сожалению, пообщаться с ним нормально не получилось, после двух часового мурыживания погранцами на территории завода, его выперли оттуда, куда он зашел в надежде передохнуть и переждать не погоду.
Я посоветовал ему выйти за  м. Чауда и там переждать когда затихнет южный ветер, а с ним и волна.
Что он благополучно и сделал. Встав на якоре рядом с Чаудинским маяком.
Друг который там служит сплавал к нем у на шлюпке пообщался и пофотал его.
Сегодня утром он благополучно прибыл в город герой Керчь.
Спасибо ребятам из Керченского яхт-клуба, они его встретили в море, проводили и поставили на стоянку в яхт-клубе.
По телефону, Владимир сообщил, что через два дня он планирует идти на Ростов, а отчет о своем путешествии выложит по возвращении на родину.

Вот его блоги об прошлых путешествиях:
http://www.logandacia2.blogspot.com/
http://www.logandacia.blogspot.com/


da na kaze neko da izmisljam ovo je sa sasinog foruma
Plovim po uzburkanom moru i vreme se sve više i više stišavalo. Nekoliko puta me je zvao i Aleksandar i pored toga što sam ga teško razumeo, shvatio sam gde mi kazuje da spavam i kakvo će vreme biti. Spavam na mestu koje mi je Saša objasnio, a upoznao sam se i sa jednim ribarom i rekao mi gde da bacim sidro a šta da radim ako krene da duva. Dok sam se šišao, polako su prilazili dvojica i rekli kako ih je Saša poslao i kako su me slikali dok sam srdačno razgovarao sa ribarom i dok sam se šišao i kako će te slike staviti na neki forum. Ma ja reko, slobodno. Saša je izgleda ljubitelj ribolova i nautike i povezan je sa mnogim sa obale i poznaje dosta ljudi. Veče je bilo mirno, a mesto je prelepo kao i obližnji svetionik. Ujutru me ponovo zove i kako sam razumeo, trebali bi njegovi prijatelji da me dočekaju pred Kerčom. Pošto on poznaje svakog ribara ovde, ja sam se svima javljao i mislio da su to baš ti ljudi, dok me na kraju nije zvao Saša broj dva iz Kerča.
Doček u Kerču


Prolazio sam pored nekih čudnih gradjevina, napuštenih vojnih baza i sve je izgledalo kao neka tajna oblast koja pre nije bila dostupna običnim ljudima. Popodne se približavam Kerču i zove me Saša broj dva i razumeo sam ga da je krenuo da me dočeka. Ja sam očekivao neki mali ribarski čamčić, a oni kako se kasnije ispostavilo, očekivali su veliku motornu jahtu. Kad sam se baš približio Kerču na moru sam samo video veliku jedrilicu sa raširenim jedrom. Opet su me zvali i rekli pa gde si ti mi te čekamo. Rekao sam ajde za minut da vam dam baš tačnu lokaciju. Proverio sam na karti gledajući okolinu, nazvali su i rekao da se nalazim kod spomenika iz drugog svetskog rata. A oni meni, pa i mi smo tu ali te nevidimo. Ja im kažem da plovim u čamcu bele boje sa velikom zastavom Srbije. I oni tek onda kroz dvogled me videše i kažu, mi smo u jedrenjaku idemo ka tebi. I susreli smo se.
slanina i vodka
Nasmejani Vova, Saša II i Saša III i pilot iz Sankt Peterburga. Kačim se i odma slanina i vodka. Kakav lep doček, pomislim.
doček




 
vukli me do kluba

Vukli su me koji kilometar i doveli u njihov klub. Klub je mali, sličan mom u Dunavcu i vidi se odmah da su to entuzijasti koji vole boravak na vodi i medjusobno se druže. U klubu ima puno ljudi i odma me nude hranom i vodkom. Meni se sve to svidja, pričam sa njima, nove ljude upoznajem, slikam, jedem svežu hranu, pijem ko lud.
pevanje


počelo je
 Načinjem i moju dunju i niko nema pojma kako se dunja kaže na ruskom. Pokušavao sam petsto puta da objasnim to voće i najbliže što je bilo je ajva. Ni sad neznam da li se tako kaže dunja. Oni se nalaze pored velikog brodogradilišta i kažu da ima nekoliko Srba tamo i zvaće ih sutra. Cela marina je kao neka istraživačka stanica sa arktika i te kućice i jesu namenjene nekim surovim uslovima. Meni je to jako neobično i zanimljivo. Od mnogo likova sa kojima sam se družio najviše me impresionirao najstariji medju njima. Pijan je stalno a veliki je takmičar jedrenja i učestvovao je na nekim na Jadranu i osvajao prva mesta. Neverovatno simpatičan i veseo.
detalj
On me prihvatio ko da sam mu sin. Strašan čile. Pričao mi priče i ja ga slušao. Jeli smo i sveže ostrige koje je jedan od njih baš ulovio roneći po marini. Rekao je da neću imati nikakvih problema u Rusiji i da će se tamo ljudi obradovati kad dodjem.
školjke

Uveče sam isto nastavio sa klopom i pićem i dobro sam ga podnosio a to mi je bilo i potrebno da se posle toliko dana opustim.
punjenje akumulatora, klopa, spavanjac
Rekli su da mogu i da mi nadju besplatan zimovnik u Sankt Peterburgu, a to je bio i jedan od mnogih strahova za koje nisam imao rešenje pa mi je bilo mnogo lakše. Ujutro je došao i Dragan, naš čovek i on kaže odma, pa ti si za Politikin zabavnik čoveče. Posle toliko dana čujem srpski i to me čini srećnim. Pomaže mi i prevodi sve. Bila je frka kako da se odjavim iz Kerča i postojala je varijanta da se ode do Kerča u luku ali se i tamo trebalo platiti 300 evra za agenta. To je izgleda kod njih normalno i Saša III kaže da on plaća i po hiljadu evra za tu uslugu i njegovu veliku jahtu. Posle nekoliko časova dogovaranja, rekli su mi da idem u Port Krim i tamo udjem i da će tamo zaposleni sve učiniti da me se što brže reše i da tamo neću morati da plaćam usluge agenta. Sve to je Dragan prevodio a ni njemu nije bilo jasno kako to da za tako nešto uzimaju 300 evra. Hteo sam nekoliko dana da ostajem ovde ali ja sam mislio da se samo dočepam Rusije, pa da kupim jeftino gorivo, da kupim jeftini zdrav crni hleb, pa zdrav i jeftin kavijar, pa da izadjem na plažu pa da se kupam, pa da gledam ruskinje....ali. Snimala me je i televizija a morao sam da stavim cvike da se ne bi videlo kako sam se juče proveo.
intervju
Voda u marini je topla i bilo je finog kupanja. Pozdravili smo se i ja sam otišao prema Portu Krim. Uput me je zadesilo još jedno nevreme a problematično je bilo kod samog ulaza gde je jedan dok bio izbetoniran i talasi su se vraćali i udarali jako. Ušao sam u Port Krim bez radija i vezao se kod fri šopa.
Port Krim
Odma je došlo obezbedjenje i rekao sam da hoću da se odjavim i odem u Port Kavkaz u Rusiju. Odma su zvali svog šefa koji me je nagovarao da se vratim u luku Kerč jer ovde ne mogu da se odjave turističke jahte. Posle dugog i teškog razgovora lepo sam mu objasnio da nemam para da dajem 300 evra nekom agentu za tri papira i još mu rekao kako su veliki talasi i ako ne veruje neka podje samnom da se malo provoza. Rekoh mu da se ne mrdam dok se odavde ne odjavim.  Video je da sam zajeban i pito me pa kako si došao dovde, verovatno si spustio čamac prikolicom u Kerču, reče. Kad sam mu ispričao kako i odakle i gde putujem, rekao je da će mi pomoći ali da ću mu oduzeti mnogo vremena zbog toga. Rekao sam da ću mu pomoći sa popunjavanjem papira i otišli smo u kancelariju. Port Krim je mala luka koja služi za prijem uglavnom trajekta iz Port Kavkaza na ruskoj strani.
piloti/locmani porta krim
Ima turista koji prelaze uglavnom kolima a postoji i teretni terminal i terminal za železnicu. Šef je dosta mlad i sposoban. Preko stanice koordiniše sve u luci. Ima puno posla a ima i dosta problema sa imigrantima. Uskoro me je i jedna devojka u maskirnoj uniformi otpratila do čamca da tamo sačekam. Jako lepo to izgleda na svim ukrajinskim granicama kad vidiš super ribe u čizmama i tesnim  maskirnim pantalonama i maskirnim majicama. Iz nje je sve kipelo od oblina i pri povratku sam joj rekao, ti tak krasiva, ju ar so bjutiful. Naravno da je razumela i rekla spasiba. pogledavši me sa sjajem u očima i smeškom. Dok sam ćaskao sa šefom pitao me je šta ćeš kad završiš putovanje, da napišeš knjigu, a. Reko možda. I eto, sad je on u ovoj priči. Kaže mi jel ti se svidjaju naše devojke koje rade na granici. Ja reko, uf, ovoj sam baš rekao da je lepa. Pošto je bila u blizini zvao ju je i na ukrajinskom je pitao, pa ti si to dobila kompliment. Ponovo me je otpratila do čamca i na pola puta ljutito rekla, sad čekaj ovde. Prvo nisam znao zašto, ali stojeći na mestu pola sata, prošla je jedno pet puta i smejali smo se jednom drugom i shvatio sam da mi se sveti što sam rekao njenom šefu za upućeni kompliment. Kakva riba. Nije mi dala da je slikam, kaže zabranjeno. Predveče dolazi i doktorka dok sam jeo luk, sušenu ribu i crni hleb i pita me jel sam zdrav. Ja joj pokažem na tanjir šta jedem i ona klimnu glavom i kaže Ok. Lupaju mi pečat i mašu. Znam da sam im frku napravio ali šta ću. Odlazim iz Ukrajine i idem preko u Port Kavkaz udaljenom tri kilometara. Palim navigaciona svetla, spuštam švert zbog bočnih talasa i približavam se Rusiji. Kažem sebi samo još malo i sve će biti u redu, ali...
Port Kavkaz 
Približavam se lukobranu i palim stanicu na šesnaestom kanalu i tražim dozvolu da čamac Sevdah pod zastavom Srbije udje u luku. Tri puta pokušavam da stupim u kontakt sa Rusima i olučujem da udjem u luku pa oči u oči. Veliki su talasi da bi čekao da mi neko odgovori ispred luke. Ulazim polako i plovim prema velikoj zgradi. Nejednom ugledam i Beregovaju ohranu odnosno Obalsku stražu i prilazim i kačim se za  njih. Odmah frka. Uskomešali se ljudi. Svi me gledaju sa čudom. Vojnici, kapetani i mornari sa svih brodova su pogledima usmereni na moje plovilo sa velikom zastavom. Ja se kačim i jedan odmah kaže idi nazad ovo nije luka za turiste. Dajem dokumenta i oni sa žurbom ulaze u brod i komuniciraju sa nadležnima. Jedan mornar sa žabljim očima i neverovatnim osmehom mi prilazi i kaže, pa jel stvarno ploviš čak iz Srbije. Ja reko da, Krenuo sam 11.aprila i Dunavom kroz Sbiju, Bugarsku, Rumuniju došao do Crnog mora i plovio uz obalu Ukrajine dovde. Kažem idem za Moskvu i hoću da se prijavim. On odmah sa osmehom, čaj ili kafu. Ja reko čaj. Dolazi Kapetan i kaže prekršio si zakon jer se nisi najavio stanicom. Ja mu kažem da sam tri puta pokušao i da mi niko nije odgovorio. Koji kanal koristiš, pita. Ja kažem, pa 16 ko i svuda do sad. On meni odgovara da u Rusiji koriste 10 kanal i taj 16 se retko koristi. Moram da čekam u čamcu dok ne dodju iz luke da vide šta će samnom. Bio je vrlo oštar i kad mi je mornar davao čaj ovaj ga je hteo sprečiti ali je mornar reko, ma beži bre to je naš brat Srbin i dao mi čaj i tanjir peljmena koji su tad imali za večeru. Ja sam se divio ovom hrabrom mornaru jer ynam kako bi mogao da prodje [to se suprostavlja svom kapetanu. Brzo sam sve to pojeo i popio da mi slučajno ovaj kapetan ne bi to uzeo. Dolaze i iz luke i primaju me u njihov topli brod. Gledaju dokumente, ja pokazujem sve papire, dozvole, ali oni moraju to da provere i svi me ubedjuju kako je strancima potpuno zabranjeno da plove njihovim vodama. Oni se prvi put susreću sa stranim čamcem i svi su mi kasnije pa čak i kapetan luke Kavkaz rekli da sam prvi ikada koji je ušao u njihovu luku kao turista sa brodom. Oni isto kao i u Portu Krim nisu znali šta da rade sa mnom i kako da postupaju u takvim situacijama. Na kraju su me pustili da sa jednim mladićem odem i zavežem se za dok i da provere sve. Dokovi su pravljeni za velike brodove i ja sam se osećao kao zrno graška. Ovom sam dao prsluk dok smo se premeštali jer neznam da li zna da pliva. Popeli smo se na dok kao nindže.
moras biti nindza za penjanje u port kavkazu
Iako je bio mrak usledio je detaljni pregled čamca. U Rusiju nemoš ništa uneti ko kod nas. Sve se proverava detaljno i temeljno. Svaka sitnica se gleda i nekoliko njih to rade. Kasnije sam sa njih četvoro mladih proveo čitavo veče u kancelariji praveći papire, objašnjavajući kako mi je bilo do sada a stalno su me nudili toplim čajem. Pitali su me ko ti je to na telefonu i odgovorio sam da su to moje sestričine odnosno deca moje sestre i oni kažu, a plimenice, i to je bila prva reč koju sam naučio na Ruskom. Mojim sestri;inama je ba[ super [to imaju tako cool ujku i ponose se samnom. Njihova slika na telefonu sa [irokim osmesima me je stalno oraspolo\ivala kad je bilo te[ko. Sa ovima sam dugo pričao o svemu i saznao da su u školi učili kako su Srbi njihova braća i kako uče o Kosovskom boju, Gavrilu Principu kao heroju...i ja prosto ne mogu da verujem šta sve govore i šta sve znaju. Jedan peva i pesmu o hladnoj Drini i meni se ježi kosa na glavi. Pojma nisam imao da znaju toliko o nama. Posle ponoći dolazi i kapetan sa broda obalske straže i piše mi prvi štraf odnosno kaznu što nisam koristio 10 kanal. Ja mu kažem pa kako da znam to, koga ja mogu da pitam kad niko od turista nije išao u Rusiju sa čamcem. On kaže da razume ali da je takav zakon i moram da platim to u roku 40 dana hiljadu rublji. U dva ujutro mi uzimaju otiske i vode me da kupim hleba i karticu. Ja sam mislio da je Port Kavkaz osim luke i turističko mesto koje ima hotele, plaže, restorane,radnje...ali to je jedna ogradjena, totalno izbetonirana, prašnjava luka bez ikakvog zelenila. Ima samo jednu malu radnjicu sa osnovnim potrepštinama. Sve je izuzetno dobro čuvano i ni u jednu kancelariju ne možeš da udješ bez kucanja šifre, a svi zaposleni imaju male kamere okačene o kravate i sve se prati i snima. Vodili su me i kod njihovog šefa koji je kul tip i rekao da je opasno što ovo radim i ja sam mu rekao da jeste opasno ali i dobro iskalkulisano. Bilo mu je drago da smo se upoznali, to se dalo videti. Oko četiri ujutro odlučuju da me vrate na čamac i ujutro u devet nastavljamo. Uspeo sam samo malo da spavam, stalno me je nešto mučilo da li će me pustiti ili šutnuti. Ujutru radim sklekove i čučnjeve i neke ženice me posmatraju sa terase kontejnera pored silosa i ja im srdačno mašem i oni meni. Svi u luci znaju za moj dolazak i hoće da vide Srbina u čamcu. Dolaze i ovi i ponovo radimo na papirima. Najveći problem je bio što sam imao dozvolu za 2012 a sad je 2013 i oni su to morali da proveravaju u Moskvi. Ja sam stalno bio pod stresom da li će sve biti u redu. Na kraju su mi lupili pečat i odveli kod Kapetana luke. Ja sam tad bio sav prljav od pentranja po dokovima i koleno mi je bilo krvavo jer sam ga lupio o beton.
kasnije su me prebacili na humanije mesto iza prekookeanskog broda
Malo me bilo sramota što sam neuredan ali takva je situacija. Prolazim pored prelepe sekretarice i snimam je. Kapetan se jako zabrinuo za moje putovanje i ispitao me je kako ću nabaviti gorivo, hranu, gde ću spavati, šta ću raditi ako me uhvati nevreme i ja sam mu odgovarao.
kapetan luke kavkaz pomogao mi za benc

On se ponudio da mi pomogne sa benzinom i ubrzo je bio organizovan prevoz sa njihovim kombijem do 30 km udaljene pumpe i sipao sam gorivo po duplo nižoj ceni nego u Srbiji. Imam do Rostova. Vozeći se kombijem vidi se sve bolji život koji se živi u Rusiji.
voznjica po benc
Ovde se svakog dana živi bolje i bolje. Ovo je treći put da obilazim Rusiju i prešao sam je od zapada do istoka i od sevara do juga. Sve više i više liči na skandinavske zemlje verovali vi u to ili ne. U odnosu na Ukrajinu ovo je Dubai. Ima dosta razlika ali definitivno su u nezaustavljivom usponu. Posle 25 sati provedenih u luci odlučili su da me puste ali poništili pečat i nisam mogao da stanem na obalu do Porta Azov gde sam trebao da se prijavim ponovo. Zašto su oni meni lupili pečat za izlazak ni sad nemam pojma. Pri uzimanju dozvole u Kapetaniji da mogu da idem da plovim, na gromnoj tabli na kome su bila prikačena imena velikih prekookeanskih brodova u luci stajalo je i ime Sevdah u istoj srazmeri kao i ti brodovi. Hteo sam to da slikam ali i tu je strogo zabranjeno slikanje. Ja sam jednostavno samo želeo da odem iz te prljave luke i ponovo budem u prirodi. Nisam se mnogo potresao zbog pečata jer sam znao da mogu ostati 30 dana u Rusiji a ovo mu taman dodje da uštedim koje dane ploveći po Azovu. Mislio sam i da ću bez obzira što nemam pečat uspeti da stanem i kupim neki hleb. Reko samo da su oni mene pustili da plovim pa idem dalje da rušim prepreke. Ubrzo me je po izlasku iz luke nazvao lik iz spasilačke službe i na engleskom me pitao gde sam i da se javim kad bacim sidro.
zalazak na azovu
U slučaju da mi nešto bude potrebno neka ga zovem. Verovatno je to sve organizovao kapetan luke. Spavam kod nekog manastira i more je mirno. Zalazak lep. Ja umoran kao nikad u životu.
Brodolom
O Azovu sam malo znao, a koga i da pitam. Gledao sam prognoze i uvideo da je more mnogo mirnije nego Crno i da je dosta plitko. Medjutim prevario sam se. Video sam na kartama da nema nigde mesta gde bih mogao da se sakrijem. Luka i pristaništa uopšte nema osim u dva mesta. Krenuo sam jako rano mada sam bio toliko umoran da bih mogao sedam dana samo da spavam i skupljam snagu. Prognoza za talase i vetar su bile odlične ali se ubrzo pojavio bočni vetar sa mora i počeo da mi pravi probleme. Imao sam samo jedno mesto gde bih mogao da se sakrijem i ono je vrlo daleko. Čitav dan sam se borio sa talasima. U jednom trenutku me je zaustavila vojska u gliseru i ja sam im rekao da mi treba pomoć i da li postoji neki način da izvučem čamac kao što oni rade, ali ni da čuju. Dali su mi broj telefona njihovog šefa pa da javim gde spavam. Ja sam njima samo predstavljao problem koji im je remetio svakodnevnicu i želeli su samo što pre da prodjem njihov reon i odem dalje.
vojska koja nece da pomogne
Pod strahom vozim čitav dan, talasi su sve veći i veći. Prevrću stvari, akumulator, benzin. Nekada dodje talas i samo malo fali da me pokrije i prevrne. Ove strahote teško je dočarati ali najviše ubija što ti je srce u petama čitav dan. Nikada do sada nisam bio u strahu od jutra do večeri. Mislim da mi može i čuka zakazati i ista je opasnost od nje koliko i od talasa. Mesto koje je naznačeno kao luka je nepristupačno i zaraslo u trsku. Pokušao sam da udjem u jedan mali rukavac ali sam se nasukao. Suviše je plitko. Ove karte su stare i ko zna kad se tu moglo ulaziti i sidriti. Nemam gde nego da idem dalje dok nenadjem zaklon. Do Ahtarska imam mnogo i do njega bi mogao da dođem tek u pola noći. Tamo ima luka. Kolimetri su prolazili, zaklona ni naselja nije bilo, počeo je da pada mrak a ja i pored nade da će se vetar smiriti, on je bivao sve jači i jači. Kontrole nad plovilom nije bilo. Videvši da ću se uskoro prevrnuti odlučio sam da se približim obali na kojoj su bili ljuti talasi i da rizikujem brod i iskočim i spasim sebi život. Ionako sam krenuo na ovo opasno putovanje i znao sam za rizike. I odjednom ugledam staru kuću i kao neku malu trsku koja je pravila zavetrinu i kod koje talasi nisu udarali. Približio sam se i čamac je bio zatvoren, a ja sam izgledao ko mačka izvadjena iz bunara. Okrenuo sam čamac pramcem prema talasima, ugasio motore i podigao ih do maksimuma i koristio vesla. Bilo je zaista strašno i pojavila se nada da zbog tog malog tršćaka možda i neću morati da iskočim iz čamca i prepustim ga lomljenju talasa već da ću možda sa sve čamcem bezbedno da se dočepam obale. Talasi su gruvali, nisam čuo ništa osim njih. Na kraju nisam ni gledao šta mi dolazi već sam veslao prema obali. Plašio sam se i da me talas može skroz poklopiti i da me čamac može ubiti ako neiskočim iz njega. Strava. Ipak, taj mali tršćak od svega dva metra širine je činio da baš na tom malom prostoru štiti obalu od talasa koji se posle njega nalazi i ja sam za nepoverovati, izmedju dva talasa, uspeo da skočim u plitku vodu i navučem čamac na obalu. Još sam proveo tu koji trenutak čekajući da talasi skroz izbace Sevdah na pesak. Odahnuo sam ali sam toliko drhtao da to ne mogu opisati. Pošao sam ka kući da potražim pomoć i Jura je izašao i ubrzo smo postavili pored mojih dva sidra još i četiri Jurinih. Kaže Jura kad krene da se diže more dodje i do kućnog praga. Imao si sreće, kaže. Ovo će celu noć da duva sve jače i jače. Da sam bacio sidro, prevrnuo bih se sigurno. Telefon mi nije radio a Jura mi je ponudio klopu i krevet. Javio sam se kasnije kad mi je proradio telefon i spaciocima i ispričao šta mi se desilo i gde spavam.
spavanjac posle brodoloma
Ujutro se malo smirilo ali je i dalje bilo gadno. Trebalo je da se to stišava polako. Jura je super lik.
jura spasioc
On je čuvar u toj kući koje je nekad bilo udruženje ribara i gde su svi nekada živeli kao braća sa svojim porodicama, loveći ribu na moru. Kaže kako su svi bili jednaki i kako je vladalo drugarstvo i sloga. Sad kaže Jura da ljudi samo gledaju kako do novca. Tu postoje i novi gliseri za ribarenje sa mrežama sa ogromnom motorima od preko 200 konja. Čekali smo da neko naidje i pomogne nam da vratimo čamac u vodu. Naišla su dvojica sa druge farme i rakli taman kad prestane vetar popodne doći će sa još nekima da vratimo čamac.
posle brodoloma

Na čamcu je bilo sve Ok i shvatio sam kako sam imao sreće. Reko sad ću da kuntam i malo da se odmorim kad odjednom bane vojska. Kalašnjikovi, mrka lica, frka. Reko jebo te zar sad i još ovo da me zadesi. Odma pitanje zašto si izašao na obalu kad znaš da ne smeš. Lepo objašnjavam šta se desilo, kako druge opcije nije bilo nego da izadjem. Posle se situacija opustila i posle nekoliko sati došao je i njihov šef i počeli da mi pišu kaznu odnosno drugi štraf koji je sada 1500 rublji jer se svaki put uvećava. Još jedna kazna i deportuju me. Ja sam na sve načine objašnjavao kako ja imam pravo da u slučaju životne opasnosti mogu da stupim na obalu neke zemlje i valjda to važi u svim pomorskim zemljama ali ovo je Rusija. Ovde ti uzimaju lovu za to. Meni je svaki evro i svaka rublja dragocena i objasnio sam im da za ta dva štrafa ja mogu da dodjem do Saratova. Ali zakon je takav to mora da se ispoštuje. Jednom sam objašnjavao i kako je Rusija odlična za putovanja kolima i to mu je bilo drago čuti ali sam i rekao da onaj ko ide čamcem prolazi kroz strahote. Šefu je bio i rodjendan pa je žurio da mi što pre vide ledja. Drugi su mi pomagali da natankujem benzin, sredim čamac..Ja sam uporno odbijao da bilo šta potpišem i hteo sam da razgovaram sa njihovim šefom u Krasnojarsku, govorio da ću da zovem ambasadu i da ja nisam stao na tlo da bih šetao po nekom gradu i pio piće u kafiću već zbog brodoloma. Posle teških razgovora, pridje ribar jedan i kaže, jeste da ćeš izgubiti pare ali ne budi lud, deportovaće te, a vidi dokle si stigao. I šta ću, potpišem da sam stao na Rusku teritoriju, jebi ga. Gurnuli smo svi zajedno čamac i ja se Juri izvinuo što sam mu napravio frku. Smrkavalo se, do Ahtarska sam imao oko šest časova vožnje ali su neke struje počele da idu ka meni i brzina se smanjila kao kod Zatoke na šest kilometara na čas. Ja reko ovo je neka loša karma. Sve mi krenulo nizbrdo. Odjednom iako sam išao oko dva kilometra od obale, počeo sam da kačim dno. Psujem ko lud. Jebem ti Azov i što je tako plitak. Odvratno more. Pojavljuju se i mreže daleko od obale. Ja ih kačim ali imam i Tomos pa ne gubim na vremenu ali živci rade. Ma sve krenulo naopačke. Ko da neko probija vudu lutkicu sa mojim licem. Reko ovo neki dušmani šalju negativnu energiju na mene i zato mi se sve ovo dešava. To je isto kao kad skijam na Jahorini pucajući od snage i samopouzdanja i sigurnosti u samog sebe i kad pravim idealne zaokrete i sve ide kao podmazano i onda odjednom, kao da ti je neko podmetnuo nevidljivu žicu i padneš, razbiješ se, i pitaš se kako sad to i odakle. I onda pogledaš gore u korpe žičara i vidiš likove koji kao da emituju negativnu energiju i kažu u sebi, sruši se, sruši se i zadovoljni su kad se prospeš. Ima to nešto u ljudima koji na svakom mom putovanju bi hteli da poginem, da osvanem u novinama na zadnjoj strani i da kažu, e baš volem ili znao sam da će mu se to desiti ili tako mu i treba. Takvim dušmanima želim da samo počnu da vole i da prestanu da budu negativni jer im to može škoditi.  Ja sve i da umrem na ovakvom putovanju i postavim im gorki osmeh zadovoljstva na njihova lica, ja sam zaslužio da se na onom svetu družim sa Milenkom Popovićem, Čarlijem........sa svima  onima rekoplovcima i moreplovcima koji su oplovili balkan, Svet. Ko zna koliko ih ima i koji nisu više medju nama.  Za razliku od mene, vi zaslužujete da budete sa crvima što i jeste. Čuva Bog Vanju svog! U Ahtarsk sam stigao u ponoć posle najiscrpljujućeg dana u mom životu i bacio sidro na ulasku u zaliv u tršćaku zaklonjenom od vetra. Nisam mogao da jedem.
Ovo je Srbija
Javio sam radiom i sms porukom moju poziciju, ali u pola noći zove riba iz vojske i pita za poziciju i ja joj objasnio gde sam tačno. Telefonski pozivi su se nizali celu noć  i neki su bili prijatni a neki neprijatni, u zavisnosti ko je zvao. Mogli su me videti golim okom sa obale a iz nekog razloga stalno su me cimali. Ovo je bilo previše za mene i ovom maltretiranju sam hteo da se suprostavim. Ujutro isključujem fon, odlučujem da se odmorim, nakupim malo snage, operem vreću i veš jer baš nije najčistije bilo kod Jure. Inače, jedina noć koju sam proveo van svog čamca za sve vreme putovanja je bila samo kod Jure. Ujutro se kupam, sunčam go, malo se sredio i dolazi gliser u punom gasu sa sve naoružanom vojskom. Ja tu pizdim, ustajem i odlučno kažem da prestanu da me maltretiraju i da ja nisam terorista nego turista i da je moj čamac Srbija i da imam pravo da me ostave na miru i da ne podnosim njihove pozive i pitanja kad ću krenuti. Rekao sam da hoću da ostanem ovde pet dana jer mi se tako hoće i da ću krenuti kad ja hoću. Rekao sam im da saradjujem, da sam na svaki od neverovatnih četrnaest poziva odgovorio i rekao svoju poziciju, a i vi me možete videti sa obale i nema razloga za tim pozivima.
ovo je Srbija
Onda sam uzeo stanicu da im pokažem da me niko ne sluša preko nje i rekao. Lodka Sevdah zove beregovaju ohranu, prijem, onda predjem na engleski i kažem, boat Sevdah koling kost gard, over, i ništa. Kažem im da ne rade svoj posao i da se nešto desi sa turistima na moru ovakva komunikacija nikom ne može pomoći. Oni zatečeni kažu, pa možda ti ne radi stanica, i ja im pružam stanicu da provere. Domunđavaju se, nešto pokušavaju i na kraju neko provali, Bereg tridset. I glavni medju njima kaže Sevdah zove bereg 30, prijem. I tek onda se javi neki baja i kaže, na prijemu. Ko da ja znam te njihove šifre i svaki punkt ima drugu šifru. Kažu, dobro, kad odlučiš da kreneš dalje javi se Beregu 30. I odu.
posle presretanja kod ahtarska
Petnaest puta su mi ponovili da ukoliko stanem na obalu to je treći prekršaj i konfiskuju mi opremu i deportuju. Samo sam gledao prognozu i gledao u nebo. Ovo sve je strašno iscrpljujuće i stresno. Nemam pojma šta me sve čeka i organizam mi je jeo samog sebe i naglo sam mršavio. Reko, ovako iscrpljen nisam bio ni na završnoj vežbi za prijem u Gorsku službu spašavanja. GSS je jedina organizacija koja nešto vredi u našoj zemlji. Još se sećam kad sam prvi put došao na testiranje i rekao, da li vi primate novosadjane, a neko reče, možeš ti da budeš i cigan ispod Gazele, ako uradiš to, to i to, naš si. I stvarno je tako. Zanimljiv je način selekcije u toj organizaciji. Kad bi tako sve funcionisalo u našoj zemlji, brzo bismo pretekli Japan. Nažalost, kod nas je suprotno i što si nesposobniji i gluplji i skloniji lopovluku, to imaš veće šanse da budeš na važnom mestu.
Poklon Ruske armije

Hteo sam što pre da dodjem do Dona i prodjem ovo negostoljubivo more i skinem s vrata ove likove. Razmišljao sam kako to da se sve na mene sručilo. Puštaju preko svojih drumskih prelaza svakakve sumnjive tipove. Na aerodromima sa smeškom pozdravljaju kriminalce, ubice, teroriste i ko zna kakve likove a ovde se primili na mene ko da će im moj čamac od pet metara dužine sa zastavom od dva metra i mene na njemu, ugroziti bezbednost velike ruske države. Shvatam ja zakone ali ovo je sve preterano. Javljam se ovom Beregu 30 i plovim kraj obale. Odjednom na obali vidim tri lika i ladu. Kako se ja krećem tako i oni voze ladu i povremeno izlaze. Ja reko, nije valjda da me prate. Pogledam dvogledom i vidim uniforme i kako me posmatraju i oni sa dvogledom. Posle sat vremena, prilazim obali i kažem, bre pa nisam ja krimos, ako me već pratite recite vašim kolegama da mi kupe hleba pa na sledećem punktu ja vama rublje a vi meni hleb. I oni meni, jel ti treba hrana. Ja reko pa da, hleb i voda da imam do Rostova. Oni kažu, čekaj tu, i ostave mladog vojnika sa kalašnjikovim da me čuva a ovi sa ladom otišli do sela. Ja sa ovim malo ćaskam ali me ništa ne razume. Tada sam otkrio da mi ulje ponovo curi na motoru i reko samo da izdrži Azovsko more. Pored, na plaži su bili neki kamperi i bilo je teško gledati te ljude na slobodi kako pecaju i prže roštilj i razmišljao sam kako bi bilo lepo da su mi ovi u Port Kavkazu ostavili pečat i kako bih se ja sad družio sa tim kamperima i hodao ko čovek po obali. Ovako sam im izgledao ko neki kriminalac dok me ovaj čuvao sa puškom. Posle pola sata dolaze ovi i izvlače dve ogromne kese i balon vode i ubacuju ih u čamac. Ja iznenadjen, reko brate koliko će sve ovo da me košta, pa tražio sam samo hleb i vodu. Vatam se za novčanik i kažem koliko sam dužan i oni odgovaraju, ništa. Kažu ovo je poklon od Ruske armije za tebe i javi uveče gde spavaš. Ovo mi je srce napunilo. Krenuo sam dalje i provirio u kese. Šta su sve natrpali za tako malo vremena. Bilo je tu konzervi, gotovih jela, tanjira, noževa, šibica, vitamina, minerala, napitaka, povrća u konzervi, džemova, čokolada, hleba i nekih sitnica za podgrevanje i ogroman balon vode.
poklon od ruske armije
Ma ni moja keva ne bi za tako malo vremena mogla toliko različitih i preko potrebnih sitnica da izabere i kupi. Po mojoj proceni hrana za čitavih deset dana, a i više. Uveče prilazim najlepšem mestu na azovskom moru, turističkom kompleksu Dolžanskaja. Jako liči na Adu Bojanu.
dolzanskaja turisticki kompleks
Mnogo turista kampera, apartmana, jašu konje na plaži, mesto je idealno za kajt surfing. Opet ja to sve posmatram iz čamca, mašem ljudima i oni me zovu da dodjem na obalu, jedna porodica sa sve decom mašu i dozivaju me da im se pridružim a ja samo što ne zaplačem. Prolazim i pored mlade devojke koja se sunča na stomaku i čita novine i dobacujem joj, zviždim, da joj privučem pažnju i mahnem joj ali me ona ignoriše misleći da sam neki lokalni džukac. Nema ona pojma da je moje srce toplije od nuklearnog reaktora Černobila i Fukušima zajedno i da sve puca iz njega od zračenja ljubavi. Bacam sidro na samo nekoliko metara od obale i veče je mirno.
Andjeli čuvari
Ujutru primećujem brod u daljini i dok sam kenjao na kofi do pola napunjene vodom i pored koje je flaša sa dve litre vode kojom perem dupe, odjednom spazih baju kako me gleda dvogledom iz džipa. Ja sam prvo mislio da je onaj brod neki ribarski, a da je ovaj iz džipa neki kamper pa tako, malo gleda. Medjutim kako ja pogledam u taj džip, on se kao skloni.
pratili me citav dan
I ja ne mogu da vreujem da su se baš tako primili i da me prate i sa obale i sa mora. Krećem i kačim mreže. Sunce mi je išlo u oči i nisam video ni jednu mrežu i za četiri časova vožnje sam se upetljao u njih šest. Jednom prilikom su videli vojaci da se mučim i hteli da mi pridju i tad pošto su bili blizu nije bilo dvoumljenja da ja nešto tripujem. Bilo je jasno da me prate stalno na vodi i sa kopna kad god to mogu i kad teren to dozvoljava. Malo kasnije preleće i neki helikopter i ja u sebi, pa nije valjda majku mu i on da me gleda, ko zna. Kad sam se približavao Jejsku i približio obali da mahnem nekoj kupačici sa plaže, prišli su mi na nekoliko metara i samo rekli, prjama. Snuždio sam se ko pokisla kera. Malo sam ih tada zezao jer nisu mogli da uplove u plitke vode pa sam ja otišao sa desne strane jednog ostrva a oni sa leve. Pa sam samo slušao na stanici kako govore, gde je mali Srb i smejao se- A ja sam za to vreme bacio sidro u plićak i klopao na miru. Čekali su me sa sve topovima na njihovom brodu posle ostrva. Prolazio sam i pored nekog ribarskog sela koje ima razvučene mreže čak tri kilometra pod pravim uglom u odnosu na plažu i jako psujem. Uveče bacam sidro blizu obale i razmišljam kako ovaj Azov i ne bi bio tako strašan da nije ove vojske. Kako bih se lepo proveo i upoznao nove ljude. Celo veče je brundao motor sa broda koji je bio zadužen da me čuva.
andjeli cuvari
Da li je on mene čuvao ili čekao da stanem na obalu i ćapi me ili jedno i drugo. Nemam pojma. Što se mene tiče u glavi će mi ipak ostati u sećanju prva varijanta, da su me čuvali. I jeste tako.Nekako i pored svog tog pritiska i stresa lepo je bilo znati da u slučaju opasnosti imaš nekog ko će ti pomoći. Opasan je taj Azov bre. Pitam se i koliko njih sve to ko[ta i koliko su potro[ili nafte paye’i da im ne ugroyim nacionalni integritet sa mojim opasnim stopalima i otvorenom du[om. Ujutro pre sunca pregledam rusku prognozu pošto ove zapadne samo lažu. Imam sreće neće biti velikih talasa i danas mogu čak i doći do ušća Dona. Odlučujem malo da proverim kakvi su vojnici i da ih iznenadim, da vidim kakvi su na straži. Znao sam da me nečuju od motora i polako, pre svitanja došunjao se do njihovog broda, tiho veslajući. Hteo sam prvo da uzviknem, Amerika napada, ali reko nemoj da se zezaš sa njima, kakvi su još će te izbušiti. I ništa, spavaju ko topovi i ja lupam i budim ih. Skaču ko skakavci. Ja reko, hvala što me čuvate, idem brzinom oko 9 km na čas, pravim pauzu oko podne da klopam pa tako da znate. Smeju se oni i krećemo. Oni ne smeju baš blizu obale zbog plićaka, a ja djiram polako i ugledah ušće. Odjednom se pojavljuje od ledja i novi mali gliser sa vojnicima i upoznajemo se. Ovi su baš neki fini ali se videlo da im je to praćenje malog čamca pri maloj brzini dosadno. Uplovio sam u Don. Kakvo osećanje. Kažem sebi, pa jel ovo stvarnost, jel moguće da si došao čak dovde i da si živ. Gledam sa ogromnim zadovoljstvom ljude koji kampuju na obalama. Miris Dona je kao miris Dunava. I uopšte nije ni jak taj Don. Struje Dona minimalno utiču na vožnju. Idem oko 8 km na čas. Gledam, slikam, posmatram kakvi su im čamci. Pravim pauzu da klopam i ovi staju samnom ali ubrzo odlaze, kažu, sad će doći neki iz Taganroga i sa njima ideš do Porta Azov. Taman kad sam se okupao u toplom Donu i udahnuo sve mirise reke i seo da klopam, dolazi veliki brod sa vojnicima i samo kaže, prjama, prjama, kao čekaju nas neki pa da požurimo. Ja njima pokazujem otvorenu konzervu i ustajem i kažem, pa sardinice ljudi. A oni samo prjama, prjama, ljutito. I ništa, dižem sidro i plovimo. I ove sam zezao. Idu plovnim putem a ja skraćujem put plićacima oko ostrva i dižem im pretisak jer još samo fali da kažu svojim pretpostavljenim kako su izgubili malog Srbina. Ali komuniciramo radijom pa ne dižu frku. Kako je lepo, gledam i zgrade Rostova i krivine do njega. U Port Azovu me zovu u brod vojske i ubrzo dolaze Nadežda i još jedan mladić iz carine.
Nadežda
Nadeždu su poslali kao jedinu osobu koja je znala engleski u Portu Azov. Posle svih onih teških dana provedenih na Azovu, gledati i pričati sa tako lepom devojkom je bio melem za moju dušu. Čuo sam sve dvaput više, video sam dva puta bolje, osećao sve mnogo više nego pre. Bila je obučena u plavu letnju haljinu sa podsuknjom i imala je sandale. Njena koža je tako bela da mislim da bi se onesvestila posle 10 minuta provedenih na suncu u mom čamcu. Miris njen je bio uspavljujući ali me je njen mio glas brzo vraćao u stvarnost i ja sam je gledao u velike oči i sve što je ona govorila upijao sam velikom brzinom kao kompijuter i odmah reagovao, brzo razmišljao i uz osmeh odgovarao.. Svaka vena joj se videla na koži i kao da sam gledao neku mapu na kojoj su bile ucrtane sve reke sveta. Na tankom vratu i čelu su joj kucale žilice i sve sam to posmatrao dok je sedela pored mene u maloj sobici ispred motora broda. Uzbudjenje je bilo još veće kad su nam uključili ventilator pa je njena suknja odjednom živnula i sve vreme se borila sa njom. Kosa joj se vijorila i ponekad letela ka meni ježeći moju kožu. Noge su joj glatke i namazane kremom a stopala perfektno sredjena i negovana. Kako samo zapošljavaju takve andjele ko da znaju da nas mornare ovo leči najviše posle svih nedaća najviše. Njen kolega je nešto tamo proveravao a ja sam sedeo pored nje i setio se kako svaka osoba ima auru oko sebe. Udisao sam tu njenu nevidljivu auru sa svim plućima i zadržavao dah sve dok mi ne bi sve to prostrujalo kroz čitavo telo. Tako sam svih sat vremena dok sam sedeo pored nje krao njenu auru i mislim da je jedno 0,001 gram njene aure bilo u meni i strujalo krvljui još dugo posle toga po mom telu. Molio sam se samo da mi urade papire pa da je pozovem na piće danas, sutra, kad god bilo. Ali ovaj njen kolega je saopštio loše vesti da izgleda oni ne mogu da srede papire već treba da idem u Rostov. O ne, zašto se opet sudbina igra samnom. Dokle, pomislim. Pričajući sa Nadeždom rekla mi je da je poreklom iz Irkutska i ja sam joj odmah rekao kako sam bio tamo, kako je lepo, kako sam se kupao u Bajkalu, popeo na Sveti Nos. Govorio sam joj i za Toplo jezero na kom nije bila a ona je meni isto objasnila za neka lepa mesta. Nadeždi se još više raširio osmeh i svideo joj se moj način života i gledajući je i piričajući shvatio sam da bih u nju mogao da gledam do kraja života i da bih samo morao da je hranim sa jednom tortom svaki dan jer bih se bojao da se ne istopi od ljubavi koju bih njoj emitovao i koja u meni postoji. Nažalost morali smo da krenemo i ja sam iskoristio trenutak na krmi broda da je zaustavim i kažem joj, ti tak krasiva, ju ar so bjutiful. Neverovatno kako to ženama prija i odgovorila mi sa malo crvenila na njenom licu i vratu, spasiba. Odmah me je pogledala tim očima koje tačno skeniraju moje i u trenutku otkrivaju i mogu da osete da li sam ja to rekao onako bezveze ili je bilo iz duše. Nadežda zna odgovor. Neke žene provedu čitav život a da im niko ne kaže da su lepe. Vraćam se u čamac i mašemo a ništa drugo negledam osim nje dok mi skroz nije nestala iz oka. Kako je lep i čudan ovaj život, kažem sebi.
Dolazak u Rostov
Nastavljam da plovim i strašno sam umoran. Samo sam govorio sebi izdrži još malo sad će Rostov, pa ćeš da se nahraniš, dobiješ pečat, možda upoznaš neku devojku. Ali ja sam bio na izmaku snage. Ovi vojaci nisu opšte marili za mene i videlo se da hoće samo da me predaju pa da idu nazad. Iako me sve ovo sa Nadeždom okrepilo, ja sam bio pred kolapsom. Iz kesa koju su mi dali vojnici vadio sam energetske želee i jeo sam bonžite, uzimao šećer jeo nešto slano kako bih popravio stanje ali je meni bilo jako loše i osećao sam da ću da geknem.
zamalo kolaps dusa mi u nosu ali i osmeh
Stavio sam i pojas i plovio što bliže obali pa da mogu u zadnjem trenutku da izadjem i da se brečim na tlo. Ovi su me malo čekali malo davali gas i tako. Iako su prizori bili neverovatni i neverovatan je bio osećaj da sam došao do Dona i da plovim po rekama Rusije i da je ovo ostvarenje sna, molio sam se samo da izdržim, da se neonesvestim, da nepandrknem ko neka žena i pokušavao na sve načine da se razbudim sa koka kolom.
rostov
Kako sam prilazio Rostovu, mislio sam da je luka tu odmah na početku, ali putovanje se oteglo, prošli smo i jedan most i drugi...prolazili luke, silose, dokove, prošli sam centar sa mnogim kafićima restoranima, ljudima koji se šetaju na lepo uredjenoj obali. Hteo sam da pridjem jednom stolu za kim su sedele četiri picnute devojke i da kažem kako ste, ali osmeha na mom licu nije bilo a i ovi majmuni bi pucali kad bih se zakačio za splav. I nakraju sam ugledao neki pristan na kom je bilo nekoliko ljudi koji čekaju. Vezujem se i krstim. Zamalo da grunem. Oči sam jedva mogao da fokusiram. Ovi su oduševljeni što sam došao u malom čamcu. Snimaju me kamerom, gledaju pasoš i u roku od dva minuta udaraju pečat i ja shvatam da sam slobodam i da ću moći da se šetam istom onom lepom obalom pored koje sam malopre prošao i odjednom sam dobio neverovatnu snagu i kao da sam bio naspavan, pun energije, nahranjen i opušten. Odmah su rekli da mogu da ostanem 30 dana u Rusiji i pitali me kako planiram da produžim boravak i da im napišem detaljan plan putovanja. Objasnio sam im da planiram do septembra da dodjem do peterburga a da cu dva puta vozom ici u ukrajunu da produzim vizu. Upoznaju me i sa Jurijem i sa njim prelazim Don i idem u marinu Visoki bereg. Onim moronima što su me izmrcvarili nisam se ni javio. Jurij odma kaže da je za braću Srbe džaba privez. Upoznaje me sa mašinistom sa ogromne jahte Milenijum, Denisom, koji može da mi pomogne sa semeringom. U usta trpam ko ložač u lokomotivu a spavam ko medved.
Dozvole
Za ovo putovanje sam se strvarno dugo pripremao i čitav život maštao o njemu. Znao sam da ću nailaziti na mnoge prepreke i sad sam bio pred najvećom. Već sam čuo kako je beogradska jahta Nikola Tesla bila oterana odavde jer nije imala dozvole. Iako su Rusi dozvolili od prošle godine da strane zastave mogu ploviti po njihovim unutrašnjim plovnim putevima to se isključivo moglo uz upravljanje locmana. Šta je locman? Pa to je Rus koji ima iskustva sa plovidbom, kapetan, koji zna da upravlja i komunicira sa prevodnicama. Locman upravlja vašom jahtom odnosno plovilom a vi blejite. Locmani se menjaju s vremena na vreme u zavisnosti od lokacije, a sat vremena te usluge jednog čoveka košta 300 rublji a ako ih ima više normalno i cena je veća. Prosto rečeno, treba ti nekoliko hiljada evra i da još trpiš nekog baju koji ništa ni ne radi. Pre mene su prošle četiri strane zastave i to dve Ukrajine, jedna Kazahstana i jedan dedica iz Francuske je prošao svojom jedrilicom i svi su imali locmane na tim velikim jahtama duž celog puta. Nijedna strana zastava nije prošla samostalno, bez locmana. Čuo sam i priču kako su devedesetih godina prošli i neki Britanci i Amerikanci od severa do juga i takodje imali locmane. Oni nisu mogli da me puste bez toga i ovo je zaista bio najveći rizik na putovanju jer nisam znao da li će me pustiti. Moj mali čamac je imao tu prednost za mene da je bilo očigledno da normalan čovek nema šanse da izdrži toliki put. Ja sam u početku blefirao i govorio OK, nadjite locmana koji može da izdrži teške uslove plovidbe na mojoj jahti i ja ću to platiti. Čak sam i računao da ako nadju takvog entuzijastu ja i mogu da se iskesim ali samo za prolazak prevodnica što se moglo priuštiti. Normalno, svi su shvatili da bi locmana ubilo sunce samo posle jednog dana upravljanja. Drugi problem je bio plaćanje prevodnica i za to sam dobio informaciju pre putovanja da će koštati oko 300 evra i za to sam se pripremio, jer ipak je ovo istorijsko i jednom u životu putovanje. Andrej i njegov šef Aleksandar koji rade u firmi koja upravlja prevodnicama i koji daju dozvolu za dalji prolazak su bili iznenadjeni i sve je govorilo da me neće pustiti a razlozi su bili sledeći. Ne znaš ruski, nemaš iskustva sa načinom komuniciranja sa prevodnicama u Rusiji, nemaš radio stanicu koja se koristi u Rusiji, malo ti je plovilo, velika je gužva na kanalu, ploviš sam, treba ti locman...Pa sam polako počeo da im govorim da znam nešto Ruski, da znam da čitam ćirilicu, da mi mogu objasniti kako se komunicira sa prevodnicama, da ću se potruditi da nadjem stanicu, da sam odrastao pored prevodnice kod dede i babe u Vrbasu, da sam prolazio kroz prevodnice na kanalima i velikim na Dunavu, da se kod nas prevode i kajaci i raznorazna plovila bez problema...Morao sam da čekam nekoliko dana da vide da li da me puste ili da me vrate. Ja sam im rekao odma da nisam prešao toliki put i da nema šanse da se vraćam kući. Pozivao sam se na deseti član koji je predsednik Medvedev napisao i u njemu piše nešto tipa, da u zavisnosti od uslova i situacije, prohod se može odobriti. To je značilo da i baš ne mora da bude locman sa mnom jer mi je plovilo malo. Objasnili su mi i za stanicu i zapanjio se. Naše su tamo totalno neupotrebljive i ma koliko sam se trudio da pogodim frekfenciju njihovog petog kanala bilo je jasno da mi treba nova. Nova košta 400 dolara i zinuo sam. Pokušavao sam da nadjem polovnu ili neko da mi pozajmi. Trebalo ih je nekako ubediti da sam ja sposoban za to ali i trebalo je odvojiti veliki novac za stanicu. Ta neizvesnost oko dozvole trajala je nekoliko dana.
Rostov
Ja sam u ovom gradu već bio na mom povratku kolima iz Vladivostoka i to je bilo najopasnije mesto na tom putovanju jer sam mogao čak tri puta da poginem prelazeći ulice i gledajući u devojke. Onaj ko je nekad bio u ovom gradu zna šta pričam. U njemu iza svakog ćoška iz svakog ulaza, zgrade ma po celom gradu se pojavljuju, izlaze i šetaju najlepše devojke na svetu.
rostov detalj
Jedva sam čekao da izadjem na obalu i stopim se sa okolinom. Potajno sam maštao pre putovanja kako bi bilo super da baš u ovom gradu upoznam devojku koja bi krenula samnom uzvodno do Moskve ili SPb-a. Ionako sam imao mesta u čamcu i puno hrane i još je samo falila devojka avanturistkinja koja bi se malo odmorila od svega i živela u skromnim uslovima koji mesec. Ali sve je to maštanje, a ja ponekad baš preteram. Kad sam vezao čamac za jedan splav i kročio sa pečatom u pasošu na obalu, u meni se pojavio neki neverovatan osećaj. Jeste da sam bio umoran ali nikada u životu nisam bio srećniji. Gde sam ja to došao sa čamcem, govorio sam sebi. Pokušavao sam na svaki način da stupim u kontakt sa nekom od devojaka i nisam jeo belog luka kao u Sevastopolju i ja sam počeo da startujem devojke na ulici, u svakoj radnji u koju udjem, da ćaskam, smejem se, pričam...Nije mi polazilo za rukom. Ribe me ne razumeju, neke se nasmeju, neke odma beže a jedinu šansu mi je dala prodavačica u Mts-u koja mi je dala broj fona na koji se naravno kasnije nije javljala. Delio sam komplimente ženama na ulici i bankama. Sve je nekako u meni bilo kao neko proleće. Ovaj grad je prelep i obala je lepo uredjena a život na reci veoma živ.
fontana rortov
Imaju puno splavova, restorana i mnogo je turista koji u malim brodićima uz glasnu muziku uživaju ploveći i razgledajući grad sa reke. Ovde ima mnoštvo malih čamaca i marina. Vole svoju reku i koriste svaki trenutak da budu na vodi. Samo u Rostovu ima više čamaca i jahti nego u celom Beogradu i Novom Sadu zajedno. Kada bi svi ovi čamci krenuli da plove po Donu u isto vreme nasta bi kolaps. Splavova ili debarkadera kako se ovde kaže, ima mnogo manje. Dok sam dolaziood marine do centra, neki su i mahali i pokazivali tri prsta sa turističkih brodića. Nije bilo sumnje da su to bili naši. Kad sam poplaćao sve kazne, digo ruke od riba, vratio sam se na splav gde mi je kapetan broda Kremčug koji pripada Kapetaniji, dao sušene ribe i objasnio kako se to jede sa piviom. I legle su, a ja sam se potajno nadao da ću baš u nekom drugom gradu naći srce koje tražim.
Marina Visoki bereg
U Rostovu sam upoznao mnogo ljudi. Zahvaljujući Juriju, direktoru marine Visoki bereg, boravio sam potpuno besplatno, koliko sam želeo i bio odjednom okružen bogatim ljudima Rostova i našao sam se u raskošu.
jahta milenijum
juri diša marine
Ne bih trošio reči da opišem kako izgleda taj luksuzni objekat već bih spomenuo ljude koji su mi pomogli.
wc u marini

Bez sumnje bio sam im atrakcija i obradovali su se što vide takvo čudo. Odmah sam se upoznao sa Denisom, Petrovičem, osobljem sa jahte Milenijum, njihovim kapetanom.
denis, dima, petrovič, nikolaj
Pravili su mi ribu, pili smo vodku, pokušavali da nadjemo semering ali semeringa nije bilo. Pomagali su mi i Saša kapetan Pelegrina i Vitalij kapetan Diamonda i njegova ćerka koja je sve prevodila i govorila engleski i pronalazila rešenje preko interneta kako da što jednostavnije produžim boravak u Saratovu ili Nižnjem Novgorodu, kako sam planirao da će se desiti. Saša vlasnik Pelegrina me je vozio do Jamahe u svom Mercedesu Amg koji leti po putu i tamo su mi rekli da samo za otvaranje motora da vide šta je problem traže sto evra. Saša mi je rekao, što nekupiš nov motor, a kako sam ja mogao da mu objasnim da se u mojoj zemlji pente prenose sa kolena na koleno. Mnogo je ljudi bilo koji su mi prilazili i pomagali. Bilo je tu i jedriličara iz Volgograda koji su mi dosta pomogli i ugostili na njihovoj jahti koja se vraćala iz Grčke, poslovnih ljudi iz Turske, kapetana iz Moskve, radoznalih posetilaca, ljudi koje je Jurij pronalazio i koji su pogledali motor i organizovali da mi deo bude avionom poslat iz Moskve za Volgograd i sredili da nadju servisera koji će to popraviti. I to sve besplatno jer su želeli da mi pomognu i da me ugoste. Kako im se zahvaliti i odužiti za sve, pitao sam se. Jedno veče kad mi je Jurij pronašao i pozajmio stanicu i time uštedeo 400 dolara, bio sam pozvan da se družim sa vlasnicima Milenijuma. Doveli su me njihovi telohranitelji na jahtu i odmah sam bio u centru pažnje. To su moćni ljudi. Rekli su mi odmah, ovo i ovo je naše pokazujući na luke, silose, stovarišta. Kažu, imamo i kompaniju sa flotom koja prevozi naftu na Volgi i ako ti nešto treba i ako te neko koči samo kaži pa ćemo srediti. Ja sam im rekao da je sad sve u redu i da imam sve što je potrebno i da ću uskoro dobiti dozvolu da idem dalje. Mislio sam se u sebi, eh da sam ih upoznao tri dana ranije mnogo bih se manje nervirao.
sa milenijuma dok sam još bio na nogama
Oni su poznavaoci političkih prilika i strašno su se izvinjavali što je Jeljcin prodao Srbiju. Pitali su me zašto sve to radim i odgovorio da hoću da nekako impresioniram, i osvojim žensko srce. Smejali su se, a jednoj od devojaka koje su bile sa njima ovo se jako svidelo. Prvi put sam tada čuo kako mi govore, maladec, i ja sam mislio da to znači da sam malo dete što i nije daleko od istine i uporedjivali su me sa Konjuhovim i Gvozdevim. Jeo sam svakave špecije i nisam smeo da pitam šta je ovo ili ovo jelo ili voće da se ne bi smejali. Svi smo se ponapijali, igrali i pričali i ja sam završio tako što su me isti telohranitelji odvukli u čamac gde sam se ispovraćao. Taj Tutanj osim što je idealan za dugu vožnju, za sklekove, čučnjeve i rekreaciju ima i odličan sistem za povraćanje u kom ujutro samo bacite kofu vode i sve izadje kroz malu rupicu podno motora. Bilo mi malo žao što sam sve te bifteke i špecije izbacio ali sam tako želeo da se odlepim i restartujem posle svih muka i znao sam da će se ovako završiti. Devojka koja je bila sa njima je na svaki način pokušavala da mi fino kaže da manje pijem i ne mešam piće, ali toliko sam se zaneo da je patos bio neizbežan. Ubrzo posle toga sam dobio na poklon od Andreja atlase plovnog puta do Ribinska besplatno, a njegov šef mi dao dozvolu i rekao kako Srbinu neće ništa naplatiti za prevodjenje. Dogovorili smo se i o komunikaciji i napisali su mi na ruskom kako da pričam preko stanice. Sipao sam i benzin na vodi po ceni og 0,65 evra po litru.
Don
Čim sam pridobio dozvole laknulo mi je i znao sam da sve što sada radim nije nikome pošlo za rukom. Ja sam bio pionir u nečemu i bez foliranja, osećaj je odličan. Svaki moj korak , svaki moj napredak pa makar on bio i od jednog centimetra činio je istoriju. Odjednom su svi pritisci nestali i bezbrižno sam plovio. Don veoma podseća na Dunav u delu kod Rostova a kako se ide uzvodno podseća me na Tisu i na nekim mestima na Savu. Iznenadio sam se kako je miran, gostoljubiv i čist.
don
Mislio sam da su Ruske reke zagadjene od industrije i da oni još manje mare za životnu sredinu od nas ali sam se prijatno iznenadio. Don je čista reka bez smeća i ostataka prljave industrije uz to je i topla reka i u njoj sam se konačno mogao kupati i po nekoliko puta dnevno. Vikend je bio kad sam krenuo uzvodno i na plažama je bilo mnogo ljudi, prolazio sam pored bezbroj odmarališta a može se slobodno reći da je Don jedna velika, beskrajna plaža. Rusi ta odmarališta zovu Baze odiha i datiraju iz perioda Sovjetskog saveza i ima ih raznih od raznih organizacija i preduzeća. Sastavljeni su iz bungalova ili malih i velikih hotela i u njima ima mnogo sadržaja za sport i rekreaciju.
debarkader


pravo je pumpa kazu ribolovci

novopeceni

odmor na plazi

prvi putnicki
Na svakoj plaži obavezno ima i spasilac. U novije vreme su privatnici otkupili mnoge i napravili ekskluzivne oaze. Tako se na mnogim mestima može videti ostaci prošlosti sa istrajalim bungalovima a odmah pored njih klubovi za novonastale bogataše. Ljudi su me pozivali da stanem i kad se približim plaži osećao se kao vanzemaljac koji je sleteo sa letećim tanjirem. Nikad oni nisu videli stranca na Donu, bilo je jasno. Lep je to osećaj ali posle jednog takvog susreta skupila se gomila i meni takve situacije baš i ne prijaju. Znao sam da se ta gužva dogadja samo vikendom i tako je slično i kod nas. Pojavi se svetina i dodju svi pa se priroda pretvori u grad odjednom. Na Donu sam se plašio i gužve o kojoj su svi pričali. Mislio sam da je ovde gužva na plovnom putu ali osim tankera video sam samo jedan turistički brod i mnoštvo čamaca. Može se reći da je ipak veći broj brodova i plovila na Dunavu nego na Donu. Sutradan sam prošao i prvu prevodnicu i pomogao mi je Andrej sa kojim sam komunicirao telefonom na engleskom a on je potom zvao prevodnice. Iznenadio sam se kad su se vrata prevodnice otvorila i kad sam ugledao da na prevodnici rade žene.
zene na prevodnici
Osećao sam se vrlo prijatno i one su svojim prisustvom, osmesima činile da sav taj beton, visoki tamni zidovi, gvozdena velika i hladna vrata odjednom postanu nekako prijatniji. Cela ta komunikacija sa ženama u takvim čudima ljudskih ruku, stvarala je neku toplu atmosferu.



gore je larisa koja zaliva cvece
Nikakv stah od prevodnica nije postojao a ove žene su brisale i najmanje strahove koji su ostali. Don je ukroćena reka. Ima nekoliko malih prevodnica koje su usporile tok reke i ja sam plovio skoro istim brzinama kao na moru. Te brane nisu bile posebno velike i slične su brani na Tisi, možda i malo manje. Tako da je priroda ostala ne mnogo narušena i nema velikih jezera ili mora na koje sam kasnije nailazio. Predeli su me oduševljavali i posmatrao sam sve sa velikom pažnjom. Hteo sam da upijem sve što vidim. Obale, kuće, vikendice, ljude, čamce, hotele, gradove ma sve što sam vidjao.
spavanje u dOnavcu
Andrej i njegov šef su čak sredili da me jedan njihov brodić za održavanje provuče kroz jednu prevodnicu i vuče do Volgodonska ali sam ja to odbio. Iako sam planirao da ću se kačiti na Donu i Volgi za brodove kako bih uštedeo na gorivu i vremenu, za tim stvarno nije bilo potrebe. Pa nisam valjda prešao toliko da bih sad neko odredjivao gde mogu da stanem ili ne. Imao sam novac za povoljan benzin i želeo sam sve samostalno da predjem, da stajem tamo gde mi se svidi, spavam,jedem upoznajem ljude na takodje mestima gde želim, jednostavno da budem slobodan.
dobili zadatak da me vuku a ja odbio ali mi objasnili kako se komunicira

Ponudili su mi čak i da spavam u hotelu ali i to sam odbio i lepo se zahvalio jer sam ja u punom komforu na koji sam navikao. Svako premeštanje iz mog čamca na ovako lepoj reci bi bio zaista šteta.
kamp sa ogledalom i romanovka
Uživao sam istraživajući prirodu, čudio se koliki je to veliki prostor kako je lep i samo sam slušao prirodu. Bilo je zaista divno.
Ljudmila 
Ploveći Ruskim rekama odlučio sam da svaki put kad vidim neke kampere i naročito kad sam gladan, da malo zastanem i upoznam se sa ljudima. Malo je to sramota reći ali i hteo sam što više da se najedem na takvim susretanjima. To malo zvuči grebatorski i računao sam na gostoprimljivost slovenskih naroda. Sa druge strane ja sam im bio toliko zanimljiv da oni nikad nisu sreli stranca na rekama a ko zna koliko će proći dok ponovo ne sretnu nekog iz Srbije i ustvari to nije nikakav grebatorski čin, već razmena priča, reči, pogleda pa i klope na kraju. Svi imamo neke koristi od toga, zar ne. Tako sam i ja pomalo gladan ugledao ljude sa kojima sam se upoznao. Prvi kamperi na koje sam naišao su Ljudmila i njen muž.
ljudmila filolog i njen muz zna engleski super likovi

Na moju sreću i iznenadjenje Ljudmila je filolog i sporazumevali smo se na engleskom. To je retko u Rusiji da na pustim mestima sretneš nekog ko tako dobro govori engleski. U penziji su ona i muž i tu kampuj čitavo leto na baš tom mestu i tu su godinama. Primili su me ko da sam im rodjeni. Obradovali su se jako. Odmah su mi dali da jedem i ja sam im pričao moje putešestvije,kako sam dobio dozvolu kako sad prolazim prevodnice i kako idem do Sankt Peterburga.
slikanje
Rekao sam im da im zavidim i da je takav način života na reci isti i kod nas i da je za mene lepše boraviti tako u prirodi nego ići u bilo koji hotel ili odmaralište. Islikali smo se a oni su više mene slikali da se pohvale koga su to sreli. Shvatio sam i zašto toliko slikaju. Pa prosto, za sve te godine koji su oni proveli na obalama Dona,ja sam prvi stranac kog su videli. Lepo je kad znaš da probijaš led i da radiš nešto potpuno novo.
Doček u Volgodonsku. 



Na prevodnici kod Volgodonska imao sam prvu samostalnu komunikaciju sa radiom i odlučio sam da probam da prodjem bez pomoći Andreja jer sam se osećao kako ga smaram jer sam ga i pored toga što je on hteo da pomogne, znao da mu oduzimam puno vremena na poslu. I tako sam prilazeći kanalu koji vodi prema prevodnici pred Volgodonsk, stao kod jedne žene što je pecala na molu i kontaktirao dispečera. Jahta Sevdah zove dispečera šlujza nomer 16, prijem. Čitao sam sa papira koji su mi napisali pre neki dan. Ipak sam bio kod ove žene i rekao da sam da sam iz Srbije i da mi pomogne sa radio komunikacijom ako zatreba. Ubrzo smo zajedno sedeći na drvenom molu čuli i odgovor, Na prijemu. Odma sam uhvatio papir i počeo da čitam, jahta Sevdah prošu projšlujzovati s nizu, prijem. Posle odredjenog vremena čuje se nešto na stanici i ja ništa ne razumem ai pogledam u ženu a ona pokazuje rukama, idi, idi. Zahvalio sam se i pomogao da prenese ulovljenu ribu do nasipa. Brzo sam pošao ka otvorenoj kapiji i prevodnici koja oduzima dah svojom lepotom. Te prevodnice na Donu i Volgo-Don kanalu su gradjene pedesetih godina i napravljene su raskošno. Svaka je drugačija i bilo je to nešto novo za mene koji sam navikao da samo vidim jednostavnu, pre svega funkcionalnu arhitektu prevodnica koje su kod nas.
prevodnica volgodonsk 15
Ovo je bilo kao da iz nekog industrijskog okruženja odjednom predjete na ulice Pariza. Lepo je to sve napravljeno. Izmedju dve velike prevodnice prilazi čovek ko preslikani Nikita Mihalkov. Kaže da je čuvar, višebojac, sportista i dopalo mu se što imam vesla na čamcu.
poklon cuvara slajyza
Dao mi je flašu mineralne da se okrepim dok čekam na drugu komoru. I u ovoj prevodnici rade žene. Posmatraju me slikaju, mašu. U Rusiji sam primetio i ranije kako žene voze autobuse, spuštaju rampe na železnici i to je kod njih najnormalnije. Ovde se žene i deca mnogo više poštuju nego kod nas. Isto tako i invalide na ulici i plažama niko ne gleda kao kod nas. Jednostavno, oni poštuju različite ljude mnogo više nego mi. Posle druge prevodnice javio se Vasilij i rekao da će me sačekati posle izlaza i da hoće da proveri papire. Od Volgodonska do Volgograda postoji drugo preduzeće koje upravlja ovim kanalom i Vasilij je njihov predstavnik. Odma je počeo da me davi i objašnjava kako se treba komunicirati sa prevodnicom. Pogrešno sam ga procenio i mislio sam da je smarač i želeo sam samo da ga se otarasim. Ali pogrešio sam. Vasilij je organizovao nezaboravan doček u Volgodonsku sa svojim prijateljima iz marine i polako sam uvideo da je super lik koji hoće da pomogne.
docek u volgodonsku
Brzo mi je lupio novi pečat i rekao da me sad niko do kraja puta neće zezati za papire. Ubrzo su došli sa jahticom da me doprate do marine i usput to sve snimali i slikali. Čim sam stao na obalu, nastaje oduševljenje. Ubrzo mi Jurij fotograf kaže sad ćeš imati malo predavanje deci. Ja se izbezumio. Šta ja mogu da kažem deci i smatrao sam da ovo putovanje nije ništa posebno ali su oni toliko insistirali da sam se sredio malo i ispričao deci kako sam plovio. Prvo sam govorio na engleskom a Vasilij je prevodio a najstariji medju njima, Petrovič je rekao da pričam na srpskom i deca su me razumla jedno 40 %. Postavljeli su i vrlo zanimljiva pitanja. Ovo je za mene bio mali šok jer još od studiranja nisam imao neki javni istup.
kozacko selo degustacija
Taj dan su me vodili i do Cimljanske vinarije i kozačkog sela. Kupanje u marini je bilo fenomenalno.
cimljanska vinarija
Uveče su napravili šašljik i upoznali smo se malo bolje. Bili su tu i Valerija, žena koja mi je povratila snagu i direktor marine Čirkin i pridružila se Vasilijeva žena. Ja sam tad bio vrlo iscrpljen i mnogo sam smršao i to se vidi na snimku kad sam dolazio.
sasljik
Nikako nisam mogao da pijem već sam samo hteo da jedem i malo poboljšam stanje. Pošto nisam pio, brzo su me prozvali soft verzijom Srbina. Vasilij nam je pričao neverovatne priče sa njegovog proputovanja svetom. On je kapetan i na reci i na moru, plovio je ladjama i na Dunavu, pričao o nevremenu koje ga je zadesilo kod Istanbula i kako se našao u meksičokm zalivu u centru uragana.
poklon
Zaista se naježiš od tih priča. Njemu je čak šef rekao da se ponudi da mi bude locman na čamcu za prelazak kroz Volgo don kanal i  on je to i hteo. Ali sam mu rekao, vidi kako je mali čamac, imaš ženu i decu i ne treba ti ova opasnost. U marini sam bio nekoliko dana i svi su hteli da pomognu.
dorucak jurij i valerija
Pokazivali su mi kako proizvode jedrilice, kako razvijaju jedan novi model, vodili su me na jedrenje, a Jurij je napravio i dva mala filma i mislim da je napravio više fotografija mene nego što ih imam za ceo moj život.

sa jedrenja
Jurij je profesionalni fotograf i napravio je jedan film za koji je dobio nagradu u kome pokazuje kako su ljudi nekad živeli pre potapanja njihove zemlje. U marini stalno deca uče da jedre a Petrovič im prenosi svoje višegodišnje iskustvo. Razvijaju i nautički turizam i mislim da im se smeši lepa budućnost. Moja krajnja destinacija za ovu godinu nije bila definisana i ni ja sam nisam znao da li ću završiti u Moskvi ili SPb-u. Sve je zavisilo od brzine toka Volge, pouzdanosti motora...Svi su mi govorili da zaboravim na Moskvu i kako su tamo ljudi loši i misle samo na pare. I to govore svi Rusi van Moskve. Mada ja u to ne verujem i siguran sam i da bih tamo sreo divne ljude.
krofne, valerija,valerij,aleksej,jurij
Valerija mi je govorila da posetim Kazanj, Ples i Jaroslav i da se držim Volge i ne ulazim u Oku. Valerija mi je svaki dan pravila klopu i počeo sam da se gojim i nisam više izgledao ko Goran Bare. Inače, Volgodonsk je mlad grad i nastao je 1950 i ima atomsku centralu i hidroelektranu i na obalama je tog velikog jezera ili kako oni kažu mora. U njemu žive ljudi koji su došli sa svih strana Rusije i brzo prihvataju strance i nove ljude i vlada neverovatan optimizam i ljudi su pozitivni. Prihvate te za tili čas. Odmah su me povezali i sa drugim ljudima duž Volge ali i objasnili svima da sam soft verzija
J Krenuo sam dalje sa svima njima u srcu. 
Kanal Don Volga
Cimljansko more je zaista more i ne vidi mu se druga obala na nekoliko mesta.
cimljansko more
ribari mi kazuju gde da plovim


Obala je potpuno prazna i na njemu možeš samo videti samo neke male kućice koje predstavljaju udruženje ribara a kampera uopšte nije bilo. Potpuna pustinja. U mestu Nižnji čir sam samo doplovio i rekao, treba mi benzin i odmah se nadju ljudi koji pomognu.
aleksej i klinci na plazi
Upoznajem se sa Aleksejem i on mi pokazuje selo, vozi do pumpe, priča o životu i vodi me na mesta sa zapanjujućim pogledom.
crko akumulator ali pali na kurblu
Vozi stari Uaz i potrebna ti je žešća snaga samo da bi zatvorio vrata od tog džipa i sa tim vozilom moraš da se stalno boriš. Mesto je izuzetno lepo a ja sam se našao tamo kad je bio pijačni dan i sve u tom mesto je bilo kao da je vreme stalo.
flota ribarska u njiznem ciru

sipamo u plasticne ali da nas ne vide
sergej je cuvao camac

pokazuje mi niznji cir



Posle podne sam prošao i most na kome sam morao da na odredjenim mestima da se javim stanicom jer se svaki železnički most u Rusiji čuva. Spavao sam i u blizinii mesta na nom sam već spavao na povratku iz Vladivostoka i predstojao mi je iscrpljujući prolaz kroz mnoge prevodnice kanala kako bih izašao na Volgu. Na čekanju za prevodjenje brzo sam kapirao šta drugi govore i tako i ja postupao. Ako poštujemo pravila morao bi se najaviti pre ulaska u kanal na petom kanalu, zatim se ponovo javljaš da ulaziš u kanal i da se prebacuješ na treći kanal. U zavisnosti od situacije odobravaju ti ulaz u komoru ili se vazuješ i čekaš. Kad udješ u komoru i vezeš se takodje ih obavestiš a kad izlaziš posle odobrenja i zahvališ se. Pri izlasku iz kanala opet se prebacuješ na peti kanal i to je frekfencija koja se koristi na rekama. Brzo sam se snalazio i prelazio kroz prevodnice.
kod ulaza u kanal don volga
























prvi slajz i ulaz na volgu


Ceo kanal je zaista impresivan i ima i nekoliko malih jezera, dosta ima vikendica, a ima i plaža i naselja. Sa komunikacijom nisam imao većih problema i jeste da je to sve njima zvučalo smešno, ipak su me razumeli. Malo je sve to drukčije nego kod nas ali se brzo prilagodiš. Dispečerke su bile ljubazne i govorile mi šta da radim, uvek slale ženice da me pitaju kako sam i da li sam se dobro vezao, govorile mi koliko ću čekati i šta mogu da radim za to vreme. Na jednoj prevodnici sam čekajući da se dva tankera prevedu, ošišao i zamolio dve kupačice da ako čuju Sevdah na pojačanom radiju da me dozovu sa plivanja. Videla je sve to dispečerka, kako nisam na doku vezan, već se brčkam i poslala ljude da mi budu pratnja kroz nekoliko prevodnica, jer je mislila da sam neozbiljan. Ljudima sam se zahvalio i izvinio što sad moraju da se cimaju a njima je sve to bilo smešno. Poslednji dan na kanalu je bio i najteži i usledile su prevodnice u nizu na kojima se mešaju i prepliću na stanici razgovori sa deset prevodnica pa je potrebna i posebna pažnja i koncentracija. Kad sam prošao i prvi šlajz osećanje je bilo neverovatno.
prvo vece na volgi sa pogledom na lenjina
lenjin mi kaže maladec
Pravi izliv emocija, euforija. Brate, Volga. Jel to moguće. Ispunio mi se san i ja sam tu. Spavam kod Lenjina i kao da znam da mi kaže. Nije loš ovaj Srbin.

Volgograd
Taj grad sam potpuno zaobišao kolima na povratku iz Vladivostoka. Vozeći se obilaznicom gledao sam spomenik Majku rodinu i rekao sebi, ma u taj grad ćeš doći jednog dana sa reke. I eto san mi se ma koliko on bio neverovatan, ipak ostvario. Posmatrao sam Volgu. Bila je brza ali ne i tako velika kao što sam prvo očekivao. Boja joj je bila kao i reka Bug u Brestu. Miris, kao na našim rekama. Iako sam bio hiljadama kilometara udaljen od Srbije, osećao sam se kao da sam kod kuće. I to sam svima govorio i tako je i bilo. Ljudi žive na isti način pored reke kao i kod nas. Toliko je toga slično. Krenuo sam polako od Krasnoarmejska do centra Volgograda. Volgograd se pruža sa svojim naseljima, predgradjima u dužini od 100 kilometra. Video sam usput mnogo pecaroša, kampera, zgrada, industrijskih hala. Pevao sam iz sveg srca. Iako me je Jurij iz Rostova povezao sa nekim ljudima iz luksuzne marine u Volgogradu i obezbedio besplatnu stajanku ili privez, ja sam odlučio da nadjem nešto sam. Nije mi se dopala ideja da ponovo provedem vreme sa bogatim ljudima već sam tražio da upoznam normalne ljude, meni sličnima. I tako prolazeći pored impresivnih novih i starih gradjevina, marina, splavova, rečnih pristaništa, turističkih brodova spazih jedan splav sa ljudima kako klopaju.
ronioci kod kojoh sam spavao
Pridjem i kažem odakle sam i da mi treba vez za nekoliko dana, naravno besplatno. Ljidi su me odmah pozvali da im se pridružim i rekli da nema frke za vez.
debarkader
Odmah sam se osećao kao kod kuće i pričao sam im o mom putovanju. To su uglavnom ronioci i ljudi zaduženi za održavanje plovnog puta. Imaju nekoliko brodića i splav u samom centru grada.
viktor serviser na pokretnoj skelici
Jevgenij mi je odmah pomogao u komunikaciji sa serviserom kod koga je bio saljnik iliti semering poslat iz Moskve i ja sam najzad odahnuo jer će se rešiti problem koji mi je zadavao muke većinom puta. Odmah su mi pokazali grad, a sa Aleksandrom sam kupio i nove napirnice i posle odmora otišao da razgledam.
posle kupovine
Kakav je to osećaj bio, ne mogu da opišem. Konačno slobodan, plovim, niko me ne cima i uživam u slobodi šetajući po gradu. Pijem pivo da se opustim i na ulicama Ruskih gradova to je potpuno normalno. Kod njih se niko ne skriva kao kod nas. Jednostavno, tamo leto kratko traje i ljudi uživaju na suncu što više mogu i cirkaju po ulici. Odmah sam se uputio ka Kurganu.

Hteo sam da vidim taj spomenik o kom sam maštao da ću jednog dana doći sa Volge i videti ga. Zaista je impresivno sve to i nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.
vecna vatra i imena svih vojnika

muzej bitke
Ovde je postavljen temelj slobode i ceo svet kakvog ga sada znamo i vidimo je u stvari ovde začet. Posetio sam i muzej i upisao se u knjigu ali nisam to baš nešto lepo sročio i bilo bi bolje da sam zveknuo pivo pre toga.
da sam drmno pivo lepse bih ja to srocio

Družio sam se sa ljudima na splavu. Dali su mi da gledam Tv i nisam imao pojma da li je Severna Koreja napalu Južnu ili se sve to smirilo. Dovodili su svoje porodice i uvek me zvali da im se pridružim i jeo sam svašta. Imali su i ogromnog psa Lorda koji je pomagao čuvarima i niko nije mogao da pridje splavu a da ovaj to ne objavi sa lajanjem. Evgenijeva žena mi je jedno veče pokazivala snimke na telefonu kako žive zimi u Volgogradu na ledu. Zaista zanimljivo. Video sam slike upecanih riba. Volga je puna ribe i oni ulove mnogo više nego što im treba i dele tu ribu prijateljima. Ona sa mužem provede čitav dan zimi pecajući na ledu i vole da borave u prirodi. Rekao sam da ću im možda doći na vikend zimi da pecamo. I tada na splavu su svi pecali. Bila je sezona lova na seljotke, ribe koja dolazi uzvodno da se mresti iz Kaspijskog mora. Te ribe se kače na prazne udice. Možeš ih uloviti svaki peti minut po jednu.
sasa upeco seljotku
Neverovatno nešto koliko imaju ribe u Volgi. Na Dunavu za čitav dan ne možeš upecati koliko ovde za dvadeset minuta. Njima je spalv odmah pored plaže i čim se pojave neke kupačice oni ih snimaju sa dvogledom. Vodostaj je tad bio visok i voda je bila hladna pa nije bilo kupača ni kupačica. Kad je vodostaj niže nemožeš da nadješ mesta, kažu. Slušao sam njihove priče kako se nekad živelo u Volgogradu. Kako je nekad grad imao jaku industriju, kako su sve ulice bile pune cveća.
evgenijeva zena legenda
Najinteresantnije je kad su stariji pričali o drugom svetskom ratu  a od priče o junaku koji je preplivao deset puta hladnu volgu da bi preneo poruku me naježila. Znaju mnogo i o Srbiji a jedan bokser mi je rekao kako je njegova žena totalno poludela za Marjanovićem kad je pevao kod njih davno dok su bili mladi. Meni se ovaj grad svideo i izgleda lepo.Ljudi vole reku i imaju mnogo mesta za kampovati, pecati uživati. I ovde su imali pumpu na vodi i generalno situacija je sa tim bolja nego na Dunavu. Opšti utisak je da iako se u ovom gradu ne ulaže onoliko koliko zaslužuje. Posle nekoliko dana sam se uputio i ka velikoj prevodnici nekoliko kilometra uzvodno od Volgograda.  Srce mi je bilo puno ovih dobrih ljudi. Nikada nisam ni sanjao da će mi ljudi ovako pomagati i da će mi se sve ovo dešavati na putovanju.
Saratov
Posle prolaska kroz veliku prevodnicu kod Volgograda koja je slična prevodnici na Djerdapu jedan, našao sam se na ogromnom jezeru sa mnogim zalivima u prirodi gde nije bilo žive duše. Mučio me je samo jedan problem.
velika prevodnica kod volgograda


lepa rec gvozdena vrata otvara
Vreme je prolazilo i morao sa smišljati kako produžiti boravak za narednih 30 dana. Nisam se baš mnogo ni nervirao jer sam video da je situacija kod njih ista kao kod nas na Dunavu. Možeš čitav život da voziš čamac i niko te neće zaustaviti. Pošto sam bio umoran i konačno u divljini, bacio sam sidro u jednom zalivu na dubinu od preko 20 metar i odmarao. Desilo mi se nešto po prvi put u životu. Spavao sam celu noć, ceo dan i celu noć i meditirao drugi dan. Neverovatno nešto. Izgleda da je umor bio veći nego što se to meni činilo i čim sam bio u prirodi potpuno sam organizam je jednostavno odlučio da se odmori.
priroda


jutro

buji 75

rucak dubovka

sfinga
Predeli su bili neverovatni i iako ima grda Kamišin i još neki, jednostavno sam bio sam na vodi. Nikog ovde nije bilo. Jenom sam i ostao bez hleba ali sam našao porodicu na kampovanju i dali su mi hleba.
dali mi kilo leba

Ovde sigurno nećete ostati gladni. Svi će vam pomoći. 100 kilometar pred saratovom se sve menja i odjednom se pojavljuju ljudi, čamci, svako selo ima marinu i sve vrvi od života. Kad god sam mogao družio sam se sa kamperima i upoznavao sam divne ljude i provodio vreme sa njima. Posećivao sam i ista mesta gde sam spavao u kolim apre neku godinu i gledao kako je to nekad meni izgledalo skoro nemoguće da plovim Volgom i bio srećan što sam tu. Svima je zanimljivo kad me vide i pozivaju me na roštilj. Upoznao sam i Olgu koja je sa porodicom došla na izlet a perfektno je govorila engleski jer je radila u Turskoj.
olga u bikiniju
Postalo je sasvim normalno da prilazim ljudima i družim se, klopam, pijem vodku.
vatrica kod olge i vase


trazio caj dobio pivo i vodku
Svi posle toga se osećamo bolje i bogatije. Pred Saratovom sam trebao da se nadjem sa Mišom, sa kojim me povezao Aleksej iz Volgodonska. To je onaj što je pričao da sam soft ili lajt verzija Srbina.
poslednji camac je goljanka, autenticni camac na volgi
Čekajući njih na jednom ostrvu upoznao sam neverovatne ljude. Kad su čuli odakle dolazim svi su živnuli i počeli da me hrane i pili smo vodku, ali baš mnogo.

levo je sundjer gde padas kad presisas
I ranije tog jutra sam stao kod kampera i zatražio neki čaj ili kafu a dobio sam pivo i tako pijan vozio po Volgi. Izbegavam ja cugu na vodi jer je opasno ali ovo mi baš leglo. Ovi ljudi tu kampuju na tom ostrvu i kad preteraju sa pićem samo se breče na jedan sundjer i kad dodju sebi opet nastavljaju sa vodkom i tako stalno. Nekako sam želeo da budem sa njima nekoliko dana na ovom ostrvu ali sam znao da bih se otrovao od alkohola. Ljudi su divni. Jedan je hteo da ga povedem sa sobom, jedan je zvao svoju ćerku da dodje na ostrvo kad sam im rekao da tražim ženu svog života na ovom putovanju.
kakva ekipa
Vetar je odjednom počeo silno da duva i talasi su se podigli. Bilo je gadno nevreme ali i brzo se stišalo i Miša je došao sa svojom jedrilicom.
dolaze da me spasavaju misa sa ekipom
Da je kojim slučajem došao sat vremena kasnije, ja bih bio na sundjeru a da je došao dan kasnije moja bi sudbina možda bila drugačija. Čudan je naš život i teško je shvatiti zašto se sve dešava baš tako. Na ostrvu se upoznajem sa Rašidom, Mišinim prijateljom i Rašid i ja zajedno plovimo do njihove marine. Pozdravljam se sa ovim ljudima i jedan deo mene sigurno je želeo da tamo ostane. Rašid je snažan čovek i jedini je koji se vozio u mom čamcu po teškim uslovima. Iako sam mu rekao da je bolje da bude u kabini on je insistirao da priča samnom i objašnjavao mi situaciju u Rusji, pričao o istoriji Saratova, kako se živi i kako se živelo i znao je dosta toga o Srbiji. Talasi su nas kupali i bili smo skroz mokri, od glave do pete. Ni za jedan trenutak Rašid nije pokazivao znake straha i ja sam mu se divio kako može sve to da podnese. Ubrzo su me dočekali mnogi ljudi i poželeli mi dobrodošlicu u marinu Sokol na Zelenom ostrvu kod Saratova. Brzo smo se svi ugrejali kod Viktora na splavu.
kod viktora na splavu
Neverovatno kako su mi pružili ruku i kako su bili gostoprimljivi. Rašid i Viktor su me vodili po gradu, napravili klopu kod Rašida u stanu, upoznavali me sa svim znamenitostima grada. Vodili do ski centra na izvor i u park pobde gde nam se pridružila i Rašidova žena, Marina.


park pobede sa marinom, rasidom i viktorom

pogled na zeleno ostrvo i marinu gde je sevdah
Park pobede je neverovatno mesto u kom se može videti istorija borbe i tehničkog napretka a trenutno se pravi i internacionalno selo i vodili su me u Uzbekistansku kuću gde sam jeo neverovatne špecije. Bio je to bez sumlje jedan od najlepših dana na ovom putovanju i od jutra do večeri se mnogo toga izdešavalo. Saznao sam i da njihov klub Sokol hoće da ugase i oni se bore da se to ne dogodi. Pomogli su mi i oko produženja boravka i posle nekoliko razgovora i odlaska u imigraciono ni oni nisu znali da li treba da idem u Ukrajinu i produžim boravak ili mogu da ostanem 90 dana. Viktor je državljanin Latvije i mora svakih 90 dana da ide u Kazahstan kako bi produžio boravak. Bilo mi je jasno da ja mogu ostati samo 30 dana i da bi trebalo da to produžim ali kad sam video da su vozne karte skupe i da bih se toliko cimao odlučio sam da idem dalje pa dokle stignem. Dok me murija ne zaustavi. Planirao sam i povratak preko Belorusije jer sam znao da je pre neku godinu tamo boravak za Srbe bio dozvoljen 90 dana. Viktor mi je i skinuo najveću brigu sa vrata i upoznao me preko skypa sa Anatolijem čiji brat može da mi obezbedi besplatan zimovnik kod SPb-a.
anatolij moze da obezbedi fraj zimovnik
Pričao mi je o svemu i pravio mi klopu, vodio napijecu, nabavku. Viktor živi na katamaranu i pije vodu iz Volge, toliko je ovde Volga čista. Struju na splavu ima zahvaljujući akumulatori iz vasionskog broda. Svi ovde u Saratovu nešto budže od delova sa raznih letilicai snalaze se kako znaju i umeju. U Saratovu ima više plovila nego u Srbiju, Rumuniji i Bugarskoj zajedno. Zaista je neverovatno u šta se moj život pretvorio i na kakve sam sve ljude nailazio. Ni sanjao nisam da će mi se desiti i jedan posto od svih ovih dogadjaja. Sve više verujem da postoji, nešto. Kako je samo lepo u Saratovu i kako je lepo tamo živeti i biti na Volgi. Predivno mesto, predivni ljudi. Potpuno razumem Viktora što živi na vodi na katamaranu. Žao mi je što u svim mestima na Volgi nisam bio duže jer sam stalno mora da begam da me murija ne ćapi. Hvala svima na pomoći. Divni ljudi zaista.
Balakovo
Plovidba na Volgi bila je sve zanimljivija i ekonomična. Ni pomislio nisam da ću trošiti toliko malo goriva, zahvaljujući maloj brzini Volge, koja je smirena velikim branama. Posle Saratova usledio je jedan od najlepših delova Volge. Počeli su da se pojavljuju velika i mala ostrva i dunavci koje ovde zovu Volžanke. Posle svih širina i prostranstava ponovo ploviti kroz male Volžanke je davalo osećaj sigurnosti. Sad sam bez sumnje bio u opasnosti da me i deportuju jer sam ilegalno boravio na teritoriji Rusije i svaki dan sam mislio da će me policija apiti, ali na sreću njih nije bilo na vodi. Jedno veče sam spavao u bazi odiha Metalist i tamo upoznao mnogo ljudi.
ekipa iz baze odiha metalist
Najviše me je obradovalo kad su mi neki klinci doneli punu kesu hrane i rekli da su ih roditelji poslali jer su čuli da je došao putnik iz Srbije sa čamcem. Nisam znao kako da im se zahvalim jer sam sve što sam imao podelio još u Ukrajini.
poklon za putnika
Na ovakva putovanja sad znam da treba poneti pun čamac poklona za dobre ljude. Ovako sam im dao samo zastavice zemalja kroz koje sam prolazio i koje sam imao. Mnogim ljudima koji su mi puno pomogli nisam mogao ništa da dam, čak ni neku sitnicu za uspomenu mada će se mnogi sećati tih susreta i bez poklona. Uveče sam ćaskao sa jedni m čiletom koji mi je isto rekao kako mu je žao što je Jeljcin izdao Srbiju. Kaže da se to sad esilo, Putin nas ne bi dao. Stalno su dolazile porodice iz bungalova da me vide i smešili se, gledali, slikali. Vreme me je takodje služilo i stalno je bilo sunčano i ja sam bio cele dane, nedelje i čak mesece izložen suncu od jutra do večeri i to sam odlično podnosio. Sunce u Rusiji sija istim intezitetom kao kod nas samo dosta duže a na kožu ne utiče štetno i crvenila ni opekotina nisam imao. Prosto za nepoverovati, jer na Dunavu u Junu mesecu u podne da sedneš u čamac do jedan si već u plikovima ako ne paziš. Čak sam planirao da kupim neku tendu kad dodjem u Rusiju ali za tim ovde uopšte nema potrebe. Hvala Suncu. Jedno veče na peščanom ostrvu odlučih da odspavam i sutradan da prodjem odmoran prevodnicu. Prolazak kroz svaku prevodnicu zahteva odmoran organizam i visoku koncentraciju zbog opasnosti koje se mogu desiti ako nepaziš. I tako družeći se sa kamperima i gledajući zalazak Sunca i smiraj dana, polako sam  i ja tonuo u san.
evgenij i kamperi
Oko ponoći me probudi iz sna nepravilan rad srca. Nikad nisam mogao da spavam na kosinama i čim bi se našao ili zaspao na kosim mestima, srce je pumpalo više krvi i obavezno se budio. Kad sam video da je čamac nagnut izašao sam da pogledam šta se dešava. Čamac je već bio pola na suvom i pokušavao sam da ga vratim u vodu ali je nezgodno legao i pored upotrebe vesala kao poluge nisam mogao da ga vratim u vodu. Strašno sam se osećao. Odmah mi je bilo žao što se nisam usidrio dalje od obale ili potražio neku strmiju obalu. Tačno sam osećao kako Volga sve više i više se povlači. Znao sam da je ovo katastrofa ali sam odmah slao poruke kamperima koje sam te večeri sreo u nadi da će mi sutra pomoći i doći sa nekoliko ljudi da vratimo čamac. Oka nisam sklopio a baterija mi je bila na izmaku pa nisam ni Volgu video. Kad se razdanilo našao sam se sam na ostrvu jer su svi kapmperi otišli kućama još sinoć a čamac je bio dvadeset koraka udaljen od Volge ili oko 17 metara. Katastrofa. Rekao sam sebi, ovo je kraj.
jebo te

Porast vodostaja ćeš čekati do Septembra a vremena nisam imao, odnosno vreme mi je u Rusiji isteklo u pasošu. Znao sam da neću moći ni da budem dugo na ostrvu jer nisam imao ni puno hrane a i ko će čekati nekoliko meseci da Volga poraste. Strašno, već sam zamišljao kako će me i televizija snimati i praviti tv prilog u kome ću biti vest kao, došao do Rusije i nasukao se. Već sam video kako se hiljade smeju ovoj mojoj nesreći. Imao sam samo crne misli. Gledao sam čamac i on je za mene već bio izgubljen, ne mogu sa njega ništa poneti da bih bar spasio deo da mi lopovi ne očerupaju. Još kad me murija provali da sam ilegalac pa mi zabrani ulazak u Rusiju i naplati kazne......ma propast sveta za mene u tom času. Ovaj čamac ni petnaest ljudi ne bi moglo da prebace do vode udaljene dvadeset metara. Još se nije ni Sunce diglo a odličio sam da se napijem od muke. Imao sam dve i po litre piva i zgutao to brzo i teturao se po plaži. Niko nije prolazio, a ja sam nastavio i da pijem kvas koji mi je Vasilij dao u Volgodonsku. Kvas je bio jak ko vino, on ga je sam pravio ali sa neverovatnim postotkom alkohola. Bio sam mrtav pijan na plaži u totalnom bedaku kad sam video brodić i počeo da mašem ko brodolimnik. Stao je brod i to je bio Aleksandar, vozio je svoj brodić u gaćama. Jedva sam se popeo na njegov brod i očajno reko, pomagaj brate, katastrofa.
sasa

Medjutim on nazove nekog telefonom i kaže samo ti čekaj tu sad je počela brana da pušta vodu i do podne treba da se digne nivo Volge za dva metra. Kaže on to je kod nas normalno. Ja se malo oraspoložio i reko sebi, ma ovo sve je ružan san ovo ne može da mi se dešava, šta je bre ovo...I stvarno počeo nivo da se diže i moje oči su posmatrale štapove koje sam zabadao na ivicu vode i gledao kako Volga raste. I stvarno voda počela da daolazi i polako se razdaljina od vode do čamca počela smanjivati. Oko podne je stalo i čamac je bio do pola u vodi i potražio sam pomoć. Stali su Aleksej i Oleg sa gliserom i dva sata smo sva trojica kopali pesak sa veslima, vezivali i vukli čamac sa gliserom. Na kraju sam skinuo motore, izbacio svu opremu i izvukli smo ga na vodu. Kakvo olakšanje. Da njih nije bilo ne bi uspeo da budem na vodi.
koliko su mi samo pomogli

Uveče sam se vezao u Balakovu za Aleksandrov brod. Ni svi ljudi tamo ni njihov šef mi nisu verovali da sam bio toliko udaljen od vode pa sam im pokazivao slike i Aleksandar mi je bio svedok. Napravili su večeru i slikali smo se. Oni su radnici na naftnom doku i pretaču naftu iz tankera.
vecera kod sase
Pričali smo celo veče i ponudili su mi posao. Neverovatno, u Srbiji je to skoro nemoguće ali ovde postoji manjak radne snage i nije neobično da ti ljudi nude posao. Mesto je neverovatno lepo. Balakovo ima nekoliko marina na vodi, restorane i obavezno svuda na Volgi postoji pumpa na vodi. Izgleda da samo u Srbiji ljudi vole da se muče i vugle kante da napune rezervoare. Zašto je tako, pojma nemam. Imamo hiljade registrovanih čamaca i nijednu pumpu. Pomažu mi i da lakše komuniciram sa prevodnicom i dogovaramo se da ujutro krenem kad prvi brod bude došao do prevodnice. Do kasno u noć imali smo muziku koja je dopirala sa obližnjeg restorana i bilo je to jedno jako lepo veče.
bratski narodi
Ujutru sam prešao prevodnicu i plovio po novom velikom jezeru po potpuno mirnoj vodi. Spavao sam u Hvaljinsku u kom me zahvatilo strašno nevreme sa ogromnim talasima. I tamo sam upaznao ljude koji su mi pomogli. Ovaj deo Volge je i najopasniji jer nigde nema zaklona.

Talasi se dižu i preko tri metra i to je napisano u Atlasu koji sam imao.
sasa i nikolaj hvaljinsk i talasi u pozadini
Da nisam došao u Hvaljinsk na vreme, bilo bi gotovo. Potez kod Hvaljinska ne nudi nikakv zaklon. Najopasniji deo Volge. Posle par dana krenuo sam kad vetar nije prelazio brzinu od 8 metara u sekundi. Sve preko toga može biti opasno.
Samara
Bilo ja hladno kad sam prišao jednoj jahti usidrenoj u Volžanki i zatražio čaj. Na zaprepašćenje svih prisutnih ubacuju me na njihovu Jahtu i Dima mi govori dobrodošao brate Srbine.
dobrodosao brate srbine ali pustiti te necemo kaze dima
Upoznajem se sa svim ljudima na jahti i sa Alom njihovom kuvaricom.

ekipa sa granda
Počinju razgovori, druženje, jedemo sve specijalitete koje Ala napravi.
cela ekipa a ala je desno
Od supe do kolača, sve mi prija i moj organizam se oporavlja u momentu. Nepamtim kad sam nešto toplo jeo jer sam primus i kartuše čuvao za hladnu Kareliju. Njihova jahta Grand je ogromna i pokazali su mi sve kabine i šta sve na jahti ima. Zaista lepo napravljeno i najinteresantnije je što imaju saunu iliti banju i to pravu na drva. Oni su svi jedna velika familija iz Samare i na ovom brodu provode svaki slobodan trenutak. Ubrzo je došao i Saša ribar i koji nas je vodio u ribolov.

sasa i ja djiramo u gliseru
On tu živi u blizini u kući na obali i poznaje ove terene. Pozvao me je da budem njegov gost nekoliko dana ali ja nikad nisam znao kad će me murija zaustaviti i samo sam hteo da predjem što više mogu uzvodno dok me nećape. On sa svojom ženom Svetlanom i sinovima živi ovde cele godine i priča mi kako je zimi. Ribe ovde ima u izobilju i mi brzo hvatamo sa mrežema i više nego što treba.
lovili smo ribu

Uveče se banjamo u sauni i nekoliko puta skačemo u hladnu Volgu i ja se osećam preporodjeno. Zaista uživanje za organizam. Posle toga se jede, pije, druži. Poveli su me sa sobom do Samare i to je bio jedini put da me neko vukao na Volgi i to oko 50 km. Ubrzo sam shvatio da ljudi u oblasti Samare vole da provode vreme na Volgi. Posmatram mnogo kampova i sve veoma liči na život na Dunavu. Ima mnogo vikendica a od broja plovila se stvara gužva. Vode me u njihovu marinu koja je bivše vojno pristanište i ubrzo dolazi i ostatak njihovih porodica, žene, deca. Svima sam zanimljiv i jedem kao nikad u životu. Svaka njihova žena je donela i napravila neke specijalitete a ja sam se gojio i nabijao snagom. Pio sam i Žigulivsko pivo i stvarno je prvoklasno. Častili su me i sa telefonskom karticom i nisu mi dali da se uhvatim za novčanik. Najviše sam komunicirao sa Anastasijom koja ima 23 godine i već je lekar. Pitao sam je i kako žive lekari u Rusiji i shvatio da je situacija ista kao i kod nas.
pored mene anastasija
Anastasija mi je objašnjavala svaki deo Samare pored koje smo krstarili. Impresivno izgleda ta Samara. Moderan grad sa mnogim plažama, parkovima, lepim zgrdadama. Saznao sam da ceo grad kampuje i provodi vreme na Vogi. Oni vole Volgu više nego more. Svako ostrvo, svaka plaža je prepuna ljudi i nemožeš da nadješ mesta kolika je gužva. Nikad ovako nešto nisam video u životu. To je isto kao kad bi od Beograda do Novog Sada bila zauzeta svaka plaža i svaki kamp. Ovde prosto nemaš gde da razapneš šator kolika je gužva. Govore mi i da taksisti na vodi koji prevoze ljude od Samare do raznih ostrva zarade i do deset hiljada evra po sezoni i da je konkurencija velika. Pravi mravinjak na vodi ali mi se sve to svidja. Ova familija me je prihvatila kao da sam njihov i čak su mi ponudili i posao i da ostanem u Samari i da bi mi brzo našli i ženu. Da li sam ja napravio grešku kada sam krenuo dalje pitao sam se? Nekoliko dana sam proveo sa njima i ja sam bio srećan što sam tako imao sreće da upoznam ove dobre ljude. Na kraju nisu hteli da me puste da odem dalje, a ja sam morao poći zbog mog ilegalnog boravka. Još je samo falilo da me murija provali pa da napravim problem ovim ljudima. Jednom je prošao partolni čamac i ja sam se odsekao. Gorivo u Samari se sipa na pumpi, a na jahti Grand rezervoare pune jednom godišnje i onda krstare od Samare do Belog mora i Baltika na severu i do Kaspijskog i Azovskog mora na jugu. Svuda se voze i odmor provode krstareći po rekama Rusije.
grand i sevdah
Sa njima mi je bilo najlepše na ovom putovanju. Kada sam krenuo dalje prolazio sam pored Nacionalnog parka Samarske luke i video najlepše mesto na planeti do sada. Nemoguće ga je opisati.

raj na zamlji
Tačno je izgledalo onako kako sam ja zamišljao idealno mesto na planeti. Osećao sam kako jedan deo moga tela i duše izlazi iz mene i odlazi na obalu ovog predivnog mesta i kako mi kaže, Papoviću možeš putovati čitav život ali ovakvo mesto nećeš naći. Ja mu kažem ma biće gore na severu i lepšeg mesta i devojaka. Ali taj deo mene je mahao sa obale i ja sam se osećao da sam ostavio pola mene na tom mestu. I stvarno lepše mesto od ovog nisam nikad više video.
Toljati i Bogatirska sloboda
Pred Žigulivskim šlujzom kako oni kažu prevodnica, spavao sam na ostrvu sa ribarima. Kad su videli zastavu, još se nisam ni vezao za obalu a već sam čuo kako neko uzvikuje, braća Srbi!
ribari kod toljatija
Proveo sam divnu noć sa njima na ostrvu na kom oni žive čitavo leto. Ubrzo je došao i penzioner koji je nekada radio na Bliskom istoku sa Jugoslovenima i posle toliko dana sam čuo, a u pičku materinu i još po koju psovku. Sve to na tako dalekim mestima zvuči sjajno. I ovde sam se osećao kao da sam kod kuće. Upoznao sam i čoveka koji kaže da je Mordovan a opšte je poznato da u Rusiji na svakom koraku vidiš ljude svih rasa i vera koji žive kao što smo nekada mi živeli u Jugoslaviji. Napunili su mi punu kesu hrane iako sam im govorio da imam dosta. U kesama je bilo hrane za čitavih dvadest dana. Jednostavno nisu ni hteli da čuju da odbijem i rekli da će mi to trebati kad dodjem u hladnije predele.
ko na dunavu
posle 13 sati prosao
Ovo je bio već ni ja ne znam koji dan uzastopno da pijem vodku i čekajući čitavih 13 sati da predjem dve prevodnice malo sam se otreznio.
cekajuci u komori
Ali dolaskom u Toljati u marinu Družba upoznao sam Kostu i Mariju i odmagh nastavio sa vodkom.
kosta ivan i marija andjeo

Može se reći da sam se navukao na vodku i pio sam mnogo i dobro je podnosio. Od Toljatija sam očekivao neki propali industrijski grad sličan Uljanovsku u kom sam bio kolima. Kad ono pravo iznenadjenje. Kao da sam bio u Majamiju.
toljati ko majami

Imaju nevrovatnu marinu koja je najluksuznija na Volgi. Ima sve i za najzahtevnije zapadne goste. I tu sam bio prvi stranac i bilo im je drago što sam došao. Veče je bilo fenomenalno a Marija je spremala tako divnu klopu i kad mi se obraćala osećao sam se kao beba i kao da me majka nosa u rukama i mazi po glavi. Taj ruski jezik je tako lep kad ga žena govori. Neverovatno nešto.
marina toljati
Toljati ne samo da me iznenadio sa luksuznim marinama i zgradama već je priroda i šuma bila kao u bajci. Pošao sam i u Bogatirsku slobodu koja je blizu Toljatija. Pre putovanja to je bio jedini kontakt koji sam uspostavio u Rusiji a pronašao sam ga zahvaljujućui Tv serijalu Memedovića, pohod na zemlju Srbiju.
anton

Tamo me je dočekala Margarita i zajedno sa Antonom pokazala imanje, muzej i nahranila me zaboravljenim starim narodnim ruskim jelima.
bogatirska sloboda i ladje koje su krenule za srbiju

coska iliti imenjaci
Ona mi je rekla da im dolazi neki Srbin svake godine i pozvala me da ostanem ali pretpostavljate već da sam ilegalac i morao sam dalje.
margarita
Ovde bih mogao sto godina da živim koliko je lepo. Bogatiri su pokušali da dodju do Srbije sa tri broda ali im je ponestalo novca i ne zna se kad će nastaviti. Cela Samarska luka je najlepše mesto koje sam do sada video. Nije ni čudo što je baš tu vila i kompleks odmarališta ruskog predsednika i ruske dume. Da sam imao regularni boravak sigurno bih se izgrbavio i zastao na tom mestu simulirajući prazne rezervoare ili neki kvar. Ovako samo sam prošao i reko, što da čačkam mečku. Kad bi mi videli pasoš odma bi me katapultirali kući.
putinova vila
Proalzeći dalje prema severu, polako se menjala klima a mesta na kojima sam spavao su oduzimala dah. Malo je jedan život da bi se Rusija istražila. 
Kazanj
Pred Uljanovskom sam spavao u jednom zalivu i upoznao Tatare. Dva Renta, braća su me ugostili ko da sam njihov.
dva renata
Zanimljivo je da sam iako navikao na vodku, od njihove nekako posustao. Oni piju vodku od 72% alkohila i šest tih malih čašica me totalno oborilo. Kod njih sam jeo zaista lep specijalitet, sušenu govedinu. Pomogli su mi sa vodom, hranom.
odo po vodu
Pored Uljanovska sam samo prošao jer sam u njemu već bio a budući da je bilo lepo vreme hteo sam da se domognem sigurnije obale jer ovde nema nigde zaklona i ume biti veoma opasno. Sećam se kako sam sa obale pre neku godinu posmatrao široku Volgu i postavljao sebi pitanje ma da li bi i pasara bila suviše mala za ovu Volgu. Zanimljivo je videti kako su Rusi izgradili svuda na obali Volge male ski centre i ovde ima čak i četvorosed u samom centru grada.
uljanovsk i cetvorosed


Ima jednog dana da kupim neki stari kombi sa furunom, pa da uzmem fetiće i turne skije i obidjem sve Ruske ski centre od zapada do istoka. Pa da. Pred kazanjem sam se nagledao čuda novonastalih bogataša a bilo je i zanimljivih naselja sličnih naseljima na Dunavu. Pred Kazanj vidim kako mi mašu neki iz glisera i da im treba pomoć pa kako je to normalno na vodi, rado im pomažem.
crko im motor pa ih vuko


sergej je balansirao
Crklo im je mehanizam paljenja a talasi su ih nosili. Slepao sam ih oko sat vremena do luke a zahvalili su mi se sa 20 litara benzina i insistirali su da to uzmem iako sam rekao da ne treba. Stalno su me slikali i ovde je takodje bilo čudno videti stranca koji je došao izdaleka. Na samom prilazu gradu spazio sam dve patrole policije i pomislio da je to kraj. Nije bilo šanse da me ne zaustave. Rekao sam sebi sledeće. Došao si bre do Kazanja i to nikom nije pošlo za rukom pre teb. Zakon je takav da nemožeš boraviti više od 30 dana u Rusiji i tešio sam samog sebe da je i ovo uspeh i da je ovo najbolje što sam mogao izvući. Ipak preći toliki put nije nimalo lako. Zaustavili su me i pitali koga sam to vukao. Rekoh da im se pokvario motor. Zvali su svog šefa da dodje jer nisu znali šta da rade samnom jer prvi put vide stranu zastavu na Volgi. Došao je šef a ja sam sebe već video kako mi pišu kazne, konfiskuju imovinu, pišu šut kartu i zabranu ulaska od nekoliko godinau RF. Reko sebi ideš u ćuzu a biće i tamo neke klope. Brate ideš kući. Ali posle svih provera papira šef mi kaže da je ovo ekstremno što radim, slikao me i kazao jesi li došao na Univerzijadu. I ja reko, da na Univerzijadu. I vrati mi dokumente a za onaj zakonski limit od 30 dana izgleda nije imao pojma. Kaže, sad ćete jedna patrola otpratiti do pumpe i pokazati gde je marina. Dobrodošao u Kazanj. Ja zanemeo. Ko da me neko okupao u hladnoj vodi. Nisam mogao da verujem da sam se izvukao.
majbah u sredini marina lokomotiv
dzamija i svirka

marina lokomotiv
Dolazim u marinu Lokomotiv i tamo mi pomaže Vova i svi ljudi a direktor i lepa mu žena Poljakinja kažu kako su vć čuli za mene i poželeli mi dobrodošlicu.
prema tvrdjavi
Kazanj je grad sličan gradu Grodna u Belorusiji samo mnogo veći. Ništa od raskoši koju sam video nisam očekivao.
kazanj

Ceo grad je bio sredjen za Univerzijadu i bilo je mnogo turista. Ulice, zgrade podsećaju na neki zapadnoevropski grad a tvrdjava je impresivna. Puno je ljudi, uživam u svirci kod džamije, upijam atmosferu. Uveče u marini prilaze ljudi i kažu. Jao pa ti si iz Srbije. Dodji kod nas na jahtu. Ispričali mi ljudi kako su pre nekoliko godina išli sa minibusom na neki kongres u Istanbul iz Pešte i kako su sišli sa autoputa kod Beograda da bi im se žene odmorile. Kad iz neke fabričke kapije izlaze ljudi i kad su čuli da su iz Rusije, napravili roštilj, doneli piće i naterali ih da spavaju kod njih u nekoliko kuća. Kaže sad ćemo da se odužimo i počeli da prave klopu. Pili smo onu Vodku od 72%. Ludo veče. Jedan je kardiolog ko moja najstarija sestra i ovde su takodje male plate a u marini na parkingu ima čak i jedan Majbah. Luda ekipa skroz. Svi su ektremni skijaši i totalno su ludi za tim. Rekao sam im za Kopaonik i šta sve mogu tamo da očekuju, kakav je provod i skijanje a i žene mogu da povedu a i oni da se izdivljaju. Nikad nisu čuli za Kop ali sam im otvorio oči i ubedio ih da dodju. Strašni likovi, pričali i kako ih je jednom uhvatilo nevreme na Crnom moru i kako skloništa ima samo u velikim lukama dok si van toga prepušten moru. Vova iz marine nije ni hteo da čuje da dajem novac za ulje i ruke za servis. Ma divota gde god da staneš u Rusiji nailaziš na ljude sa dušom. Mnogo sam bio ponosan što sam Srbin i bio ponosan na moje Srbe koji su ih ugostili. Svi bi trebali kad vidimo nekog biciklistu, motociklistu, kajakaša, ma bilo kog putnika da mu pomognemo. I netreba se plašiti susreta jer se sve može objasniti i rukama ako neznamo engleski i nahraniti i pomoći putniku i biti u uspomeni na obostrano zadovoljstvo. 
Nižnji Novgorod
Posle Kazanja sam propustio jedno izuzetno mesto i to mojom kriviciom i pogrešnom navigacijom, ali ko zna možda baš na to ostrvo dodjem neki drugi put. Brzo sam sreo neverovatnu porodicu koja mi je pomogla sa telefonom i uplatila kredit. Neverovatno da je jednoj ženi bio rodjendan i da su na stolu imali svega i svačega. Njihova ćerka je student medicine i perfektno govori engleski.
rodjendan na volgi
Njena tetka je ženski Džems Bond. Pliva u ronilačkom odelu do pola Volge i lovi ribu harpunom. Ja se odsekao kad sam je video šta radi. Zaista hrabro. Dali su mi neverovatno velike smudjeve i štuke pečene u foliji na roštilju i to sam jeo dva sledeća dana. Od pića ssm se odmah primio i pričali smo svašta. Čuli su i kako je dočekan Putin na Marakani. Slikali su se ko da vide svemirski tanjir. Ovakvi susreti su nešto najvrednije na Volgi. Svi ljudi na vodi dele sa tobom hleb.
masu mi
Klima je sve oštrija i to mi prija. Našao sam lepo mesto kod kampera da noćim i pored toga što sam bio udaljen nekoliko sati od Čeboksarske prevodnice, desilo mi se isto što i kod Balakova. U dva ujutru primetio sam da nivo opada i bio sam nasukan. Kažu da samo glupi ponavljaju greške. I morao sam da probudim iz sna Vladu i njegovog oca.
vlada i denis
Oni su iz grada Joškar Ola i tu kampuju često na obali Volge. U tri ujutro smo se organizovali i zvali su i njihovog drugara iz obližnjeg kampa i svi zajedno vratili čamac u vodu. Sat vremena smo se mučili a Vlada je oborio dva zlatna bora i uz pomoć poluge smo gurnuli čamac. Neverovatno snalažljiv mladić. Njegov osmeh ne može da se izbriše iz sećanja. Izuzetno pozitivan lik. Ubrzo su mi poslali i slike koje su napravili
vladin cale
. Dali su mi i sprej a vodke koliko smo pili ni sam ne mogu da se setim.
protiv komaraca, autan je bulja
Kod Čeboksarske prevodnice se lepo najavljujem da sam vezan i na prijemu. Kad odgovor dobijam na tečnom engleskom i na moje iznenadjenje, komunikacija se odvija na engleskom. Pozivaju me gore da vide papire a ja ponovo strahujem da će policija provaliti da sam ilegalac. Popeo sam se stepenicama u komori koje izgledaju kao požarne i nažalost ništa nisam mogao da slikam jer je zabranjeno. Dispečer je mlad i zna engleski i rekao da bi me odmah pustio ali neki iz kapetanije traže da vide papire. Odveli su me u toranj veoma sličan na Djerdapu jedan i ugostili me sa čajem i kolačima. I tamo radi puno žena i bilo je svašta za gricnuti. Sve je kao u svemirskom brodu i lepo održavano.
prevodnica ceboksar
Žene gaje cveće u saksijama i cela prevodnica je toplija za oko. Posle rutinske provere puštaju me dalje. Objasnio sam kako će sve više i više biti turista i kako je dobro što znaju engleski. Rekao sam im i kako kod nas puštaju i najčudnija plovila da prolaze kroz prevodnice i suiguran sam da će u budućnosti veliki hit biti ploviti kroz Rusiju. Već postoji mnogo plovila za čarter. Čeboksar nmam pumpu ali oduševljava što posle njega ima nekoliko zaliva gde su smeštene njihove mega jahte zaklonjene od vetra i talasa i tamo imaju pumpe. Otkako sam u Rusiji nisam teglio kanistere. U........su mi dali besplatan vez i objasnili mi gde ima izvor da ne kupujem flaširanu vodu.
izvor

Kako sam se približavao Nižnjem Novgorodu, saobraćaj je postajao gušći. Ovde je sasvim normalno da vidite dve lepe žene u čamcu kako pecaju i ćaskaju. Na jednoj plaži sam ugledao boginju. Irinu Vladimirovnu. Kakve obline ima samo ta devojka. Kako skače i lepo pliva. Praznik za oči je gledati sve to.
irina

Prišao sam i rekao odakle sam, a tri devojke su se odmah oduševile. Jedna devojka je odmah pogodila da je to srpska zastava a ime joj je prevedeno na srpski, nešto kao mesečev sjaj. Vadim, Irinin dečko mi je da neki fensi koktel. Nisu verovali odakle sam došao
koktel

. Celo veče sam razmišljao da li da sutra kada dodjem u Njižni Novgorod idem za Moskvu rekom Okom ili Volgom gore do Peterburga. Bila je to dilema. U marini Leto u Nižnjem Novgorodu su mi dali besplatan vez i organizovali odlazak do radnje.
marina leto nn
Razgledao sam grad koji je veoma moderan. Mladi isto deluju savremeno. Ceo grad je isto iznenadjenje za mene i shvatam kako imamo stereotip da ceo bivši SSSR živi u kockastim zgradama. Ovaj centar, burna istorija, arhitektura koju ima ovaj grad i atmosfera je neverovatna.
pohrovskaja ulica detalj
Grad ima vrlo sličnu poziciju kao Beograd i nalazi se na ušću reke Oke u Volgu. Impresivna je i gondola preko Volge i skijaška skakaonica koju upravo završavaju.
gondola preko volge
U marini sam bio okružen bogatašima i ljudi slete sa svojim helikopterom i uživaju na Volgi u mega jahtama.
iz helica u jahtu
Nisam tamo dugo bio jer je vladala epidemija meningitisa a već sam jednom fasovao od toga a i svi ti bogataši su poseban sloj kojem ja ne pripadam. Odlučio sam da poslušam Valeriju i krstarim dalje Volgom a i bojao sam se da me pred Moskvom ne provale za nedozvoljeni boravak. U Njižnjem Novgorodu sam se i podsetio bombardovanja 1999 videvši pontonski most kojeg smo mi očigledno prekopirali. On tamo stoji već decenijam i služi da se saobraćaj odvija nesmetano kad se stari most popravlja. Potpuno isto izgleda kao onaj nekadašnji u Novom Sadu. Volga postaje sve uža i pojavljuju se ogromni sprudovi i peščane plaže. Pravo uživanje. 
Jaroslav
Kod Gorodeca i njihove prevodnice sam birao samo visoku i strmu obalu da se ne bih i treći put nasukao. U Gorodecu sam upoznao i porodicu iz Moskve koja gliserom dolazi iz Moskve vikendom u Njižni Novgorod i vraća se rekom Okom nazad u Moskvu. Znači prave jedan veliki krug a može im se jer im gliser sa kabinom ide i do 70 na čas po vodi. Posle dve komore ove prevodnice sam bio ugošćen u marini Belaja rečka i tu upoznao mnogo ljudi.
marina belaja recka

Večerao sam sa Olegom a jedan čovek mi je pričao kako je za vreme stare države dolazio neki iz Zemuna na njihove regate i rekao mi ime samo što samja to zaboravio.
kod olega na posejdonu

Ustvari ja jako loše pamtim imena ali likove i susrete ne zaboravljam i izvinjavam se svima što im neznam imena. Sa nekim ljudima provedem čitave dane lepo družeći se i nezapamtim im ime. Šteta. Mesto je prelepo i imaju plažu na kojoj mladi luduju celu noć. Objasnili su mi šta da posetim, gde da idem. Vreme me je služilo i bilo je veoma toplo i počele su na jezeru da se pojavljuju alge. Bivalo je sve nepodnošljivije za disati a mogao sam se kupati samo na peščanim plažama gde je bilo malo čistije. Impresivno je delovalo ostrvo kod.......gde je ceo grad na njemu. Spavao sam na izuzetnim mestima, malim zalivima gde je šuma smrče počela da preovladava i ova oštrija klima mi je jako prijala i snažila moj organizam. Ples, gradić o kojem mi je Valerija pričala je kao naši Karlovci i vrme je tamo stalo i osećaj je kao da si 100 godina vratio vreme. Idealna lokacija za snimanje filmova. Stara je to Ruska banja i letovalište. Na kraju grada neizostavni novokompinovani bogataši sa mega jahtama. Na ovom delu Volge skoro svako odmaralište ima po dve-tri male žičare za skijanje. Mora da je i zimi ovde čarobno. U Jarolavu su u jednoj marini hteli da mi uzmu 2000 rublji za jedno veče i poučen iskustvom potražio sam sledeći i sledeći pristan i ugledao na jednom debarkaderu ili splavu naziv Admiral Ušakov. Isti naziv kao marina u Volgodonsku i tu sam naravno dobio besplatan vez koliko želim. Jaroslav je najlepši grad na ovom putovanju i on je stari duhovni centar Rusije. Ja za to nisam imao pojma. Nikad u životu nisam toliko video crkava. Neverovatan broj. Iza svakog ćoška crkva, odeš da prostiš da pišaš u neki haustor i udješ u dvorište a ono crkva. Ma neverovatno nešto. Izuzetno lep gradić, ko Novi Sad, po meri čoveka, što se kaže. Tu sam imao vremena i odlučio sam da pridjem nekoj devojci i upoznam se. U parku sam prišao prelepoj Viktoriji i predstavio se i pozvao je da prošetamo pored Volge. Pristala je a ja to iskreno nisam očekivao i bio sam iznenadjen. Jako je pristojna, sa čistom kosom, lepo negovana, u dugoj haljini, godina kao ja.  Radi u policiji u Ribinsku i otišli smo na sladoled. Slabo govori engleski i ubrzo mi je rekla da ima dečka i naš susret se brzo završio. Ipak ovo ćaskanje sa njom me je podiglo i dalo mi nadu da ipak poestoji neka šansa za mene i da će i meni jednom zasijati sunce. Samo kada, pitam se. Zašto stalno nailazim na zauzte devojke i zašto se tako sudbina igra samnom. Ma da li je moguće da ću čitav život putovati i da neću naći ljubav svog života?
Ribinsko more
Posle Jaroslava sam naišao na ski centar Demino i odlučio tu da spavam. Neverovatno mesto sa lepim malim zalivom gde sam bacio sidro. Potpuno iznenadjen tako modrnim ski centrom, istražujem ga i rekreiram se.
demino ski
Posle toliko meseci obuo sam patike i počeo da trčim jednom od mnogih nordijskih staza. Sve ovo izuzetno prija telu i duši. Mnogo je ljudi tamo koji voze bajs, rolere, pa one rolere kao nordijske skije, trče i uživaju po prirodi.
planina mira
Imaju i neku čudnu gradjevinu koja se ustvari sastoji od nabacanih cepanica brezovog drveta a nazvali su je planina mira.
spavao sam kod tri sante leda ispod mosta
Tu se održavaju medjunarodna takmičenja u nordijskim disciplinama a ima i nešto malo za alpsko skijanje. Kod Ribinska nema marine i sreo sam neke ljude koji su me snabdeli vodom.
dali mi balon vode u ribinsku

Prišao sam prevodnici i vezao se i preko stanice rekao, Jahta Sevdah švartovana za stenku nomer deset zove Ribinski šlujz priem. Preko stanice čujem na prijemu i odmah nastavljam da čitam već poznato, Jahta Sevdah prošu prošlujzovati s nizu priem. Tada počinje dispečerka da mi postavlja pitanja i pošto je moja stanica imala 12 kanala i nisam mogao da se prebacim na sedamdest i neki kako je ona htela pa da pričamo na miru, već se razgovor nastavio na trećem kanalu i svi su čuli šta pričamao. Pitala me je sve. Odakle dolazim, koliko mi je plovilo, kakav motor, koliko članova posade, start i cilj putovanja....Svi su to čuli i posle provodjenja u komori u kojoj nije bilo mesta ni za šibicu, počeo sam da dobijam pozdrave sa brodova koji su čekali u suprotnom pravcu prevodjenje i čestitali mi i zviždali.
ribinski slajz guzva
Osećao sam se kao neki heroj. Lepo je kada neki kapetan velikog tankera lično izađe na palubu i oda ti počast. Srce je odmah punije nakon svega što sam prošao. Iako Ribinsk nema marinu u samom centru, posle prevodnice postoji nekoliko sa mnoštvom plovila i imaju pumpu. Inače cela brana kod Ribinska je napravljena u ratnom vihoru drugog svetskog rata i jezero se punilo godinu dana. To nije jezero, to je more i tako se i na njemu osećaš. Strašno je nepredvidivo i vreme se menja kao na planini. Za tren oka nastaju talasi. Tu su mi u jednoj marini pomogli sa mapama i objasnili kuda da idem. Gledao sam prognozu ali baš i nisam verovao istim. Morao sam da idem blizu obale i vožnja po sred jezera nije dolazila u obzir. Ali blizu obale je bilo mnoštvo panjeva i stena i sdad sam tek video koliko je bolje imati metalni čamac. Ovo je bila najopasnija deonica i zahtevala je punu koncentraciju zbog panjeva i stena. Ova vožnja je bila najviše iscrpljujuća i ni jednog trena nisam mogao da se opustim. Panjevi su neki vireli iz vode a neke vidiš tek metar pre nego što pukneš u njih. Takodje brzina je morala biti manja. Da kojim slučajem udarim u stenu, u momentu je gotovo putovanje. Prsluk sam nosio non stop. Ovde su zabeleženi i talasi od četiri metra. Jedno veče me je uhvatilo nevreme na jednom poluostrvu i morao sam da čekam na špicu tog ostrva oko dvadeset sati da se stiša. Prolazili su i neki sa gliserom i brzo se vratili kod mog mesta videvši da je opasno. Prešao sam to jezero i pored svih opasnosti za njegovo dno na nekim mestima je nemoguće zabosti danfort sidro a bilo je problema sa pomeranjem jer sam ono veliko izgubio u Hvaljinsku. Pre čerepovca upoznajem vikend pecaroše i oni odmah, braćuška serb. Jedan je Karel i dao mi je nož za usponemu. Dali su mi da im pojedem sve sndviče koje su im žene pripremile. Dali mi i dva smudja isto pečena u foliji na gasnom roštilju, a dali mi i flašu one vodke od 72%.

dali mi noz vodku i klopu
Dvadest puta su mi govorili da nepijem to sam da se ne bi udavio. Jedan je bio fasciniran time što nemam sponzore već putujem o svom trošku. Kako da mu objasnim da u Srbiji za 100 evra od sponzora moraš da se natrćiš, za dvesta da zineš, a za tristaovo oboje plus dušu da im prodaš. Fala lepo, idem sam, jedem luk, hleb i suvu ribu i samo trošim na benzin i to funkcioniše. U jednom trenutku pijanstva u prelepoj prirodi odlučio sam da se ošišam. Unakazio sam se i rekao sebi da pijan više sebe nećeš šišati. 
Čerepovec i Šeksna
Krenuo sam dalje prema Čerepovcu i tu mi je u jednoj marini pomogao Sergej i dao mi besplatno uljei prodao i više benzina nego što sam platio
sergej marina cerepovec
. Upoznao sam i divne ljude penzionere, bračni par, koji mi je dao savete za plovidbu. Čuvar marine me je na vreme obavestio kad je gazda trebao da dodje i pošao sam polako jer bi gazda tražio pare za vez jer mu treba lova, kako kaže ovaj čuvar. Ušao sam sada u reku Šeksnu i predeli i klima mi jako prijaju. Počeo sam da blejim po nekoliko dana u prirodi u malim zalivima bauljajući po šumi skupljajući borovnice i pecajući ribe. Pravi odmor za dušu i telo. Sve je postajalo nekako uže, voda čista i možeš da je piješ. Šuma prebogata ali bilo je i komaraca i hladno je bilo za kupanje. Jednog dana upoznajem čitavu familiju koja kampuje i ja sa njima provodim jedne od najlepših trenutaka na putovanju. Jako su dobri, pametni, puni znanja i imaju dušu. Potpuno su me oduševili.
predivna porodica
Nahranili su me ko da sam njihov i sramota me je bilo koliko sam trpao u usta a još su mi dali i punu kesu hrane. Pili smo domaću vodku normalne jačine ali braon boje jer je od kedra ili se dodaje malo kedra ili iz kedrovog bureta, ne znam baš tačno ali je najbolje piće koje sam pio u Rusiji. Žene su pevale i to me dirnulo. Uživao sam sa njima. Pevalu su i čak pesmu o nekoj devojci sa Dunava i Budimpešte, bar sam tako ja skontao tekst. Jedan od njih poznaje istoriju Srbije bolje nego ja. Nisam mogao da verujem šta sve zna i malo se postideo jer sam za neke stvari čuo prvi put. On je prava enciklopedija. I isto su mi govorili kao i oni carinici u Portu Kavkaz kako uče u školi da smo im mi braća i da znaju našu istoriju. Ovo mi je sve napunilo srce i dušu. Bez sumnje najfiniji ljudi koje sm sreo. Cela porodica. Hvala im za gostoprimstvo.
poklon od najdivnije porodice

Kada sam krenuo dalje nisam imao mapu kod Belog jezera i krenuo sam da plovim uz obalu kao na Ribinskoom.
ulaz na belo jezero i stara crkva
Talasi su gruvali čitav dan ali sam u Volgo-Balt kanal stigao taman pre nevremena. Tek kasnije sam skontao da postoji kanal kojim se izbegava plovidba po ovom jezeru. 
Volgo-Balt kanal
Na ulasku u ovaj kanal sam predveče bacio sidro i legao da spavam misleći da sam sad u kanalu i kako se ne treba bojati i kako se ovde ne može dogoditi ništa strašno. Ali usred noći prodje bela ladja i usisa svu vodu u tom malom zalivu gde sam bio i odjednom poče da se vraća talas, ali ogroman. Ma bre, pravi mali cunami. Odneo me zajedno sa sidrom sto metara a da nisam imao vesla i da sam bio samo metar bliže obali, razbio bi me o istu. Kažem sebi, ma nema sigurnog mesta. Svima sam pričao kako je na Dunavu jednako opasno kao i na moru. Brza je to reka i ne prašta greške. Kad ti se ugasi motor a nemaš vesla, ode ti. I na kanalu misliš sve je mirni i spokojno pa ti se desi ovo. Jednostavno čovek mora biti oprezan u svim situacijama. Vogo-Balt kanal je dobro održavan ali je u njemu voda blatnjava.
volgo balt kanal
Putnički brodovi se prevode u koloni i susret sa njima je bio na metar pa su svi putnici a i posada mahali i slikali to moje plovilo sa velikom zastavom.
bela ladja jedna u nizu
Stvarno je lepo videti svu tu raskoš i luksuz na njima. Na kanalu nisam video ni jednog čoveka i taj deo je bila potpuna divljina. Imaju i dva pokretna mosta a na jednom su mi objasnili kako se komunicira u toj situaciji pa sad i to znam. Spavao sam i u malom zalivu na vrelu odnosno mestu gde izvire voda ispod mene. Bistro je bilo ali toliko hladno da se možeš samo bućnuti i odmah izaći. Na prvoj prevodnici pre niza prevodnica koje se spuštaju na nivo Onješkog jezera čekao sam dva dana.
cekajuci kuvam i susim ves
Tolika je gužva za prevodjenje. Od prevodničara sam dobio i atlase a u jednom selu su mi ljudi koji rade na održavanju plovnog puta sredili da prodjem sve prevodnice u jednom mahu.
posle 48 sati

sredili da prodjem kroz prevodnice u cugu
I to je trajalo čitav dan i čitavu noć i zahtevalo je veliki napor. Imao sam i prvo iskustvo prolaska prevodnice noću i to posle ponići i oduševio se kako je dobar osećaj.
u po noci u prevodnici
Sva ta svetla i svetlucanje prosto sve to izgleda jako zanimljivo. Kad sam prošao ovaj kanal osećao sam se kao žena kad rodi dete. Bar ja tako zamišljam taj osećaj mada verovatno sad lupam preterano.
kakvo zadovoljstvo..odo po pivo da se lansiram u stratosferu

Ali nikad isam ni sanjao da ću proći ovaj tako zahtevan put i kad sam prošao i poslednju prevodnicu i posle svog tog napora ja sam se osećao blaženo i mislim da ću čitav život biti ispunjen osećajem zadovoljstva što sam tako daleko došao čamcem. Bacio sam sidro i napravio žurku za sebe. Vala i zaslužio sam. 
Onješki kanal i reka Svir
Kanal je izgradjen pored jezera baš zbog nepredvidivih vremenskih uslova koje je u prošlosti potopilo mnoge brodove na ovom jezeru. Kanal je miran ali i ovde ima panjeva i vrhova koji vire. Impresioniraju mnoge kućice, vikendice. Napravljene su izmedju Onješkog jezera i kanala i u zavisnosti od vremena možeš da biraš gde ćeš da pecaš, uživaš, gledaš sunce.... Neverovatno lepo mesto. Na izlasku iz kamala počinje reka Svir koja teče do Ladoškog jezera i ima dve prevodnice. Vodu sam pio direktno iz reke jer je potpuno čista, hladna i tekuća. Ovde sam disao punim plućima i uživao u predelima. Na Sviru mali nautičari i čamci potpuno normalno se prevode i ovde nije kao kod nas ili na Volgi da se ljudi plaše istih već na to gledaju sasvim normalno. Jednostavno, prevodnice postoje da bi čamcem stigli od tačke A do tačke B i to je to. U jednoj prevodnici je bilo samnom šest gliseara aluminijumskih a ljudi krenuli da pecaju mal da lje pa idu kroz prevodnice. Na poslednjoj prevodnici radi devojka koja bi mogla da bude na naslovnim stranicama svih poznatih svetskih modnih časopisa. Neverovatna lepota.
prosle godine preko mosta autom ove camcem ispod snovi se ostvaruju
Prolazeći ispod mosta kod Ledenog polja setio sam se kako sam prošle godina kad sam putovao na Nordkap kolima prelazio most na ovoj reci i govorio sebi kako bi lepo bilo da jednom ploviš ovuda. I eto snove možeš da pretvoriš u stvarnost. Ovde ima puno lepih mesta za kampovati i ljudi iz Peterburga često dolaze sa brodićima. Upoznao sam i ženu koja sam iz Peterburga plovi na svojoj ladji i ide do Petrozavodska. Skroz pozitivna osoba. Jako se obradovala kad je videla stranu zastavu.
raj za nauticare reka sir
Šume, zalivi, ostrva ovde su neopisivi. Za nautičare reka Svir je pravi raj.
Zimovnik
Posle Ledenog polja sam se javio Vladimiru, Anatolijevom bratu koji me je sačekao na obali kod njegove dače na obali Svira zajedno sa njegovim unucima.. Vova u njegovoj dači provodi celo leto sa ženom, decom i unucima. Veoma voli i poštuje prirodu i ceo život je radio u nacionalnim parkovima širom Rusije.
vovina daca
Pokazivao mi je slike tih prelepih mesta u njegovoj dači dok smo jeli klopu koja je njegova žena napravila. Pokazao mi je i brod koji trenutno pravi a korito mu je od spasilačkog broda istog kao onaj od ronioca iz Odese. Vove je i iskusan mornar i sa porodicom i njegovim bratom je plovio po rekama, morima i letovao po Grčkim ostrvima. Potpuno razume putnike i dočekao me ko da mi je ćale. Ubrzo smo završili u sauni i kupanje u Sviru je bilo fenomenalno u kombinaciji sa saunom.

vova, cerka i zena ina i logan
Ova Vovina Dača me je vratila u detinjstvo i setio sam se kako sam provodio leta kod dede na Mrtvoj Tisi a gledajući njegove unuke kako se igraju sa glinom na obali me podsetilo kad sam bio klinac i u kameničkom parku satima tražio i pravio figurice od gline. Upoznao me je Vova i sa njegovim komšijom koji je predložio da nazovemo jenog njihovog prijatelja gde bi mogli na njegovom imanju da ostavimo čamac do sledeće godine. Tamo postoje i čuvari i biće mnogo sigurnije nego pored njihovih dača. Dogovorili smo da krenemo sutra kod tog čoveka koji će nam pomoći. Uveče nam je Vovina ćerka izlistala sve opcije na internetu za povratak kući i nikako nisu mogli da skontaju zašto hoću da idem preko Belorusije. Normalno da nisam hteo da kažem da kršim zakon preko mesec dana boraveći ilegalno. Zapanjio sam se kako su karte za voz skupe u Rusiji. Ništa više nije jeftino. Samo gorivo i hleb su jeftini. Ujutru smo krenuli nizvodno kod njegovog prijatelja a usput mi je Vova pričao o nacionalnom parku pored koga plovimo i u kom je on nekad radio. Površina mu je oko 40000 hektara što je oko dva puta veće od NP Fruška gora i potpuno je zabranjeno boraviti u njemu. Ako te neko pronadje napiše ti kaznu i kaže Vova da se to ovde poštuje. I stvarno, ljudi kampuju sa jedne strane reke a sa druge je netaknuta priroda i obala je pusta. Posle tridesetak kilometra dolazimo do Vitalijevog imanja.
vova i anatolij stari drugari i anatolijeva zena
Vitalij je Vovin stari prijatelj i čovek koji je uspešan biznismen. Dočekao nas je velikodušno i rekao da nema problema za čamac. Pozvao nas je na ručak koji je napravila njegova žena. Svima je bilo zanimljivo odakle dolazim. Vitalij obožava reku i na njegovom imanju postoje i stari drveni čamci koji su se nekad koristili na Sviru i slični su onima na Savi. Iako je bogat čovek, zadržao je kontakte sa običnim ljiudima i veliki je patriota i vozi domaće Lade iako može da kupi bilo koji auto strane prizvodnje. Izvukli smo čamac i pomogli su nam ljudi koji tamo rade i postavili čamac ispod nastrešnice.
do sledece godine na sigurnom

Vitaliju sam poklonio moju zastavu Srbije koju sam tako mnogo zavoleo. Lepo sam je savio i predao mu i rekao da nemam ništa drugo da mu poklonim. Samo što suzu nisam pustio. Kada sam konzervirao motore i pripremio se za polazak da nas prebace nazad do Vovine dače, spazio sam u uglu oka najduže noge koje sam ikada video. Bila je to Saša, Vitalijeva unuka. Zajedno sa njenom majkom nas je prebacila do Vovine dače a kad me je pogledala očima odjednom sam se osećao kao da sam skočio sa starog mosta u Mostaru u hladnu Neretvu. Kad mi se obratila i kad sam se vratio u stvarnost i pogledao boju i dubinu tih očiju opet sam bio u nestvarnom svetu i kao da sam se našao plivajući na sredini Bajkalskog jezera. Kako je govorila, ja sam se vraćao u stvarnoost i mislio, pa zar je moguće da ja pričam sa takvom lepoticom. Bez sumnje ona izgleda kao supermodel i ima tako ponosno držanje i prelep vrat. Ona je najveće bogatstvo koje Anatolij ima.  Pitao sam se zašto baš na kraju ovog putovanja upoznajem takvu lepoticu. Ko to sve namešta, zašto se sve to dešava i zbog čega? Iako znam da sam ja za nju niko i da takva devojka čeka i zaslužuje svog princa u Rolsu, lepo je što se ova priča ovako ove godine završila. Bez ikakvog dvoumljenja posle tri godine putovanja po Rusiji ovo mi je omiljena fotografija a Saša je nešto najlepše što sam video u Rusiji. Život je lep, opet kažem sebi.
visoka sasa

Ovde priču ovde završavam a dodao bih samo da sam posle ulaska vozom u Ukrajinu svojoj sestri poslao sms poruku sledeće sadržine, u Ukrajini sam, mogu da mi ga popushe jer sam pametan. Posle pet promenjenih vozova dočekala me je keva i pojeo sam vanglu šnenokli koju sam narucio jos iz lavova..
Ova priča iako ima mnogo gramatičkih grešaka jednostavno je moja zahvalnost svim ljudima koji su mi pomogli. Da li ću ja naći ljubav svog života sledeće godine u Petrogradu, Estonij, Latviji, Litvaniji, Poljskoj ili ću možda naći neku Švabicu ili Madjaricu ili ću ići nekim drugim putevima, kakve će me sve avanture čekati,  saznaćete sledeće godine ako Bog da.
nastaviće se...

2014

Dana 06.08.2014. camac Sevdah je uplovio u marinu Dunavac, Novi Sad, u jednom komadu i posle predjenih 12000km prvi u istoriji nautike povezao istok i zapad Evrope njenim unutrasnjim plovnim putevima pod zastavom Srbije praveci krug.
Kao i prosle godine mnogo dobrih ljudi mi je pomoglo u svim zemljama kroz koje sam prosao. Prica ce uslediti sa svima njima, 
Slike u medjuvremenu na linku  https://plus.google.com/photos/115049120380854588745/albums/5981648961780077345





Drugi deo Sankt Peterburg-Novi Sad 2014

...Ono što ja danaske znadem znaćeš sijutradani i ti. Zato ne jurji u sjutra. Lujtaj nejbom i traži put do Mijeseca i Zvijezda. Zemljom i ispod zemlje ćemo hojditi dulgo i zajidno. Ak ne otideš ni ti do zvijezde o čemu ćemo vječnost provodeći pričati. I ne pijtaj se dal ti to možeš. Možeš, idi hojdi... 
– zapis sa stećka u BiH (preuzeto iz knjige Nenada Tanovića, Stećci, Sarajevo 1994)

Uobičajeno je da krenem sa statistikom mada ljudi su već skontali da sa onim što imam izvlačim maksimum. Tako da iako sam ove godine planirao da ću potrošiti znatno više nego prošle godine zbog zapadnoevropskih cena, uspeo sam da ovu priču izvučem do kraja sa nešto ispod 800 evra, a videćete i kako. Sve ukupno za pet godina mojih avanturističkih putovanja potrošio sam sumu novca za koju se može na novosadskom groblju izgraditi jedan spomenik od mermera, osrednji i verovatno grobno mesto. Pa mislim da je ovo poredjenje najbolje o ceni putovanja jer 90% ljudi odma pita koliko to košta. U ovih 800 evra je uračunato sve: avionska karta, hrana, gorivo i neizbežne kazne(blizu 200e). I opet ova priča ima za cilj da prenese iskustvo koje imam i da spomenem sve ljude koji su mi pomogli u znak zahvalnosti, onako kako je bilo, bez laži i naduvavanja. To priči daje dosadnu notu kao i prošle godine I mnoge će se reči ponavljati a i nemam literarni dar a na čitaocu je da odluči da li će da čita ili da utroši vreme na pametnije stvari. O gramatici znate a ako sam nekoga izostavio ili pogrešio ime, naknadno ću ispraviti. Pa da krenem.

Pripreme i planovi

Baltik. Ko zna nešto o tom moru u Srbiji? Brate nikoga da pitaš. I dok se moj čamac odmarao ispod nastrešnice na sigurnom do sledeće godine kod Anatolija, ja sam polako skupljao informacije o tom moru. Postoji i odličan sajt Finske meteo stanice sa svim statistikama i istorijskim, trenutnim i informacijama o prognozi za ovo more. I odma sam shvatio da je bilo pametno što prošle godine nisam nastavio putovanje nego ga podelio u dva dela. Iako je temperatura baltičkog mora u Septembru pa sve do Decembra topla stvaraju se ogromni talasi i duvaju jaki vetrovi i sigurno bih imao problema. Baltik je najmirniji u Maju i Junu a već od Jula postaje nepredvidiv mada sve to zavisi. Problem je što se temperatura mora počinje penjati tek krajem Maja i to na svu sreću naglo, pa sam se odlučio da rezervišem kartu za kraj Maja pa da Baltik prekrstarim tokom Juna kad je statistički gledano najgostoljubiviji. I tako sam rezervisao mesecima unapred jeftinu avio kartu i izašla me je 100 evra što je skoro duplo jeftinije nego voz od prošle godine. Ove godine sam kao i prošle odštampao stare sovjetske mape 1:50000 u A3 formatu i na njima označio sva mesta sa zaklonom gde bih u slučaju opasnosti mogao da se bezbedno usidrim. Već samim pretraživanjem preko Google Eartha video sam da postoji mnogo mesta za bezbednu plovidbu i koja u velikom broju neću ni moći posetiti jer ih je stvarno mnogo. Postojala su samo dva problema za mene. Jedan je bio prelaz izmedju Estonije i Letonije preko ostrva i otvorenog mora cca 30km ili da idem uz obalu a i tamo je problematično bilo samo jedno mesto bez zaklona izmadju Mersragsa i Ventspilsa koje bih mogao preći samo u slučaju dobrog vremena. Ostalo je sve bilo prosto jer na svakih 30km postoji neki zaklon, lučica, a u Estoniji i mnogo zaliva i ostrva. Letonija je opasnija jer nenm zaklona ali je peskovita obala bez litica pa mogu navući Sevdah na obalu u slučaju nevremena što je velika prednost malog čamca. Odštampao sam i turističku mapu Sankt Peterburga i označio kanale kojima želim da prodjem i na kraju kombinovao kako je najbolje i najekonomičnije da prodjem sve kanale kojih je stvarno mnogo. Odlučio sam i da uradim nove nalepnice za čamac i nalepnice sa QR kodom u slučaju da nekog zanima moje putovanje, a odštampao sa i majicu sa adresom ovog bloga. Kupio sam i novu zastavu Srbije i male zastavice svih zemalja kroz koje prolazim osim Slovačke da uštedim koji dinar a i brzo se Slovačka preplovi a mogu iskoristiti Rusku zastavu. Kupio sam i nove svećice za motore i jos neke sitne delove za tomos. Registrovao sam čamac a sad radi u kpetaniji i jedna ženica pa ja atmosfera toplija. Posetio sam i klub Dunavac i rekao čika Živanu/Zorici i čika Bati i ostalima da sam živ jer su se zabrinuli gde sam. Mnogo dobri ljudi u klubu i svi će rado pomoći bilo kome i u bilo kojoj situaciji. Komšije su kao i prošle godine pomagali kad je Boban popravio oluke a Misa je šišao ogradu i ostali bodrili i čuvali kuću i mogao sam spokojno da odem. Ove godine sam na poklon od zeta za rodjendan dobio i novi telefon koji je imao i navigaciju i mape gde sam označio sva mesta i baš sam se modernizovao u odnosu na prošlu godinu gde sam koristio papirne mape, kompas i navigaciju iz kola kojoj je ekran bio uništen a telefon nije radio po lošem vremenu.  Ali papirne mape sam ipak poneo, jer neverujem ja baš elektonici nešto. Mom čamcu nisu potrebni skupi gps-ovi namenjeni nautičarima jer „plivam“ blizu obale. Ono čega sam se najviše plašio su mnoštvo kamenja uz obalu i hladne vode. Čak sam razmišljao da kupim ronilačko odelo za hladne vode pa da u njemu vozim. Kao i prošle godine najveći akcenat sam stavio na more i kako ga bezbedno preći dok sam malo pažnje obratio na kanale i reke u Poljskoj i Nemačkoj sve do kuće i vodio se onom starom da usput otkrivam i saznajem o novim mestima. Postojale su još neke dileme oko rute ali sve u svemu bio sam spreman za ovo putovanje. Moram da priznam da sam prošle godine na sredini Volge počeo da razmišljam kako bi bilo dobro da prodam čamac u SPb-u i tako završim putovanje ali kad sam ga ostavio kod Anatolija nešto kao u meni da je govorilo da je ovo putovanje veće od samog mog života i verujte da mi je neko ponudio neznam kakve pare ladno bih ga odbio. Bio sam više nego siguran da želim nastaviti putovanje pa šta bude. Prošle godine sam ostavio sve stvari kod Vove a čamac i motori su bili kod Anatolija. Vratio sam se sa malim rancem a zbog ograničenja avio kompanije za lični prtljag do 8 kg morao sam da se spakujem u taj isti, sa sve poklonima za Vovu i Anatolija. Morao sam neku sitnicu da im donesem, pa sam Vovi poneo monografiju Novog Sada na Ruskom a Anatoliju ikonu Svetog Arandjela i monografiju o svetinjama Kosova i Metohije na Ruskom. Znam da nije to ništa materijalno vredno a i oni znaju da za ovakvo putovanje znači svaki dinar ali to je ipak deo Srbije spakovan u mali ranac koji ne sme da predje težinu od 8 kg jer u suprotnom plaćam neku lovu sa kojom ja mogu izvući i 400km plovidbe sa ruskim bencom. Pored toga sam ih sve pozvaio da dodju na pecanje, splavarenje, rafting, skijanje,lov... kod nas u Srbiju i da ću ih sa zadovoljstvom ugostiti i neće im biti dosadno. Za ovo putovanje sam bio u kontaktu preko interneta sa dve devojke. Jednom iz SPba i drugom iz Rige. Želeo sam da moje putovanje bude malo zanimljivije i hteo sam da budem u ženskom društvu bar na sat vremena i da ih provozam malo u čamcu. Izvesna Julia, mlada naučna radnica zapanjujuće spoljašnjosti je bila tako ljubazna i slatkorečiva i objasnila mi je sve kako da se snadjem u velikom gradu kao što je Sankt Peterburg i mnogo pomogla oko kupovine metro i voznih karata i nekih zanimljivih objašnjenja. Čvrsto je obećala da jedva čeka da me vidi i da se vozimo u čamcu po kanalima. Druga devojka je iz Rige izvesna Agneza, isto nasmejana lepotica sa velikim jedriličarskim iskustvom sa kojom sam u kontaktu već nekoliko godina. I ona mi je pomogla sa dosta informacija kako o moru tako i o Letoniji i Rigi. Ja sam sebe već video kako se sa njima družim i kako ću provesti lepo vreme sa njima i one su za mene i lepše za videti i od svih znamenitosti njihovih gradova i mislio sam da će to mom putovanju dodati vetar u ledja i dati jednu mnogo lepšu crtu. Ali da ne dužim, obe devojke su me ispalile u poslednjem trenutku iako ništa nije ukazivalo na to i sve naloge na fejsu i couchsurfingu sam zauvek izbrisao. Jebeš internet. Mada eto bar mogu da pišem za dž. Ah da, zaboravio sam i da kažem kako sam zbog Anatolijeve unuke se popeo na vrh Maglića i inspirisan njenom lepotom snimio telefonom kako joj pevam jednu pesmicu ali prelepa gospodjica nije htela ni da pogleda jer ipak sam ja u njenim očima“ mali bjedni crv“. Bio sam spreman i da sednem u kola i vozim maratonski dok nestignem do Petrograda i izvedem je na skupu večeru „al neće ni da čuje lijepa Emina“. Samo sam se izblamirao al se nesekiram preterano. Kao da će njoj još neko pevati u životu sa vrha najvišlje planine BiH. Al sam ga sad lupio, a? Čudne su te žene, mislim da ih lova pokreće a samo je čika Milenko imao sreće. Sad su neka druga vremena.

Polazak

Moji su me odbacili do ž.stanice gde sam kombijem došao do Pešte. Vozač pravi profesionalac i častio sam ga sa malo više para jer znam da vole da troše teško zaradjen novac na OMV pumpama i raznim Mcdonalds restoranima umesto da sami skuvaju kafu pa na fraj parkingu uživaju gledajući prirodne lepote naše zemlje, al to ti je potrošačko društvo. Dok sedim u kombiju gledam našu zemlju i mislim se u sebi koliko smo bogati i kako ovde ima hrane ne samo za sedam miliona ljudi nego za sedam miliona dinosaurusa bre. I srećan sam što živim u takvoj zemlji samo mi krivo što se rasipamo i što bi „preko hleba pogače“ i što gledamo u TV i što želimo da živimo i sve radimo kao ameri. I to traje već decenijama. Al šta ćeš, tako je u celom svetu. Nemam iskustva sa putovanjem avionom pa je za mene ovo sve novo i pogubio sam se sa onim šta se sme a šta ne sme uneti u avion. Odlučio sam da se najedem pre polaska a problem su bile svećice za pente ali na svu sreću ništa nije bilo. Nisam ja jedini koji je u aerodromskoj zgradi ćapavao sendviče koje mi je keva spremila. Za one koji neputuju avionom prenosim da ima vrlo naizgled fine gospode koji sede po ćoškovima i trpaju u usta i piju iz flašica što su doneli od kuće da se napune pre leta. Madjarice koje rade kao osoblje je posebno zanimljivo gledati a kanda je neka moda da sve sad nose patikice sa potpuno ravnim djonom. Nijedne nije bilo sa nekim štiklama i izgledaju kao da hodaju bose što je nekako simpatično i prirodno. Let je bio nezgodan samo pri poletanju a stjuardese su imale oči širom otvorene i velike kao da te gleda neko tele sa osmehom i neverovatnom pažnjom slušaju i obraćaju se jer valjda tako mora a više sam gledao njih nego kroz prozor jer su stvarno prelepe. Po dolasku u Sankt Peterburg spavao sam u hostelu gde možeš videti mnoštvo ljudi iz celoga sveta a prpa mi bila da mi neko nemazne ranac pa sam spavao na pola oka. Prljavi su ti hosteli užas ali nisam mogao u nekom parkiću da se zabodem jer je bilo hladno i nisam imao vreću. Otišao sam da proverim koliko je brza Neva i shvatio da će biti malo problema uzvodno ali nije strašno. Video sam i da je saobraćaj gust. 
vova

Kupio sam voznu kartu do Ledenog Polja a Vova me je sačekao u njegovoj Ladi Nivi iz 1980 koja je do sada prešla 26000 kilometara a to govori mnogo o čoveku koji očigledno voli da čuva i neguje automobil. Vova vozi isključivo po propisu i ne prelazi nikada zakonom ograničenu brzinu što je meni malo smešno ali volim ja takve ljude i poštujem to. Organizovali smo se kod njega u stanu gde nam je njegova žena napravila klopu, kupili hranu...Vova se zapanjio kad je video koliko sam malo potrošio za hranu i čime se hranim. Moja osnovna klopa je hleb, ovsene pahulje, sardine, luk beli i crni i voće. Od luksuza sebi kupim čokolade koje jedem pre spavanja a od premaza ide majonez jer daje energiju i džem jer ga volim mazati. I to je to, dovoljno za preživeti nekoliko meseci za malo para. Objašnjava mi Vova kako on i žena imaju dobre penzije i lepo žive. Stan od sto kvadrata plaćaju skoro po istim cenama kao u Novom Sadu a pomažu i svoju decu i unuke. U Ledenom Polju iako je to malo mesto kako kaže Vova sa 25000 stanovnika  postoje idealni uslovi za bavljenjem sportom. Imaju i zatvoreni olimpijski bazen što me iznenadilo, hale, mnogo klubova pa mladi nebleje kao kod nas.Vrlo su fini i kulturni u Ledenom Polju i svako peva u nekom horu, žene štrikaju, imaju muzeje, biblioteke, pozorišta...ma sve što je potrebno jednom malom gradu.  Ja im objašnjavam kako kod nas u Nsadu na pola miliona ljudi ide dva bazena a ni u ostatku Srbije nije ništa bolje, plus nemamo skakaonice. Ovde ljudi uglavnom rade u drvnoj industriji i to je osnova ovog grada. Objašnjavao mi Vova i istoriju i vodio me na spomenike. Nažalos, Vova kaže da klub u kome sam bio dočekan prošle godine u Saratovu na zelenom ostrvu više ne postoji i grad Saratov tamo gradi luksuzni klub sa lokalnim moćnicima, a njegov brat Anatolij, Viktor, Rašid.. i što je najgore mnoštvo mladih je ostalo bez svog jedriličarskog kluba Sokol. Šteta. Dao sam im monografiju Nsada sa posvetom a ostavio sam i nekoliko kovanica srpskog novca za njegovog komšiju koji je i dao ideju da ostavimo čamac kod Anatolija. Uputili smo se kod Anatolija poznatim karelijskim autoputem SPb-Murmansk zvani Kola koji vas potpuno osvoji sa gustom tajnom šumom do Konjeva, mesta gde je čamac. Lada klizi polako a stali smo u šumu da se malo odmorimo uz neverovatan zvuk slavuja koji zvuče kao gitare gunsa iz pesme dont cry. Vova kaže slušaj..stvarno lepa ova naša planeta. Na ulazu u Konjevo gde bogati ljudi grade svoje letnjikovce susrećemo mnoštvo crnaca al baš bantu crnaca. Izgleda da je to sad najnovije u Rusiji i da su ti radnici mnogo jeftiniji. Ulazimo na imanje i ja nalazim čamac onako kako sam ga ostavio što me iznenadilo. 
 
isti su mi i prosle godine pomogli
Anatolij mi je rekao kako kod njih zimi ume da naveje sneg i duvaju jaki vetrovi pa sam mislio da će se čamac pomeriti ili će plastika pući od prevelikog minusa. Medjutim sve je bilo na svom mestu, potpuno suvo bez kapi kondenzacije. Čak i mali teg koji sam stavio ispod čamca nije bio pomeren a konop je bio onako uvijen kao da sam čamac ostavio tu pre dva dana a prosto je neverovatno koliko je prošlo meseci od mog odlaska. Pomogao nam je Viktor koji radi na imanju i radnici koji su se setili da sam ja iz Srbije i koji su mi pomogli i prošle godine da izvučemo čamac. Imena im neznam ali smo uspeli da napravimo koju fotografiju. Svi ti radnici su mi se divili i poželeli srećan put i to iskreno i to se videlo u njima. Viktor je dveo traktor i ptikolicu i Sevdah je bio brzo na prikolici i u vodi. Servisirao sam motore, a Viktor mi je besplatno dao ulje za menjač i vrlo brzo je sve provereno i motori su upalili i sve je funkcionisalo. Svi su bili tu, cela Anatolijeva porodica samo je falila prelepa Aleksandra  a i ja sam bio siguran da se neće pojaviti. Ali nema veze. Ja stvarno nikada nisam bio ni blizu tako lepe devojke. One stjuardese nisu ni 10% njene lepote. Aleksandra je stvarno supermodel i što je najveći fazon ona se manekenstvom i bavi iz hobija i ja u sebi pevušim „Creep“ od Radiohead-a dok sredjujem čamac. Anatolij je uspešan biznismen i ima lanac marketa i mnogo voli svoju porodicu a ženu svoju obožava i čak u tim godinama meni je izgledalo kao da su se on i žena tek juče zaljubili. Deluju tako mlado u duši i jako su pozitivni. Poklonio sam im ikonu i monografiju sa svetinjama kosova jer sam prošle godine dok nas je Anatolij vodio po imanju i kućama video da je veliki vernik i ima dosta ikona pa reko da ima nešto i iz srbije. 
 
fali sasa
Klopali smo zajedno i probali džem od belih kupina koje gaje na imanju i sve je bilo lepo i nazdravljali smo za sretan put i pričali o svemu.  Olja, Sašina majka me je malo u početku oštrije gledala verovatno zbog mojih romantičnih pisama Aleksandri ali mi je na kraju onako iz srca i duše poželela sreću na putu i meni je bilo drago zbog toga. Vreme je bilo hladno i ja sam pošao da stignem do 200km udaljenog Sankt Peterburga.

Svir i ladoški kanal

Malo sam plovio po Sviru jer je ulaz u ladoški kanal bio blizu i nisam morao da pratim prognozu hjer sam u kanalu zaštićen od vetra. Pred ulaz u kanal prolazim pored novosagradjenih turističkih kompleksa koji izgledaju i deluju kao sa američkih filmova. Jedan deo Rusa tako i živi i tako se i ponaša. Skroz američki. Na ulazu u kanal postoje spomenici i svetionici a postoje dva kanala, stari koji je neprohodan i novi kojim se lagano i bezbedno plovi. Sam kanal je izuzetno delo ljudskih ruku kao i kanal Don-Volga i ovo je deo kanala Volgo-Balt. 
 
ladoski kanal

spavanjac

Napravljen je da bi se obezbedila sigurna plovidba jer je nepredvidivo vreme potopilo mnoge brodove na jezeru. Samo sam razmišljao koliko je tu ljudi radilo i koliko je truda uloženo za napredak ovako velike zemlje. Po ulasku u kanal srećem ljude, ribare, žene u čamcima i svima mašem. Kasnije me priroda i predeli skroz opčine i postaje malo dosadno ali čovek uvek nešto razmišlja. Kanal je paralelan sa ladoškim jezerom i izmedju njih se nalazi visoka obala od peska i kamenja nastala verovatno iskopavanjem kanala a ona i štiti najviše od vetra. Na s vremena na vreme na odredjenim mestima uglavnom gde se uliva neka rečica ili potok napravljeni su kanali koji povezuju ladoški kanal sa jezerom kako bi protok bio što bolji. Ceo kanal je pod mešanom šumom belog bora i smrče a vazduh je sličan kao na zlatiboru sa normalno većom vlažnošću zbog blizine vode ali u sbvakom slučaju ova klima čini čoveka mnogo snažnijim. Ubrzo vidim i prve kampere i stajem na peščanu obalu i odma me nude sa hranom i pićem. To su bile dve familije sa dva glisera a glava porodice jedne od njih je bila totalno pijana i ležala je na balvanu na ledjima dok su mu noge i ruke slobodno visile. Kakav prizor, ali to je kod njih normalno da se na kampovanju odlepiš od alkohola a sva deca su ga čikala sa granama. Napravili su kamp na visokoj obali pa mogu da pecaju i na kanalu i na jezeru. Jedna žena mi pravi sendvič i kaže narodski „Na, jedi“ kao Sava Kovačević koga igra Ljuba Tadić u filmu Sutjeska i meni se to jako svidja što kod svih slovenskih naroda nemožeš ostati gladan. Pričam im o mom putovanju dok klopamo i pozivaju me da spavam kod njih ali sam krenuo dalje da predjem što više i našao lepo mesto za prvo veče. Iako sam prošle godine imao lepo vreme mesecima i samo me je par puta uhvatila kiša, ove godime mi se sve preokrenulo i bilo je više kiše nego sunca. Sledeći dan je kiša lila i mislio sam da će ubrzo prestati pa sam vozio i kisnuo a kako je kiša nastavljala ja sam počeo da drhtim i morao sam da stanem. Smrzo sam se skroz i morao sam da se dobro obučem a prvi put sam obuo i čizme koje mi je sestra kupila pred polazak prošle godine jer do sada nije ni bilo potrebe da oblačim čizme. I tako dok sam čekao u kabini da stane kiša dodju dva lika u gumenom čamcu totalno razbijena od piva i marihuane. Dolaze i z SPb-a a tu su u nekoj vikendici i istražuju. Imaju debele kabanice pa ih boliu uvo za kišu. Imaju nov motor Mercury koga razradjuju a sa metal detektorima pretražuju obalu i pronalaze raznorazne alate koji su se koristili prilikom izgradnje kanala. Jedan mi objašnjava i kako je mnogo ljudi umrlo pri izgradnji od bolesti i iscrpljenosti. Slikali me i rekli da će poslati slike ali ih nisam dobio. Oduševili su se sa mojim putovanjem. Zovu mene da duvamo a reko u sebi bežte bre tek sam krenuo pa samo mislim kako da predjem što više i oni odlaze a ja čekam da stane kiša. Na nekoliko mesta ulazim u jezero čisto da razbijem strah od velike vode jer ipaj ću uskoro ići na veliko more i mogu vam reći da je vožnja kanalima totalno opuštena i bezbrižna dok na otvorenom stalno radi adrenalin i u stalnom si strahu i vremenski uslovi su surovi. Ali to ja osetim samo deset-petnaest minuta i odma se vratim u kanal. N ajednom mestu sa zalutao u mestu Nova Ladoga i krenuo uzvodno rekom Volkhov a pecaroši su mi se smejali. Jebi ga, karte nemam a Google Earth nisam ni gledao kao jednostavan je kanal samio pičiš i nema problema. Ali eto ko zna gde sam mogao da odem da ih nisam sreo. Brzo sam se vratio na mesto gde se nalazi nastavak kanala a ja njga nisam ni mogao videti jer ima pokretni most pa izgleda kao obala. Postoje i svetionici samo ih treba provaliti. Za sve postoji prvi put, što se kaže. Nisam hteo da ulazim u mesta kroz koje prolazi kanal jer sam bio napunjen i nevolim ja baš nešto istorijske znamenitosti više sam za prirodu mada to i zavisi od raspoloženja a kiša je padala non stop. Na kanalu ima dosta turističkih objekata odlično opremljenih i deluju moderno i pružaju sve što je potrebno jednom visokoplatežnom gostu da se odmori i ide na pecanje bilo u kanalu bilo u jezerru. Netreba ni govoriti i opisivati kakve glisere voze. Ko što rekoh ova ladoga je kopi pejst amerika ali ima i normalnih vikendica i ljudi. Ovde su noći svetle i spavao sam na stvarno predivnim mestima izmadju kanala i jezera a morao sam stavljati kapu preko očiji kako bih zaspao. U jednom skromnijem turističkom kompleksu stajem jer kiša udara ko luda pa da malo popričam sa ljudima. Upoznajem trojicu iz Spba, dva Nikolaja i Alekseja koji kad su čuli odakle dolazim slušaju moju priču i jedemo šašljik ispod nasteršnice. Dolaze oni godinama ovde ali još nisu videli stranog turistu. 
 
dali mi klope
Punim telefone i daju mi brdo hrane za poneti jer se oni upravo pakuju da idu kući. Dolaze ovde na odmor kad god mogu a sa svojim velikim džipom Volvo donose moćan gliser i pecaju po jezeru. Ovaj dan nisu ništa upecali a kažu da su bar uživali na vodi. Smešteni su u bungalovima i meni sve to lepo deluje i ja bih mogao tako da blejim u nekom bungalovu danima i da pecam. Nekako ta turistička mesta deluju baš mirno i opuštajuće jer su u šumi i čuješ ptičice. Na kanalu je bilo nekoliko pokretnih mostova a na svakom moraš da izlaziš i pogodiš u kojoj kući živi osoba zadužena za otvaranje istog. 
 
pokretni most i julija
Nije to ništa kstrašno, izadješ, prošetaš noge, kucaš po kućama i na kraju pronadješ ko će ti otvoriti most a usput ćaskaš sa mongima. Na kanalu u blizini Neve srećem i prve ljude sa jahtama iz Sankt Peterburga i pozdravlamo se. Pred sam kraj kanala kod Šliseburga uhvatilo me jako nevreme jer je ovde obala niska pa je sa jezera duvao jak vetar i bilo je malo opasno. Ušao sam u Nevu i pronašao lepo mesto za spavanje nakon što sam prošao ispod dva mosta. Pronašao sam malo ostrvo i osećao sam se kao u Norveškoj. 
 
jedino ostrvo na nevi
Sve lepe kuće pune cveća, priroda čista, breze, voda providna. Oko ostrva je voda brza a mogao sam da lupim u kamenje da mi čovek koji je pecao nije rekao mijelko, mijelko što valjda značu plitko. Mislim da je ovo i jedino ostrvo na reci Nevi od Ladoge do SPb-a i baš sam uživao.

Sankt Peterburg

Prognoza je kazivala da će vreme u SPb-u biti sunčano i to narednih nekoliko dana. Ipak pred sam ulaz u grad bila je niska oblačnost i plovio sam po Nevi malo desnom malo levom obalom istražujući, gledajući, upijajući sve što vidim. Neva je neverovatno čista reka pa čak i u samom gradu. Dobro je obeležena i kao i kod nas, sve do pred ulazak u samo jezgro grada je totalna divljina mada ima i dosta vikend naselja koja izgledaju jako lepo i uredjeno a ima i neverovatnih kuća i posle ogromne vile u Plesu od prošle godine, pred sam ulaz u SPb postoji vila isto tako pozamašnih dimenzija sa ne znam koliko kvadrata ili bolje reći da je to mali Petergof u kojem vidim jednog čoveka koji ujutru šeta zamišljen u njegovom skupom odelu, okružen telohraniteljima, psima, radnicima i visokim zidovima. Nije ni njemu lako. Velika lova je ko kamen oko vrata. Kad imaš preterano novca navučeš sebi i mnogo pogrešnih ljudi. Ja brate ne nosim keša puno na putovanja, kartica mi ima limit pa ako neko krene da mi secka prste reći ću mu pin al se neće omastiti, tomosa mi niko neće maznuti, jamahu sam zaštitio, čamac je unikat za sve zemlje kroz koje idem, stvari su stare, tako da nemam brigu za materijalne stvari i što se kaže uživam u slobodi a i ljudi su pored vode dobri i nije opasno ko kad ideš kolima. I tako gledajući svu raskoš a i malo bede koje svuda ima i nekako se uvek graniče dodjoh do velikog grada heroja na vodi-delti- Sankt Peterburga. Pored svih znamenitosti arhitektonskih i umetničkih itd, iz istorije ovog opkoljenog grada možeš naučiti kako treba ceniti i biti srećan za svaki krompir koji kupiš da jedeš.
crveno je di sam tero a di ne, velika crvena t je klub
Izvadio sam kartu koju sam odštampao i počeo da gledam kuda ću da danas plovim. Prolazeći ispod mostova kad kod je neka žena prolazila ja sam joj mahao i na prvom  mostu je i meni mahala žena sa osmehom. Kretao sam se levom obalom jer sam hte da udjem u prvi kanal i vidim kako je to ploviti ispod niskih mostova. Usput prolazim pored raznih magacina, starih i novih fabrika, marketa, šetališta, parkova i vidim da se lepo radi u Sankt Peterburgu i ima ovde dosta industrije. Na jednom mestu malo krupnijoj ženici mašem i ona meni i baš se obradovala. I da sad ne bih bio dosadan reći ću da sam svih dana boravka u ovom gradu vozeći se čamcem svim ženama pored kojih sam plovio mahao sa osmehom i bio uporan u tome i verovali ili ne sve su mi odmahnule i pozdravile i smejale se iako su neke delovale ozbiljno. Šta da kažem, nema baš nešto puno da se radi u čamcu dok ploviš kanalima ovog grada osim da gledaš gde voziš i mašeš ženama, tek posle njih dolazi divljenje gradjevinama koje vidiš. I tako sam došao do crkve Aleksandra Nevskoga, koji je jedna od najznačajnijih ličnosti Rusije i koji je pred bitke govorio da „Bog nije u sili nego u pravdi“ i ušao u kanal oko crkve i odjednom kad prodješ ispod mosta i udješ u mirne vode i vidiš svu tu lepotu zelenila, parkova, mostova, gradjevina obuzme te nešto neopisivo i kao da sam tu već bio. Ubrzo smanjujem gas i prolazim pored gomile mladih umetnika koji slikaju pejzaž i njihova nastavnica me zamolila da stanem, da se vratim i da ponovo prodjem a da će me deca slikati fotoaparatima pa posle da prebace to na papir. 





slikaju me deca kod crkve aleks nevskog


I ja sam to sa zadovoljstvom uradio i oni su slikali i blicali kao da sam holivudska zvezda jedino mi bilo žao što nije bilo vetra i zastava nije vijorila jer sam polako išao. I tako prodjoh ja pored ove dece a ko zna, možda sad na nečijem zidu visi slika sa mojim čamcem. Mašu i i ljudi koji posećuju crkvu turistički i ja pravim krug oko crkve i ulazim u Obvodni kanal i vraćam se na Navu. U nekim kanalima su radovi i zabranjeno je ploviti i tako je bilo i ovde ali zahvaljujući dimenzijama mog čaca ladno sam se provukao izmadju pobijenih šipova za novu petlju a radnici su me gledali ko da sam s Marsa. U nekim kanalima sam i dolazio do mostova koji se obnavljaju i onda se vratim i opet dodjem do mosta ali sa druge strane. Prošao sam i pored Smoljanskog manastira i prešao na drugu obalu da se slikam pored Aurore i i zabo sidro na plažu tvrdjave Petra i Pavla. Vreme je bilo loše pa nije bilo ljudi na plaži. 
 
na plazi
Okružio sam dva puta oko tvrdjave i svim ljudima sam bio zanimljiv za videti. Saobraćaj na rekama i kanalima je gust i mora se paziti i gledati i posmatrati daleko. Osim hidrokrilaca tu su i taksi žuti rib čamci koji isto voze brzinom od 70 na sat. Išao sam i uzvodno Nevom i čamac je sekao uzvodno bez muke. Prešao sam i preko u Fontanku i tu su me ponovo slikali umetnici i taj dan ih je baš bilo svuda na obalama. Ovde sam morao da vozim na krmi jer volan ne može naglo da reaguje i skreće, a kad se pojavi neki brod moram da se sklonim da ne nastane havarija. Plašio sam se tih turističkih brodova jer oni medjusobno komuniciraju a ja sad nemam rusku stanicu pa moram na raskršćima da skroz stanem i promolim nos pa tek onda krenam. Prolazim i ispod mostova sa semaforima i dolazim do crkve Vaskrsenja Hristovog ili Spasa na krvi ili prolivene krvi koja je izgradjena u tradicionalnom ruskom stilu na mestu gde je poginuo car Aleksandar II i koja je meni najzanimljivija gradjevina u SPb-u. 



crkva Vaskrsenja Hristovog

Te ruske crkve su ko iz crtaća i bajki i meni se to svidja.Kasnije idem ka Ermitažu i prelazim preko ponovo na plažu da malo predahnem i razmislim u koju marinu da idem. Imao sam sredjeno da odem u marinu Baltijsk ali je ona prema petergofu na moru a meni je trebalo nešto bliže cetru da mogu da se vozam čamcem . I baš u to vreme na doku kod tvrdjave su vežbali jedriličari za regatu Bele noći i pitao ih gde bi bilo dobro da se ugnezdim. Kad su čuli odakle dolazim uputili su me u Centralni Jaht klub i rekli da mi tamo neće niko ništa naplatiti i pokazali na mapi gde se nalazi. Smejali su se što imam turističku mapu ali su rekli da može da posluži i rekli da obavezno kupim jarbol i jedra za sledeći put. Ovi su neki profesionalci i gledao sam kako jedre po Nevi totalno bez motora i kako se privezuju i odvezuju od doka i podižu i spuštaju jedra u pravom trenutku. Iskreno govoreći oni sa jedrima bolje i preciznije prilaze pontonima nego ja sa motorom i veslima. Što se kaže, ušili me. I dolazim do kluba i prolazim pored neverovatnih motornih jahti. U klub ulazim sa Segejom i to u gumenim čizmama i idemo kod direktora i sve se dogovaramo. 
 
dva sergeja marina centraljni
Kažu za brata Srbina sve besplatno, pomažu mi i oko mapa i načina komuniciranja sa carinom i policijom prilikom odlaska, čisto da znam. Ima tuš, teretana, vajerles...Marina je meni delovala kao neki cirkus. Svakakvog tu sveta ima. Od ultra bogatih pa do mene. Taj klub je napravljen u doba sssr-a pa je vlasništvo nedefinisano pa se zato mešaju ultra bogati sa malima. Malo malo pa sleti helokopter i izbaci nekog baju i on se uputi ka svojoj jahti. Bio je i jedan sa Gazelom mada je to neki „siromašniji“ jer uglavnom imju evropske moderne helikoptere. Vrhunac perverzije je bio videti lika koji izlazi iz totalno novog Eurocoptera i ulazi u svoj rols rojs kupe kabrio plave boje a ispred i iza njega idu crni džipovi sa obezbedjenjem. Nikada u životu nisam video takav auto. Ja onako u papučama i u kesi u kojoj sam držao upravo kupljene paštete na akciji da se malo najedem mesnih proizvoda samo mu malo mahnuo kao de si drug ej, al naravno on ozbiljan a gorile mrki. Ima i „finih“ biznismena sa bugarskim tablicama, „raznoraznih“ devojaka koje idu uz takve ljude koje su u današnjem svetu primorane da rade ovaj prljavi i ponižavajući posao da bi preživele u skupom gradu. Ja jednostavno sve te mučenice posmatram u svetlu prošlosti i zamišljam ih kako u socijalizmu bi one radile u tipa fabrici borosana i imale decu koju uče da budu mali pioniri itd, jednostavno tako mi lakše da istrpim ovu nepravdu. Ali u klubu ima i skroz normalnog sveta i porodica i imao sam sreću da baš budem privezan sa njima. Pored mene je bila divna porodica sa jedrilicom i jedrili su svako veče sa malenom ćerkicom sa kepetanskom kapom,  Kristinom a preko puta mene motorna jahta na kojoj sam bio čest gost jer su stalno na brodu. Ljudi su mi pomogli sa dostavom hrane i objašnjavali mi gde da idem. Ti ljudi su od onih što vole da budu na vodi svaki dan a samo jednom dvaput godišnje izadju iz marine i meni se to dopada. Ima u vodi nešto što te opušta. Što se tiče cena u nekoliko kafića u klubu mogu reći da tamo za dve kafice treba izdvojiti  pola plate koju zaradi kasirka kod nas. Jednostavno to je mesto gde dolaze milioneri a ima i paštete na akciji pa ko što rekoh-cirkus. Od stranaca su bili neki nemci sa velikom jedrilicom i kažu da im dolaze stranci ali da sam ja prvi koji je došao od juga. Ekstremal kažu. Kad bi smanjili tu papirologiju ovde bi sve vrvelo od stranih jahti. Biće i to jednog dana sigurno. Došao sam u ovaj grad za vreme belih noći a to znači da ovaj grad se budi u četiri popodne i luduje se do jutarnjih sati. Ovo je značilo da u jutarnjim satima na kanalima nema saobraćaja i to sam koristio kako bi na miru bez gužve krstario. Jednom sam i za vreme belih niću vozio ali su toliki talasi da se samo fokusiraš kako da te nešto ne udari i mnogo je bolje rano ujtro krstariti. Ceo grad je živ za vreme belih noći i čuje se muzika i provod i slično je kao vikendom na bg splavovima. Imao sam sreću da je temperatura naglo skočila i dostigla 29 stepeni što se pokazalo kao istorijski maksimum za taj period ikad zabeležen i ljudi su se kupali na plažama i mnogo je sveta bilo na obalama kanala, reka i na moru. I ja sam se kupao u klubu jer je voda toplija za koji stepen nego van. Želeo sam sve da vidim, sve da prodjem, svuda se zavučem i u tome sam uživao. Osećaj ploviti kanalima je neverovatan i pruža se totalno drukčiji pogled na grad. Neki delovi jako liče na veneciju a neki na Amsterdam mada u Mastredamu nikad nisam bio. Mahao sam ženama, divio se gradjevinama i kako je sve to napravljeno, želeo sam da spavam jedno veče u kvartu zvanom Nova Holandija na sredini jednog dvorišta ispunjenog vodom ali je nažalost tamo to zabranjeno i postoje debeli lanci koji onemogućavaju ulazak plovila jer se ceo taj deo renovira. Ipak prolazeći kroz te male kanale čovek doživljava novo iskustvo i svaki kanal ima drugačiju klimu, svetlost se drugačije preklapa, mirisi zvukovi i vazduh su drugačiji, mostovi, ljudi, zgrade, sve to se upija u mene i ovo je bilo istinsko uživanje na ovom putovanju i vrhunac moje plovidbe. Zahvaljujući malom čamcu svuda sam mogao da se zavučem i prodjem tamo gde ni turistički brodići ne mogu.
aurora




po kanalima
Osetio sam u potpunsti duh starih vremena i bio sam u zabačenim delovima grada gde se mogu videti dotrajale zgrade, stari magacini, industije ali to nekako deluje romantično. Pored crkve prolivene krvi i jedna privatna zgrada mi se takodje dopala sa zanimljivom arhitekturom, zgrada sa staklenom kupolom na kojoj piše Singer. Obišao sam i morsku luku i vozio po moru da se malo opustim i upoznam sa Baltikom. Planirao sam da ostanem jako dugo u Sankt Peterburgu, ali sam pratio prognozu i rekao sebi da je ipak bolje da krenem što ranije jer je more stvarno bilo kao staklo i bio sam spreman žrtvovati višednevno uživanje u ovom gradu zarad bezbednosti na moru. Ipak je ovo avanturističko putovanje a ne turističko i moram da gledam kako da preživim a ne kako ću da se zezam pa posle da me talasi lome. Imao sam još nekih sitnik nabavki, da platim kaznu carini i da kupim novo sidro jer sam prošle godine veliko izgubio u Hvaljinsku a bez dva sidra ja na more ne idem. Ajd prvo da objasnim za carinu. Čamac je imao carinsku deklaraciju koja je važila 6 meseci i istekla je u oktobru prošle godine. Da bi je produžio morao sam da dodjem u Rusiju u Rostov a to je skupo. Ovako sam morao da platim kaznu od 1500 rublji jer je takav propis. Ček sam razmišljao da dodjem prikolicom po čamac i dovučem ga do Srbije pre isteka deklaracije jer niko nije znao da li će mi čamac biti zaplenjen, ali sam rizikovao i ostavio ga, jer ko što rekoh ovo je veće putovanje i od samog mog života. Odlučio sam da se nenerviram zbog ovih kazni jer su to sve ostaci papirologije sssr-a i polako se ukidaju a ipak ja plovim tamo gde niko pre mene nije i lepo je znati da će svako posle mene biti drugi, treći, milioniti... Ko je još mislio kad je pravio ove propise da će neki turista doći iz srbije i držati čamac na suvom vezu celu jesen, zimu i proleće i onda nastaviti. Tako da sam to regulisao i bacio se u potragu za sidrom. Ima radnja nautčke opreme sa svim što poželeti možeš u klubu ali sam mislio da su skupa pa sam krenuo da tražim alternativno rešenje. Udjem u neku radionicu i kažem šta mi treba i svi ljudi su bez ikakve naknade hteli da pomognu. Ipak to su sve bila rešenja koja meni ne bi ulila sigurnost jer se uglavnom svodilo na zavarenu težinu starih auto delova. Na kraju me je put odveo do Kapetana Maše. Rekli mi ljudi da tamo potražim stara sidra. Ja zamišljam kapetana Mašu kapo nekog starog morskog vuka sa sedom bradom i brkovima kad nailazim na ženu koja farba jedrilicu i kaže ja sam kapetan Maša. Ja iznenadjen, objašnjavam joj moj problem i upoznajem se sa okolnom ekipom i oduševljeni su mojim poduhvatom. Sedimo okruženi jedrilicama koje se sredjuju za sezonu. Nalazim se ispod topola u debeloj hladovini i dok topli vetar pirka okružen malim drvenim garažicama, utabanim zemljanim prašnjavim putevima, čamcima, odjednom se osećam kao na Dunavu kod kuće na ribarskom ostrvu i čak i miris podseća na to. Neverovatno. Tek sad vidim koliko ljudi greše kad su mi govorili da će me u Moskvi i SPbu ljudi opelješiti i kako se tamo sve plaća skupo. Da sam prošle godine došao u ovaj klub, ne da bih imao besplatan vez, nego i besplatan zimovnik kao kod Anatolija. Svuda možeš da naidješ na dobre ljude pored vode pa makar to bilo i u tako skupom gradu kao što je petrograd. Daju mi da vidim stara sidra ali su velika i preteška za moju ladju. Kažu sad ćemo te odvesti u radnju. Ja reko nemojte tamo je skupo a oni meni, ne ne, videćeš. I tako me Maša odvela do prodavnice i ja se zapanjio da su cene danfort sidra duplo jeftinije nego kod nas i još su za nijansu kvalitetnija. Bagatelno kupujem novo sidro i zahvaljujem Maši i spreman sam za more ali pre toga još malo da prokrstarim i nakupim snage i odmorim se. 

Baltik, Kronštadt, Luga, Rosonj

Ko što spomenuh na Baltiku sam se plašio podvodnih stena-kamenja jer sam već bio tu na mom putu za nordkap i kupao se na plaži u Sosnovom boru i video kako je nezgodno prići obali i kako je opasna. Medjutim iako vlada mišljenje da je Baltik opasan, što i jeste ipak meni je mnogo više opasno Crno more iz prostog razloga jer nema sloništa stotinama kilometara i krimskih litica gde najrealnije postoji opasnost da okončaš tragično. Ovde je druga priča ali svejedno organizam na moru radi pod stresom i svaki dan moraš da slaviš rodjendan i da zahvališ Bogu što si živ. Došao je i dan za polazak. Gledao sam prognozu i bila je dobra. Biće tiho i bez vetra a onda kišica ali bez talasa u narednih pet dana. Dovoljno da se domognem Taljina. Direktor marine mi je objasnio da se odjavljujem na ostrvu Kronštadt i da se obavezno javim stanicom na devetom kanalu i na ruskom tražim Granit. 
 
kronstadt
Tako da znate da ko putuje brodicom u SPb bilo od juga bilo od severa mora da se predstavi kod Kronštada i traži Granit na 9-om inače plaća kaznu i zeza se sa vojskom čitav dan. I isplovio sam rano i prešao 30km do ostrva a na samo nekoliko momenata sam palio navigaciju na fonu da ne omašim jer se ujutro stvara kao neka sumaglica. Petrgof sam zaobišao jer sam već bio u njemu i još neka mesta. Na odjavljivanju je nastao problem zbog deklaracije i čekao sam šest sati da sve provere. Na kraju me puštaju i pičim bliže obali. Luka u koju sigurno stižem je Sosnovi bor. Usput nailazi jedan oblak i poliva me skroz a pada i led. Pravi letnji pljusak. Usput se vidjam i sa jedrilicom i pozdravljamo se. Ulazim u luku Sosnovi bor i vezujem se kod jahtice. Odma priča, pivce, ljudi gledaju. 
 
ziveli
Hteli su da me provozaju gradom ali sam se odjavio pa sam morao biti na vodi a taj grad je pun vojnih baza i ima atomska centrala pa bi im samo napravio problem. Jedem belog luka i razmišljam da sutra uplovim u reku Lugu i onda idem uzvodno do reke Rosonj pa na reku Narvu nizvodno do Estonije. Spavam, odmaram divim se lepim prizorima uveče i ujutru i dolazim u Ust Lugu. Zastajem kod jednog broda i pre nego što sam išta rekao kaže mi čovek, -ti si neka varijanta Konjuhova vidim ja to, i meni to biva simpatično. Ipak moje plovilo izgleda skroz neobično za njih. Pitam ljude jel se može tuda ali niko nezna. Ovo može biti problem jer ako me vojska api ponovo ću platiti kaznu jer im ulazim u unutrašnjost. Vidim ja da nema ovde ni vojske ni policije i na kraju pičim uzvodno rekom Lugom. 
 
murka

dali mi klpou

tri dimljena
precica lugom i rosonjom

luga

rosonj

rosonj


rista avanturista

Usput odlučujem da dokupim što više jeftinog benzina i još nešto za klopu. Da ironija bude veća vezujem se za policijski gliser i nikog nema sva sreća. Stajem na tlo i idem u supermarket. Frka je ali imam spremljenu priču kao talasi su na Baltiku, stene... Pitam jednog čiču da li s može tuda ploviti, a on kaže da je pre nekoliko godina išao tuda do reke Narve ali nikad nisu stigli zbog graničara. Odlučujem da probam pa šta bude. Još samo da dokupim benca. Stajem na plaži kod jedne porodice i na poklon dobijam tri grgeča dimljena i to jedem sledeće tri večeri. Kliuncu sam dao politikin zabavnik. Plovim uzvodno i brzina je ok. Ima jedan krak kod sela Kuzmjokino koji spaja Lugu sa Rosonj rekom ali sam se tamo zaglavio i ta reka Mrtvica je neprohodna čak i za moj čamac. Kako kaže jedan ribar ima puno panjeva i oborenih stabala. Kaže mi da idem uzvodno pa direkt u reku Rosonj, pa da se spustim do reke narve kaže može i mnogo veća plovila. I idem u avanturu. Brate ovo niko još nije plovio od stranaca. Reka Luga je kao Sava dok ulaskom u reku Rosonj ulazite u potpuno novi svet. Pada kiša non stop ali i pored toga mirno je i uživam u vikendicama pitomoj izuzetno krivudavoj reci sa bogatom šumom belog bora, peskovitim obalama. Ovo je najlepša reka kojom sam ikada plovio. Ne mogu vam je opisati ali te krivine su kao skijanje kroz duboki netaknuti sneg. Rajska reka. Toliko je lepa da sam jedini put na ovom putovanju poželeo da se vratim nazad na početak reke i ponovo je prokrstarim. Ljudi mi mašu sa svih strana. Postoji i jedna vila koja jeisto tako impozantna, još jedan mali Petergof nekog tajkuna. Nema vojske ni policije. Na mestu gde se uliva Mrtvica u Rosonj vidim stvarno da je puna balvana. Uveče spavam tik uz granicu a nećete verovati patrolni čamac granične policije je bio 20 metara od mene. Kakva kenjaža. Mislili su da sam neki Rus koji tako vijori ko zna kakvu zastavu ko zna iz kog razloga. Kontam da ni oni sami nisu verovali da neko može da im dodje sa ledja iz pravca Luge sa stranim plovilom i ništa nisu prduzimali. Prošao bih kao prošle godine na Azovu. Ujutru se ubacujem u reku Narvu i uključujem stanicu pred samu granicu. Bila je ovo fina avantura i drago mi je da sam otkrio ove lepote.

Estonija 

Najavljujem se obalskoj straži na ušću Narve u Baltik ali ne dobijam odgovor. Vezujem se za njihov gliser i dozivam ih. Izlazi vojak i ja kažem kako sam se sad baš javio stanicom ali mi niko neodgovara. Kaže on da je čuo ali me nije video i pita kako sam ja došao. Kažem mu a on ne može da veruje. Otkako on ovde radi kaže da sam prvi koji dolazi sa ledja. Formalnosti traju čitavih četiri minuta i dobijam pasoš sa pečatom i kačim zastavicu Estonije. Kao da sam prešao u Crnu goru, niko ništa nije gledao. Ja sam se uplašio da mi neuzmu benzin jer sa kolima možeš iz Rusije da uneseš samo 10 litara a ja sam imao pravu malu rafinerijicu kod mene. Nije ni pogledao čamac, samo me pitao za sledeću luku, dao broj telefona spasilaca ako mi stanica otkažei rekao da će prognoza biti dobra za mali čamac. Ja srećan zbog benzina razmišljam još samo da se provučem ovako iz Kalinjingrada sa ruskim benzinom u Poljsku i uz malo dokupe u poljskoj mogu sa zalihama da se domognem Dunava a onda nizvodno mogu i na vesla. Benzin u Nemačkoj je 1,8 jura a ovaj 0,7. I sad dolazi more. Dnevno se prelazi i peko 100 kilometara i u toku čitavog dana vidiš samo jednog ribara sa kojim se pozdraviš ko sa najmilijim i vidiš jednu do dve foke kako sablasno promole glavu iz vode i pored divljenja prirodi to je to. Pustinja ceo dan. Onima što su preplovili okeane stvarno čestitam, to je kao da hodaš kroz pustinju i to i jeste pustinja bar tako deluje na površini. Ali ima i to draži. Filozofiraš, pitaš se otku mi tu, zašto kako pa onda na plaži ugledaš nešto nalik narandžato i pomisliš da je to neka nudistkinja a ono samo kamen opaljen od sunca. Crno more je opasnije ali bar se nagledaš ženske lepote. Ovde ništa. A takvo je i vreme, promenljivo. Mnogo su mi nedostajali delfini. Ovde se pojave foke ko utvare i prvo se istripuješ da je neki ronioc u crnom odelu sa crnom kapom a ono foka jebote. I tako posle finog ljuljuškanja prvog dana udjoh u luku Kunda. To je industrijska luka a gradić je na brdu nekoliko km daleko i prvo sam bacio sidro pored luke blizu obale ali me jedna zvao i rekao dodji i ja ušao baš u luku i kad se prodje jedan deo ima i mala marina za čamce koja se uopšte ne vidi sa mora. Ja im reko kuda sve putujem i da nemam ja para da plaćam marinu i da to meni nije potrebno. Mislio sam da su Estonci zagrizli duboko kapitalizam i da ovde neće biti pružene ljudske ruke već samo da će tražiti novac ko ovi u jedriličarskom i klubu Liman ali sam se prevario. Kažu ljudi ma može džaba koliko hoćeš. Imaš i vajerles samo pazi kako izlaziš jer se platforma mrda. Ja stao i ne mogu da verujem.
kunda


 Bio sam gotovo siguran da ću kroz zemlje EU morati da se zavlačim i spavam na sidru kako bih izbegao skupe marine a ono iznenadjenje. Ljudi su ljudi a i nisu oni baš toliko daleko od sssr-a ima još u njima ljudskosti. Fala Estoncima. Ujutro sam rano krenuo i bila je dobra prognoza do Taljina pa reko da idem u glavni grad da se malo promuvam. Iz porta Kunda sam išao odmah pored obale iako sam video na mapi da ima stena. Ploviš, ploviš i odjednom se u oku umesto tamne vode pojavi zelenkaste i crne senke i to je znak da treba usporiti. Ljudi nemate pojma koliko sam podvodnih kamenja i stena prošao a da ni jednom nisam lupio. To se može nazvati luda sreća. Ovaj deo baltika je pun zaliva i u slucčaju opasnosti male jedrilice mogu da se sklone. Svuda je gusta šuma i peskovita obala a iako nije bilo baš hladno žive duše nisam video. Posle čitavog dana vožnje po promenljivom vremenu ali ipak sunčanom i uz pomoć navigacije na nekoliko mesta dolazim do pred sam Taljin ali sam odlučio da neću sebe siliti već sam se ugnezdio u marinu Kelvingi u blizini prestonice. I tamo me dočeka gazda i kad je video moju misiju reko naravno da može fraj i ovde imam besplatan wifi pa se lako komunicira sa kućom. 
 
marina kelvingi
Napravio je marinu uz pomoć kredita a iz tog prigradskog naselja koje je bogato većina ljudi drže svoje jahtice. Marina je potpuno zaštićena i lepo je rešena sa dve krivine na ulazu kako bi se talasi ublažavali. Ćaskam i sa čuvarima koji mi objašnjavaju kako se živi u Estoniji a znaju i ruski.
naselje
Kelvingi naselje je nastalo 1993 i sve su kuće kao u skandinavskim zemljama i tu se stvarno vidi napredak estonije. Estonija je od sve tri pribaltičke zemlje najdalje odmakla. Po mojoj proceni ona je čak 70% Norveške i to se vidi i oseća na svakom trenutku i uživanje je posmatrati to sve. Neki kažu da i Letonija i Litvanija su u rangu sa Estonijom ali je po meni razlika ogromna. Celo naselje je fino sredjeno, ima se može se, voze se džipovi ali sve je to kopiranje skandinavije i ko da se malo gube estonci u svemu tome. Naselje je skroz opremljeno i imaju sve za sport i rekreaciju a klinci voze skejt u parku i imaju rampu. Ja sam se malo picnuo u nadi da ču sresti ženu svog života i šetao a ženice iz skupih automobila su me gledale i pitale se koj je ovaj stranac a ja im namigivao sa malim osmehom, onako cool.  A istina je da sam to veče jeo belog luka i spavao na mojoj“jahti“  ko i obično. Objasnili su mi na karti gde je očićeno za male čamce od kamenja i kako su to lokalci improvizovano obeležili pa da idem do Taljina nekim prečicama. Ovde svaki drugi vanbrodski motor u marini ima zamenjen menjač sa elisom jer samo lupaju u stene i kamenje. Ja sam se isto plašio da ne rasturim čamac i menjač jer bi me to skupo koštalo. Pred Taljin postoji još nekoliko naselja i tu uglavnom žive bogatiji a ističe se moderna arhitektura koja je ovde popularna. U Estoniji nema lavova i retro stilova i pink fasada ali ni neke originalnosti lokalnog karaktera ali je lepo gledati sve to. Obožavam ja modernu arhitektutru. Kod samog ulaska u grad zaustavila me obalska straža i zaprepastili se kako sam došao u tako malom čamcu. Gliser je vozila žena a dvojica su mi pregledali dokumente. Ženica se odlično snalazi za upravljačem. Rekli su mi da su sinoć imali nevreme i da je jedan vlasnik skupocene jahte zvao u pomoć sa pučine i kad su došli da ga spasu zatekli ga uplašenog kako plače. Objasnio sam kako ja plovim i da ne idem na pučinu, da gledam prognozu i da u slučaju opasnosti moj čamac može na obalu. I poželeli mi sreću i oni su bili nasmejani što vide tako neobično plovilo jer su navikli na sasvim nešto drugo. Objasnili su mi i da mogu direktno ući u stari grad ali da je tamo gužva od velikih turističkih brodova i moram se najaviti stanicom. Video sam da je od glavne marine centar blizu pa sam se uputio tamo gde sam video jarbole. Marina je ogromna sa mnogim jahtama.
taljin marina





malo taljina
Privezao sam se kod jednog bračnog para iz finske i uputio se da pitam koliko košta vez. Ja došao i kaže čovek gde si se vezao i ja pokažem a on kaže pa ti se ni ne vidiš, ti ne moraš ni da platiš i ja odahnuo. Skroz su opušteni ti Estonci. Ovi finci imaju bajseve na jahti pa idu u centar njima. Sreo sam i ogromnu jahtu iz kalifornije i malo smo ćaskali i oni nisu mogli da veruju kako je to izvodljivo u tako malom čamcu pa sam im dao linkove za Madjara Medera i Ruse Gvozdeva i Konjuha pa ko zna, ovi ameri iz kalifornije od tih linkova mogu da naprave milione samo napišu dobar scenario ubace breda pita i anželinu djoli i eto love. Oni su sa svojom jahtom obišli celu planetu i pokazali mi gde su sve bili. Na putu su nekoliko godina i nemaju pojma gde je srbija. Odlazim busom i švercujem se naravno jer je karta evro ipo a za to mogu da kupim pivo i napijem se. Taljin je picnut skroz i sve je na svom mestu. Osećaš se lepo u takvom gradu. Staro jezgro oduzima dah i puno je ljudi i turista i sve vrvi od života. Vreme je bilo ok i kad sam nastavio vožnja je bila spokojna i sunce je bilo čitav dan ali i pored sunca kad voziš na baltiku toliko je hladno da moraš biti obučen od glave do pete i plus sam stavljao kapuljaču i kapu jer je hladno. Predeli su bili neverovatni sa zalivima i plažama na kojima imaš osećaj kao da niko nije kročio i bilo mi je žao što temperatura ne dostiže malo više pa da ljudi izadjeu na plažu. Posle vožnje na kojoj sam baš uživao dolazim do marine Dirham i dočekuje me Tomas, vlasnik.
dirham

tomas i ribar

jedini kupanjac

Isto kaže nema frke za lovu. Napravio je ovu marinu na jednom rtu i otvorena je cele godine a dobro mu ide jer je mesto takvo da moraš da staneš iz bilo kog pravca da dolaziš bilo od estonije ili švedske da se tu sakriješ. Pošto je dan bio sunčan odlučio sam da se tu bućnem u vodu na plaži i to je bilo jedino moje kupanje u Baltiku na ovom putovanju. Ovde sam i promenio ulje i malo istražio okolinu koja se sastoji od nekoliko bungalova, jedne male radnjice a kad te ljudi vide jako se obraduju i vole strance. To je i neki nacionalni park i priroda je fenomenalna. Tomas mi je pomogao i oko prognoze i tu je bila dilema šta raditi jer se vreme sve više i više kvarilo. Odlučio sam da nastavim jer bi ovde bio zarobljen danima a ako se domognem ostrvaca imam zaklon na svakih nekoliko kilometara pa sam se uputio tamo. Ovde sam otkrio nepredvidivost Baltika i kao na Crnom moru i ovde svako ostrvo, svaki zaliv, svako mesto ima drukčiju klimu i drukčije vremenske uslove. I tako sam se morao zabosti na ostrvu Hobulaiu sa vikendicom i blejati dva dana dok bočni vetar nije stao i tako sam išao od ostrva do ostrva jer se na prognozu uopšte nisam mogao osloniti.
hobalulu
Malo sam prelazio jer mi uslovi nisu dozvoljavali da idem više. Srećem i velike jedrilice koje se baš ljuljaju na ovim talasima i mnogo im je gore nego meni koji se fino penjem i spuštam po njima. Kod jednog ostrva lupam o stenu ali kasnije sam video da je oštećenje neznatno i bio je to jedini put da sam brečio o nešto. U jednom prolazu nalazim na tako lepo ostrvo da sam tu odlučio da se odmorim koji dan. Kese ostrvo je kao neko ostrvo u Dalmaciji i sve podseća na to samo što je mnogo hladno.
Додајте натписkese blejka


Upoznajem se i sa lokalcima koji žive na drugom delu ostrva i skroz su opušteni i samo mi kažu, ma uživaj. U rusiji na Baltiku i svim zemljama do Srbije postoje vetro parkovi i ovde na ostrvu isto postoji mala vetrenjača pa sam se punio. Može se u stvari reći da je Srbija jedina evro zemlja koja nema vetrenjače i bugari i Rumuni ih imaju. Tu na ostrvu sam se baš primio. Mogao bih ja na njemu da budem mesec dana. Komuniciram sa sestričinama preko vajbera pa im objašnjavam gde sam i šalju mi sliku male Lare našeg novog psa. Ovde na ostrvu sma imao vremena da odlučim da li da idem prema Rigi ili da kratim put i zaobidjem riški zaliv. Odlučio sam se za Rigu iako je to skuplj varijanta zbog benzina jer vrem nije baš bilo povoljno za plovidbu pa je sigurnije zalivom jer su na zapadnoj obali Litve bili talasi. Kad sam nastavio plovidbu ka Rigi zaustavio me neverovatan graničar u brzom čamcu i oduševljen mojim putovanjem sve slikao i snimao i rekao kako će to podeliti sa prijateljima i da nešto takvo još nije video ovde. Rekao mi je da mi zavidi a i ja sam njemu rekao da mu je posao odličan i da uvek može da presretne švedjanke na jahtama pa se smejao. Spavao sam ponovo na ribarskom osrvu Manija a tamo sam upoznao divne ljude. Iako su Estonci deluju hladnije videlo se da su ljudi. Uopšte svi ti severniji su možda na prvi pogled hladniji ali i mi bi bili takvi da nam sunce toliko ne sija. Medjutim na ovom ostrvu srećem neverovatno nasmejane, srećne ljude koji stalno pevaju, pevuše i zezaju se i smeju se.
manija

zena nosi kolace


prema svetioniku
Ko ekipa veselih bosanaca. I takvo je celo ostrvo. Nemaju baš love jer se bave ribarenjem ali su odlični. To smejanje na mene utiče zarazno. Jednom prilikom dolazi barka i ovaj prevozi babušku sa tepsijom kolača i jednog mladića i ne mogu da pristanu ali se svi smeju ko da su naduvani. Ja im tu pomažem a od žene dobijam sveže kolače na poklon i njopam sa zadovoljstvom. Posle ovog ostrva sam imao težak period prelaska preko zaliva Parnu sa jednim stajanjem kod ostrva sa svetionikom gde sam se baš iznervirao jer nisam mogao da mu pridjem. Kako su talasi bili ogromni morao sam sačekati a budući da je na ostrvu veliki svetionik hteo sam da izadjem i hodam po ostrvu. Medjutim ostrvo je totalno nepristupačno za čamce i ne može se prići obali od kamenja i stena. Dva puta sam okružio ostrvo i nigde nije bilo mesto za čamac. Uopšte neznam kako su uspeli da dovuku materijal za taj svetionik. Srećom vreme se stišavalo i ja sam prešao debelo more a kad nisam video obalu uključivao sam navigaciju i kasnije prešao u Latviju.

Latvija i Litvanija


Menjam zastavicu i posle lepe vožnje dolazim do turističkog mesta Kivaži koje se gradi i koje je tada bilo puno ljudi. I ovde iako je sve novosagradjeno nisu hteli ništa da uzmu.
kuivazi
U marini postoji jedriličarski klub, hotel, veliki restoran sa terasom i bungalovi jedino je falilo malo toplije vreme. Stari deo grada i nije toliko zanimljiv jer su to sve socijalističke zgrade. Sutra sam se zaputio u Rigu i tu planrao biti koji dan. Medjutim usput je počelo da se vreme kvari. Morao sam oko podneva da stanem u marinu Skulte i tamo se informišem za vreme. I kako to biva čovek je napravljen da čini greške pa sam tako i ja doneo pogrešnu odluku. Od lokalnih ribara dobijam info da će do večeras duvati južni vetar a od sutra severni i da će tako biti sledećih nekoliko dana.
ko me tero da ih ista pitam
Ja razmišljam jer imam samo četiri časa do Rige a ako ne krenem biću u ovom selu pet dana zarobljen a reko sebi bolje će ti biti u Rigi, ali...Da ne bih tu blejao odlučih se za polazak pa reko sebi da se malo pomučiš pa posle uživancija. Mwedjutim počelo je baš da duva, talasi su bili ogromni i moralo se polako ići. Kako sam odmicao kiša je počela da pada sve više i više i više i više i na kraju nisam ništa video i vozio sam pognute glave. Bio sam skroz mokar, čamac je bio zatvoren, vozio sam na krmi, nije bilo zaklona, bio sam gladan, konstantno sam drahtao i pišao u pantalone jer drukčije nije moglo. Užas. Što je najgore prolazi se pored tako lepih plaža i mesta za kampovanje a vreme tako sporo protiče kad je nevreme da svaki minut izgleda kao sat. Na krmi počinjem da se pribojavam da posle ovoliko provedenih sati na kiši i talasa koji s vremena na vreme te okupaju skroz mogu ozbiljno da ugrozim zdravlje. U kasnim večernjim satima zbog tako spore vožnje dolazim u lukobrane reke Daugave. Na displeju kućice spasilaca na plaži vidim koliko je sati i zaprepašćujem se. Kačim se u marinu gde sam prvo video jarbole. Izgledao sam kao pacov na bujici. Tako je padala kiša da su ledja, rame i čelo boleli od udara kapi. Morao sam da se ugrejem brzo inače sam gotov. Do glavne zgrade marine nisam hteo da idem jer bi mi sve suve stvari pokisle pa sam tako zatvorio se u čamac, presvukao i upalio primus. Kako primus nije mogao brzo da me ugreje a drhtanje je bilo užasno došao sam na ideju da legnem u vreću i primusom grejem vratne žile i obraze i glavu dok ležim, umesto ruku kao do tada i rezultat je bio neverovatan i ekspresno sam dostigao željenu temperaturu tela kako se nebih razboleo. Dvolitarsko pivo koje sam kupio u Taljinu da se malo opustim kad nadjem fino mesto sam zgutao u tri minuta i posle sat grejanja na primusu i ekstremnog klopanja svega i svačega legao sam i preznojavao se celu noć što je bilo dobro. Ujutru me budi hladnoća i ja sam mislio da je to zbog oslabljenog organizma ali spoljna temp je bila 4 stepena što se ubrzo ispostavilo da je istorijski minimum za Rigu za taj period ikad zabeležen. Nemam sreće sa vremenom i koliko mi je prošle godine smetalo sunce tako mi ove godine fali. Od istorijskog maksimuma u Spbu do istorijskog minumuma u Rigi. U ovo doba je uobičajeno da su sve plaže u okolini Rige pune a na zabačenim delovima ima i nudiskinja normalno, kaže direktor marine i jedriličarskog kluba. Ovde sam bio u klubu Auda nekoliko dana dok se vreme nije smirilo isto besplatno. Bio sam im atrakcija i svi su govorili da je ovo nezapamćeno da je tako hladno leto. Tu ćaskamo o mom putovanju i sa znatiželjom se raspituju za rusiju i pitaju kako je ploviti tamo i ja im kažem da je divno i da još malo srede papire biće to popularna destinacija za ploviti. Oni organizuju svake godine regate, imaju radionicu za izradu čamaca i što je za mene najvažnije vreli tuš u kome provodim sate dok mi vrela voda što se kaže nedodje do kostiju. Svi su bili ljubazni i rado mi pomagali. Do Rige se švercujem busom do koje ima 10km iliti 46 stanica ili jedan sat vožnje verovali ili ne ali je u busu toplo i nejedim se. U rigu prvi dan ulazim kao u sablasni grad.


riga detalji


Iako je bilo sunčano takav je vetar duvao da je prevrtao stolice, suncobrane, žardinjere i svašta je letelo po gradu. Ja sam bio obučen ko za skijanje. Sva sreća pa mi je keva još prošle godine ubacila četiri ćebeta i sve zimsko što imam u čamac a ja joj rekao da idem bre na more a ne u planinu. Ali ko je znao da ovaj Baltik baš tako može biti hladan.

auda klub
Riga je isto prelep grad pogotovo stari deo koji je utegnut i obnovljen. Prigradska naselja su lepa i puna šume ali se odma da spaziti kako ovde ljudi lošije žive nego u Taljinu i to dosta lošije mada bolje nego kod nas. Iako su sve te zemlje posle raspada sssra bile u gadnoj situaciji sad oni nemju problem nezaposlenosti koji je na Balkanu najveći. U Rigi mi je prioritet bio da kupim novu kartušu pa sam ga tako i celu prešpartao i upoznao. U busevima sam posmatrao ljude i baš su simpatični i raznoliki. U Rigi su ljudi bili zatečeni vremenskim prilikama pa se moglo videti od klinaca koji izadju do radnje u šorcu pa do debelih jakni i čizama. U Rigi sam kupio i 10 litara benzina pa da imam do Rusije pošto sam tanjio zalihe a ko zna da li kasnije ima neka pumpa. Ovde sam prvi put na putovanju mislio da ću morati da odustanem ne zbog toga što sam se smorio ili što mi je bilo teško jer sa tim uopšte nisam imao problema jer je želja bila jaka već zbog objektivnog straha da ću se razboleti posle onoliko sati izloženog kiši, vetru i talasima. Reko samo da se nerazbolim mogu misliti koliko košta ovde bolnica pa sve gledam koliko su avionske karte za srbiju pa da dodjem kući pre nego počnem da duboko kašljem. Ali ja sam bio ko veselo kuče posle kiše, Sunce je sijalo i ja sam se grejao svaki dan i nije mi bilo ništa pa sam čim se vreme prolepšalo i krenuo ka Mersragsu sledećoj lučici. Tamo upoznajem Ivana i ubrzo dolazi i graničar.
ivan

mersrags
I ovde može sve džaba. Graničar me pita kako me niko u Rigi nije proveravao a ja mu kažem da sam došao po strašnom nevremenu i da me možda nisu ni videli. On odma počne da priča o nekom latvijcu što igra basket u jednom beogradskom timu a ja pojma nemam, taj sport više ni ne pratim i samo mrdam glavom i kažem da da. Graničar je isto oduševljan mojim putovanjem i svi oni kad me vide neskidaju osmeh. Vlasnik Ivan mi govori da je iz velikog grad Lipaje i tamo radi u naftnoj kompaniji a ovo mu je hobi koji mu baš i ne ide. Pitam zašto a on kaže da u Mersrags niko ne dolazi jer jedriličari od Ventspilsa idu direktno za Rigu a ovde baš udju kad je neko nevreme a drugi je problem što je Mersrags malo mesto sa nekoliko kuća pa im je dosadno ovde. On je ovu marinu izgradio sa parama koje mu je dala EU u zamenu za njegov ribarski brod pošto potiče iz ribarske porodice. Slično rade i u Grčkoj, daš im svoj brod u zamenu za dobre pare a ti njima pored broda daš i posao koji te je vekovima prehranjivao. Kaže on da je bolje da je izgradio zimovnik i servis jer je to veća lova i da je ovo sa vezovima sića. Ima jednu ženicu koja mu tu radi na recepciji i održava čistoću i super je lik i gledala je sve Kustine filmove i baš je vesela. I ovde sam se zabo nekoliko dana jer je duvalo a najviše sam se družio sa nemcem koji ovde godinama dolazi jer mu je ovde super. Pratio sam prognozu jer do Ventspilsa ne mogu doći u cugu pa sam morao da spavam na sidru na rtu Kolka. Do rta je vožnja bila turbulentna i smenjivala se kiša, talasi i vetar ali bilo je i sunčanoog vremena. Sad već poučen iskustvom da nikad ne znam koliko će kiša trajati, čim vidim da će oblak da zapljusne bacam sidro i odmaranm u kabini kako nebih bio mokar. Ako su talasi preveliki ili je sitnija kiša mogu da vozim i sedeći u kabini sa rukom koja je na volanu i tad mi kisne samo desna ruka. Ma odličan je taj čamac za sve moguće uslove. Dolazim do Kolke na mesto gde postoji mol koji u slučaju istočnog vetra je skroz neupotrebljiv. Ribari drže svoje brodice ali se vide oštećenja od oscilacija mora, ali uglavnom može čovek naći ovde sklonište samo se treba prebacivati na vreme. Spavam na sidru a to je i jedini put da sam spavao na sidru na Baltiku. Kad spavaš tako stres je veliki i nemožeš da se odmoriš i stalno strepiš pa možete pretpostaviti kako je na Crnom moru gde sa malim plovilom stalno spavaš na sidru. Pošto nisam ni dobro jeo probudila me je hladnoća a i vetar je duvao hladan. Kad sam krenu i prešao plićake kako bih skratio put za 8km koji vodi oko svetionika osetio sam neverovatnu jezu. Tako mi je bilo hladno da sam posle sat vremena mislio da ću da se smrznem od zime i umrem. Imao sam osećaj kao da mi neko reže kožu na licu, toliko je hladan vetar bio. Sve sam pipao lice da osetim da li mi je meso na mestu. Iako imam iskustva sa planinarenjem i najjačim vetrovima, ovo je bilo nešto posebno. Morao sam da pojedem nešto teško i masno da me zagreje a sve stvari koje sam imao sam obukao plus sam kao suknje stavio dva ćebeta oko nogu a sa druga dva se pokrio preko glave kao sa pončom pa sam izgledao kao onaj Nemac što su ga slikali posle Staljingradske bitke koji je stavio jastuke na čizme i tako hodao. Ovde postoji reka za koju niko sa sigurnošću nije mogao da mi kaže da li može da se udje, medjutim ladno Tutanj može tu da se probije i to bi bio odličan zaklon i mesto gde se može boraviti i više dana. Bližio sam se Ventspilsu mojoj sledećoj luci a usput se vreme malo prolepšalo ali je i dalje bilo hladno. Usput kao i duž celog baltika se pružaju plaže u nedogled sa žutim peskom i šuma zlatnog bora. Video sam i ekskurziju klinaca koji su verovatno došli da istražuju i uživaju u nacionalnom parku i bili su obučeni kao i mi u Januaru. Ulazim u Ventspils i prvi utisak je da je to prljava luka jer sam samo video naftne rezervoare i veliki kameni lukobran. Tek kad vidiš to naslagano kamenje lukobrana shvatiš snagu mora.
sergej i olga novinar


pravoslavna

kod ribara

aleks

ventspils
U Ventspilsu postoji samo jedna marina a vezao sam se za brod sa cvetnim dezenom jer mi izgledao veselo pa reko vlasnik garant neće dići frku što sam se prikačio. Ubrzo mi prilaz Sergej i kaže pa ti si stvarno iz Srbije i upoznajem se sa njim. Izvanredan lik. Rus, veliki vernik i poznavalac naše istorije i čak zna i više nego ja. Organizuje mi sve, hoće da budeem i gost kod njegovog druga u Kapetaniji i da se tamo vežem ali ovde mi je bilo super jer sam bio u ćošku a da sam bio u marini i tamo ne bih mogao da kenjam ko čovek na kofi a vreme je bilo užas i morao sam čekati nekoliko dana da se vetar smiri. Doveo je i novinarku i dao sam Olgi interviju i to je izašlo u lokalnim novinama. Čim nadjem taj članak ću da ubacim naknadno. Pored svih znamenitosti i priča posebno me je dirnulo kad me je odveo u pravoslavnu crkvu i tamo zapalili sveće a rekao je da će se on moliti za mene i da je siguran da će mi Bog biti u pomoći. Na mene je ovo sve delovalo neverovatno i pitao sam se i znao sam da me neka sreća na ovom putu prati i da „Neko to od gore vidi sve“ i upoznaje me sa takvim ljudima. Ni sanjao nisam da u Letoniji mogu sresti takvog čoveka. Svaki dan smo bili zajedno. Sergej ima zu porodicu a on je podvodni varioc i može popraviti bilo koje oštećenje na brodu u svim vremenskim uslovima. Ventspils je predivno mesto i sredjeno je skroz. I ovde je neki gradonačelnik kao i kod nas sve popločao sa behatonom pa čak i ulice. Imaju predivne parkove, po celom gradu su umetnička dela a plaža je sredjena sa mnogim sadržajima. Imaju i železnicu uskog koloseka ko ćira naš Šargan. Lepo mesto ali i blizu rafinerije. Ovde je tako duvalo da je na plaži bilo strašno za hodati a sve vreme sam bio obučen kao da izlazim na skijašku stazu. Po gradu je bilo manje vetra ali takodje hladno. Mislim se kako nemam sreća sa vremenom i kako bi sve to sad bilo mnogo lepše da mogu da idem na plažu pa da uživam. Ali takva je godina da je kod nas zima bila ko leto a ovde leto ko zima. Poslednji dan je došao i čuvar cvetnog broda, Aleksandar, rodom iz Odese a našli smo zajednički jezik i jeli beli luk na brodu i pričali o svemu. Sa velike kočarice od ribara sam dobijao tačne informacije o vremenu. Iz Ventspilsa sam se zaputio u Pavilostu i tamo me je dočekala Marta mlada vlasnica marine sa njenim bratom koji su Sergejovi poznanici. Taj turistički kompleks koji su ovi mladi ljudi napravili je izuzetan. Sve su rešili na originalne i praktične načine i napravili bungalove od starih kontejnera za transport i uz malo mašte pretnirili ih u zaista zanimljive bungalive.
paviosta kod marte


cito o meni u novinama
Pomogli su mi i oko alaza za svećice i ulje i dali prognozu koja je bila super pa sam odlučio da iskoristim lepo vreme i u narednim danima da „dovršim „ Baltik. I ovde me je dočekao pograničnik koji se obradovao što vidi takvo plovilo. U trenucima odmaranja upoznao sam se i sa bogatim rusima iz moskve koji putuju u švedsku i rekli mi da obavezno dodjem u moskvu i poželeo sam im lepo vreme i mnogo švedjanki. Dok smo ćaskali prilazi čovek i kaže, pa ja vas znam, baš sam juče čitao o vama i vašem putovanju i kontam da je sad to izašlo u novinama. I kako to biva sad su žene mogle da čitaju u Ventspilsu o meni i možda bi se i nekoj svideo a sudbina je takva da idem dalje i dalje. Uveče sam po lepom vremenu stigao u Lepaju. I ovde vas lukobrani ostave bez daha i mogu samo zamisliti kako to sve izgleda kad je nevreme. Lipaja me oduševila a najviše stara luka sa mnoštvom brodova i opet ima to nešto u tim starim zapuštenim objektima, zardjalim brodovima od čega ti zaigra srce i razmišljaš o drugim vremenima i isto kao i na ribarskom ostrvu se prisećam detinjstva i pecanja sa olupina. U Lipaji postoji toliko velika ribarska flota da imaš osećaj kad bi sve izašli na ribanje odjednom ne bi u baltiku otala niti jedna ribica.
lipaja

ulaz u lipaju

Ovde spavam na doku hotela gde me niko ništa ne pita i imam vajerles. Vreme se smirivalo i krenuo sam u cugu do Litvanije, Klaipede. Usput je bilo nekoliko mesta za sakriti a konačno je počelo i sunce da bar malo greje pa je bilo divno za voziti. Klaipeda i ulaz u zaliv je mnogo humaniji nego luke Venspils i Lipaja. Odmah me zaustavlja patrola i kazuje mi gde da se javim i ida će me tamo čekati policija. Predivna je Klaipeda. Imaju delfinarijum na samom ulazu a vide se i nove zgrade moderne arhitekture i marine. U marini su 90% motorni čamci velike snage uglavnom za pecanje i ovde su ljidi veliki zaljubljenici u ribolov kako na moru tako u u zalivu i nareci pa tek onda dolaze nautičari.



klaipeda
Iznenadio sam se starom arhitekturom i kako su lepo obnovili staru luku. Govorim policajcima da idem u Rusiju a oni ne mogu da veruju. Kažu da idu turisti i da se može a da još niko nije išao odavde i da svi „preskaču“ Kalinjingradsku oblast. Kažu da mi treba viza a ja im objašnjavam da ne teba. U marini sve super likovi. Prava pozitiva. Ovde sam mogao i da napustim Baltik i da dodjem u Kalinjingrad preko zaliva, reka i kanala i postoji sistem koji to omogućava. Dalje se može od kalinjingrada isto zalivom do Visle izbegavajući more a postoji i pravac za Belorusiju i putem Avgustinovog kanala do Poljske i Varšave ali je to mnogo duža ruta i treba celo leto za to. Kada sam ih pitao da li tuda neko ide, rekli su jok. Znao sam da mogu da me vrate jer nemam dozvole pošto je vreme bilo povoljno odlučio sam se za Baltik i to je mnogo brža varijanata. Gledam prognoze i idem za Rusiju.

Rusija avantura ponovo

Od Klaipede do luke Pionerski ima mnogo kilometara i to je bila jedna od najdužih deonica na Baltičkom moru bez zaklona. Znao sam da ću doći iscrpljen u Rusiju ali sam se radovao i bio srećan što tamo ponovo idem. Hteo sam da upoznam i Kalinjingrad i da tamo budem nekoliko dana. Ja sam na odjavljivanju na ostrvu Kronšdtad pitao da stupe u kontakt sa policijom i carinom u Kalinjingradskoj oblasti pošto sam blejao tamo pola dana pa da pitaju da li mogu turističke jahte da tamo borave. Stupili su u kontakt i rekli da imam zeleno svetlo i da tamo najnormalnije dolaze ljudi. U Klaipedi sam rekao da idem za port Pionerski i rekli mi samo da mi treba viza. Ovaj dan je plovidba bila po sunčanom vremenu i ljudi su počeli da izlaze na plažu. Sa Litvanijske strane su počele da se nižu uredjene plaže a celokupnu pažnju mi je uzela mlada nudistkinja bledog tena crne, crne kose sa neverovatnim oblinama. Da je nekim slučajem ispred mene bila stena ili neka prepreka, lupio bih u nju ali bi nastavio da dvogledom gledam najlepše umetničko delo majke prirode, žensko telo. Usporio sam i gledao koliko sam mogao a devojka je ustala i otišla jer su neki lokalci kibicovali sa puteljka iznad nje. Poslednje što sam video je njen lelujavi hod po pesku i kako polako ide sa plaže dok svaki njen pokret čini da srce zaboli. Da li žene imaju pojma kako nam se srce steže kad ih vidimo, pitam se. Od svih prirodnih lepota, ženska lepota mi je jedina zbog koje zaplačem. Iako postoji bodljikava žica i senzori i stržarske kućise izmedju Litvanije i Rusije i bez toga se može videti ogromna razlika i prelaz izmedju te dve zemlje. U Litvaniji su plaže sredjene na neki hladan način bez ikakve zabave i niko se ne kupa, dok prelaskom u Rusiju vidiš ljude koji roštiljaju, kupaju se u hladnoj vodi, ima i nudista a uredjene plaže su sa glasnom muzikom i ima života što se kaže. Predeli su divni i pred sam Pionerski i još jedno mesto pre koje je verovali ili ne najmodernije turističko mesto na Baltiku od Spba do Poljske vidim jednu dečiju loptu kako je voda nosi i pošto sam bio jedino plovilo odlučujem da je pokupim i vratim na uredjenu plažu na kojoj je bilo petsto ljudi kako bih dobio simpatije lokalnih žena jer reko čim se smestim u luci ima da dodjem sutra pa možda se nekoj svidim. I to radim a jedan klinac prilazi i kaže spasiba boljšoj a žene me gleduckaju. Pred ulaz u liku ima jedna velika vila i pošto me je uhvatila kiša hteo sam tu da se zakačim za mol ali sam produžio za luku. Razmišljam kako ću uskoro da se smestim, uradim papire pa u provod po mestu koje i po kiši izgleda kao Budva sa mnoštvom kafića i glasnom muzikom, ali....Na ulazu u Port naučen prethodnim iskustvima se javljam preko stanice na ruskom pa na engleskom nekoliko puta ali niko neodgovara. Ulazim pa reko oči u oči a vidim da je to mala luka i ima turističkih jahti pa reko neće biti problema. Medjutim na ulazu se pojaviše naoružani vojaci koji su me očigledno čekali. Kaže zabranjeno a ja kažem kako kad su tamo gliseri i čamci civilni. Oni meni da moram da idem u Baltijsk koji je pet sati daleko. Ja sam imao verovali ili ne samo jednu litru benzina jer sam tako kalkulisao da ću ovde dokupiti benzin i neklikol dana se odmoriti. Prišli su mi sa gumenjakom i videli da nemam goriva i da ne mogu nastaviti vožnju jer već ceo dan vozim i nemam jedra. Posle dva sata me dovlače do njihovog ultra modernog broda Obalske straže a tamo odbor za doček, isto ko na Azovu. Vidim ja da mi se crno piše. Propisi su takvi i počinje ispitivanje do kasno u noć. Dobio sam kaznu od 3000 rublji ili 100 dolara jer je port pionerski zabranjen za turiste zato jer je vila Putina 200 metara od lučice. Ista ona za koju sam hteo da se prikačim a mogu misliti šta bi radili da sam se tamo zakačio. Ovi su bili neverovatni. Primili se isto kao i oni na Azovu. Ceo život sam im morao ispričati kako bih im dokazao da nisam neki špijun. Sve sam im rekao od mog detinjstva u Kamenici i preko odrastanja do fakultetskih dana pa sve do sada. I ovi su me slikali, skenirali dlanove i prste. Zamolio sam ih da mi kupe benzin da imam da Baltijska pa sutra da se tamo prijavim kad već ovde nemože i dobio sam benzin besplatno od Igora koji me je ispitivao celu noć ali to mu je posao i tako su morali i videli su da sam avanturista i smešno im bilo ali su me iscimali totalno. Posle ponoći su me pustili na čamac a čuvaolo me je dva vojnika koji su kisnuli na kiši.
pionerski

najskuplja marina 100 dolara za jedno vece iza vojske
I opet oni mene trkeljišu  i lože se kao da sam ne znam ni ja šta uradio a puštaju kojekakve likove preko granica i još im se nasmeše jer i oni sad moraju da budu ljubazni. Od kapetana koji je najmladji medju njima dobijam i prognozu i odlučujem da što pre odem odavde. Iako nije bilo talasa padala je kiša i vozio sam u kabini non stop. I ovde su predeli divni a ima i litica, mnogo hotela, plaža i dogegao sam se do Baltijska. Glavno mi je bilo da kupim 200 litara benzina i onda sam na konju. Na ulazu u Baltisjk se javljam stanicom i ovaj put se javlja baja i na engleskom mi govori da idem na dok broj 22. Ja se tu pogubljujem. Ova luka je prepuna ratnih brodova a lazanski bi to znao najbolje objasniti. Od gledanja svog tog naoružanja a posebno jednog crnog broda koji izgleada zastrašujuće može i najobičniji laik da skonta da je ovo „glavni grad“ na baltičkom moru. Ja sam se izgubio i vezao za prve jedrilice na koje sam naišao i tu sam mislio da će doći neko iz carine.
ekranoplan mali da mi kaze gde je carina

i ekranoplani veliki da kazu ko je glavni na baltiku
Medjutim poslali su mali ekranoplan po mene i pokazali mi gde je dok 22. Usput sam zinuo gledajuću i moćnu mašineriju. Ni sanjao nisam da ovako nešto postoji. I u Vladivostoku sam na jednom mestu video bezbroj tenkova koji su postrojeni na površini kao površina novog sada kad gledaš sa tvrdjave i bilo ih je tu više hilajda ali ovo je još impozatnije. Kao da je neko napravio taj dok 22 baš namerno tako da turisti prolaskom pored ovih čuda vide ko je glavni. Dok 22 je sredjen moderno i ljudi na carini su bili srdačni i čuli su za moje muke i kako su me odrali u pionerskom. Pomogli su mi maksimalno i zahvaljujem im na tome. Ovde carinici žive duplo bolje nego kod nas i najobičniji službenik može priuštiti sebi nov auto od 10000 evra. Kalinjingradska oblast je mnogo bogatija nego Litvanija i Letonija i ovde vojaci voze zapadnoevropska kola koju su potpuno nova. Iako im zgrade još nisu sredjene to je valjda fazon u celoj rusiji da se od velikih plata prvo kupi dobar auto  a na drugom mestu im je opremanje i sredjibvanje stanova. Ovde sam bio i atrakcija i odredili su mi mesto gde ću da spavam. Poslali su vojake koji su me stalno pratili u stopu a pojavio se i Igor i počeo da me ponoo ispituje iako sam imao pečat da slobodno mogu da hodam. Želeo sam da ih se otarasim, i da kupim benzin i odem ujutro jer sam video da će me gnjaviti i da će mi stalno biti neko za vratom ako budem odlučio da odem u Kaliningrad. Ja sam tamo i planirao da odem i mislim da bi to bilo zanimljivi jer ima tamo šta videti. Medjutim nisam ni zamišljao da ovako mogu biti dosadni. Hteli su vojnici da mi pomognu i da kupim benzn i da mi prebace to sve njihovim skupim automobilima ali sam imao neverovatnui sreću da ih se otarasim. Na doku upoznajem Nikolaja sa Pandore i kažem mu da mi treba 200 litara benzina i da mi treba pomoć da dopremim sve to jer u baltijsku nemaju pumpu na vodi.
pandora

nikolaj vjeceslav jakov poklanjaju kanistere

da se slikaju

idemo da pijemo

vracamo se

posle ovoga je crna rupa

Upoznaje me sa Vječeslavom koji sedi u svom džipu i ćaska sa prelepom mladom devojkom koja je kao balerina. Vječeslav i Nikolaj su me ubacili u džip a vojaci su samo mogli da me gledaju kako odlazim. Bilo mi je drago jer su stvarno bili dosadni. Hteo sam da kupim dva kanistera od 50 litara na lukoilu ali mi je Vječeslavov drugar Jakov poklonio dva kanistera i Vječeslav treći i bio sam na konju. Vječeslav ima firmu koja se bavi uvozom i izvozom i jako je ponosan na svoju ćerkicu i ženu i pokazuje mi njihove slike. Sipao sam benzin i to prvi put u Rusiji da mi je prodavačica rekla sipaj ti slobodno pa ćeš platiti posle ti si sa njima što me iznenadilo jer u rusiji se zna na pumpama prvo idu denjgi pa benc. Pokazuju mi grad a vožnja je luda. Na doku ostavljamo benzin i Nikolaj nas napušta zbog posla a ljudi prilaze i slikaju se a jednu porodicu sam ubacio na čamac i klincima poklonio politin zabavnik i još nek sitan privazak za uspomenu. Pozivaju me da pijemo i ja već vidim sebe kako ću završti ispod stola. Za tu Rusiju kad putuješ treba da se nagojiš prethodno na bar 110 kilograma da jedeš svaki dan ko zmaj i da poneseš puno puno poklona jer samo nailaziš ne na ljude već na ljudine. Odveli su me gliserom preko puta na deo koji je zabranjen za strance i na koji su me upozoravali iz policije da ni slučajno ne smem posetiti. Gliser je leteo a vozio ga je mladi rus koji prevozi ljude preko ovog tesnaca a devojka mu pomaže u tome i lepo je videti kad mladi ljudi nešto rade i nebleje kao kod nas gde za veliku većinu posla nema. Jedemo, pijemo, pričamo o svemu. Pridružuje se i Oleg koji se tek vratio iz Poljske jahtom, otac ovog klinca što vozi i pričamo o svemu a mnogo je mišljenja koja nam se poklapaju. Na kraju dana crna rupa. Budim se na periferiji u sopsvenoj povraćki i poslednje čega se sećam je da sam bukvalno iskočio iz Jakovog kombija kako ga ne bih ispovraćao i rekao sve u redu malo da se prošetam pre spavanja a odma sam se zabo u neku travu a probudio se na periferiji. Fale delovi filma to je očigledno. Još uvek sam pijan i hodam i teturam se i pojma neznam gde sam. Pijanim hodom i velikim koracima se približavam gradu i toliko sam loše da ulazim u jednu zgradu i ležem na otirač ispred jednog stana i ponovo spavam. Posle nekog vremena u pola noći me budi ženica i stvarno lepim glasom kaže idi taksijem kući. I ja stvarno sedam u taksi i kažem,  pamjetnik pjotru pervome...i tu samo što nisam povraćao. Dolazim do čamca i vatam kantu u koju povraćam ali uspeo sam i da spavam koji sat. Rano me bude talasi brodova koji prolaze i odlučujem da idem da se odjavim. Gledam sebe svog ispovraćanog a i noga me desna boli, reko brate kakva noć. Mator sam ja da mi se ovo sve dešava. Moglo je svašta da mi se desi i ne mogu da povežem film. Ovi iz carine vide da sam se „proveo“ i proveravaju prognozu i trebao sam da sačekam bar tri sata da se vetar stiša pa da krenem ali sam samo hteo da odem za Poljsku i sredim se i krenuo sam. Previše za jedan dan se ovde toga izdešavalo. Odlazim iz Baltijska napunjen hranom i benzinom a vozim i držim kofu medju nogama u koju i dalje povraćam ono sluzavo kad nemaš više ništa za baciti. Tutanj je izuzetno stabilan kad je napunjen. Ali su me ovde talasi malo malo punili vodom jer su bili visoki. Uz to pukla mi je sajla upravljača koja očigledno nije napravljena da izdrži toliki put pa sam morao da vozim na krmi i nisam mogao da koristim stanicu pa sam kasnije fasovao još jednu kaznu kod Poljka. Prolazim i granicu i mašem jednom vojniku a on mrtav ozbiljan. Napuštam Rusiju po ko zna koji put tužan jer nisam našao ljubav svog života. Baš sam maštao kako bi bilo super da nadjem neku ruskinju pa svake godine idemo na Bajkal da roštiljamo....Ovde statistički ima više žena nego muškaraca i mnogo ih je slobodnih žena samo što ja nemam pojma šta je Bog naumio samnom, možda je moja žena ova planeta mislim se dok talasi zapljuskuju.

Visla kitu moju sisla (Poljska)
Mora ovakav naslov. Prvi utisak kad se predje granica na baltiku izmedju rusije i poljske su ribarska naselja koja imaju vrlo originalno rešenje za marine. Naime, oni svoje ribarske brodice i čamce izvlače na peščane plaže vrlo jednostavnim sistemom koji se sastoji od jednog pobijenog šipa u vodi oko 30m od obale i uz pomoć sajle vrlo jednostavno spuštaju i dižu čamce u vodi i sa nje. 
brodice izvucene sajlom na plazi

Neke brodice su i preko 12 metara dužine ali se vrlo lako izvuku pomoću ovoga na plažu i tako stoje na svojim kobilicama. Na plažama sve to deluje šareno kao kad se prolazi zemunskim kejom zimi i posmatraju čamci na obali. Ovo je tako jednostano rešenje koje im zamenjuje izgradnju skupih marina i prava je šteta što se ovaj sistem ne koristi i na Crnom moru i ostatku baltika. Kod tih ribarskih naselja postoje i nekoliko turističkih mesta sa hotelima i uredjenim plažama. Ugledao sam i ušće Visle i mislio sam da je to reka na kojoj se plovi kao na Dunavu i da ću verovatno naći neku carinu, policiju neki čamc obalske straže pa da se prijavim. Pošto obala deluje pusto odlučujem da udjem u prvi zaliv, marinu. NA visli sam čak pet kilometara uzvodno video foku i iznenadio se. Ulazim u dunavac u mestu Svibno i kačim se kod ribara.
pivce sa ribarima i da nenabrajam koliko zajednickih psovki imamo
Odmah oduševljenje i dobijam pivo. U priči sa ribarima otkrivamo kako imamo dosta psovki koje su iste na srpskom i poljskom. Oni imaju stare brodice i ribaju na Baltiku svaki dan i teško zarade za život i pored regresiranog goriva. Kažu da ovde nema policije ali ima 35km uzvodno u malo većem gradu Tčevu. Odlučujem da tu spavam ali me oko 10 uveče zove ribar da dodjem kod njega jer me zove obalska straža. Pitaju svašta i govore mi da na Visli nema graničnog punkta i da moram da dodjem u Gdanjsk momentalno. Ovi ribari im objašnjavaju kakav čamac imam i da nije pametno ploviti noću ida ću krenuti sutra ali mi oni govore da će doći i ja ih čekam. Udarili su mi pečat i imaju neki pokretan kofer kojim provere pasoš ali se mnogo izvinjavaju što moraju kaznu da mi napišu jer sam prekršio zakon i nisam koristio stanicu pri ulasku u Poljsku i Vislu i šef imje tako naredio pa se mora. Ja onako umoran uopšte nisam se nervirao, reko sebi to je sastavni deo puta. Pa gde ja mogu da nadjem informacije o Visli i gde postoje da se kupe vodiči ili da pitam nekog na nekom forumu ili nekog  za iskustvo. Poželeli su mi sreću i ja sam nastavio Vislomm uzvodno. U početku je brzina Visle bila Ok ali kasnije je postala jako brza i to me iznenadilo jer nisam očekivao brzinu Drine na ovako širokoj reci.
tcev
Došao sam do prvog grada i video da će plovidba biti teška. U luci u kojoj samo postoje dva broda i jahta sa imenom nećete verovati Bajadera nema ničega. To je veliki grad i ne mogu da shvatim kako nemaju čamce na vodi. To je isto kao da dodješ recimo u Bačku palanku i u Tikvari vidiš samo jednu jahticu Prosto neverovatno ali ovde se ljudi ne vrzmaju po vodi. Od brodara saznajem kako je Visla opasna i pusta za plovidbu, kažu tako je, nekada je bilo življe. Ovde kupujem karticu pa čestitam starijoj šveci rodjus a komunicirao sam sa mojima preko vajbera jer za pet evra ko i u svim zemljama do sada imaš besplatan i neograničen net. Drugi dan na Visli je bio i najteži dan na mom putovanju jer je brzina mog čamca bila 3-4kilometara na čas što je vrlo frustrirajuće a usto se pojavila još jedna opasnost za koju nisam znao. Iako je Visla široka reka nasadio sam sse na sprud i nisam mogao verovati kako je plitka. Ta reke je puna sprudova i nema oznaka kao kod nas sa plovcima već imaju neke znakove koji meni uopšte nisu od pomoći jer ih nerazumem. Pored toga strašno se nerviram jer nema ljidi i sve je pusto. Ja sam zamišljao da ću ulaskom u Vislu sretati kampere koji roštiljaju, ćaskati sa ljudima, družiti se u marinama i klubovima ali jednostavno toga ovde nema. Jeste da su predeli divni i da s vremena na vreme vidiš zamak i prodješ pored grada u kome nema niti jedan jedini čamac, sve što vidjaš su usamljeni pecaroši i to je to, niti jedan čamac za čitav dan plovidbe da prodje pa da mu mahneš.
di ste ljudi
Sve izgleda kao neko ukleto mesto koje je poharala kuga. Strava. Ovaj dan je ujedno bio najteži za mene na putovanju ove godine i morao sam da menjam taktiku. Rekao sam sebi, ma sad ćeš da joj jebeš kevu, izdržaćeš ti to samo treba upornosti i snage za dogurati do Bidgošća odakle počinje kanal sa mirnom vodom a tamo ćeš da se odmoriš ko pravi. Isto veče dok sam spavao izmedju dva špora pored mene je prošla tiho pazeći da ne udari nešto i prva jedrilica bez jarbola sa nagnutim motorom kako ne bi kačio sprudove i ovo me oraspoložilo da na ovoj Visli ima živih i da ću moći doći do Bidgošća. Sledeći dan sam i pojačao gas na penti i uz veću potrošnju i brže vozio a brzina nije bila nešto veća. Smirio sam sebe, rekao tako je kako je i ceo dan se nasukavao i pri tome gubio vreme odsukavajući se i čisteći svaki put sa žicom ispust vode za hladjenje jer je impeler gutao žiti pesak i zapušavao izlaz vode. Počeo sam u jednom trenutku da mislim da motori ovu forsažu neće izdržati jer sam im dušu vadio sa opterećenjem pri velikom gasu plus sam bar 25 puta u toku dana stajao da isšaškam pesak iz ispusta. Koliko je jamaha pouzdana govori najviše ova činjenica da je motor toliko usisavao peska a da impeler nije stadao i još ga nisam zamenio. I tako vozeći čitav dan i mučeći se sa ovom neobeleženom i pustom rekom shvatiš da si pri neprekidnom radu motora prešao 45 kilometra što te skroz dotuče. Ali sledeći dan sam se susreo sa prvim čamcem. Ja plovim uz levu obalu a on uz desnu. Odmah smo se našli na sredini reke pa da on predje na moju stranu a ja na njegovu misleći obojica da je to „prava“ strana na kojoj nema sprudova. Pozdravljamo se obojica ko da smo se sreli u Sahari posle sedam dana hoda. Pitam ga jel kači uzvodno, kaže malo, on mene pita kako je dole, kažem do mosta idi tuda posle beži na drugu stranu. I tako ti je to na Visli. U sred evrope ko na sibirskim rekama. Nigde nikoga a ni znakova. Uz to prvi put vidjam i splav koji ide nizvodno i posle sam ih video još tri i dva kajaka i skontao kako su opičeni ovi poljaci kad se spuštaju ko mi na Drini na drvenim splavovima. Kažu svi idu za Gdanjsk. Na jednom mestu vidim rečne brodove i prilazim im i pitam brate kako vi to vozite na Visli i počeli da mi objašnjavaju znakove pored vode koji deluju zbunjujuće i improvizovano. Kažu takva je Visla i tako je u Poljskoj. Objašnjavaju mi i fora je da stalno gledaš dvogledom i kad vidiš žuti krst ideš vako, kad vidiš crveni romb ideš tamo, kad vidiš crveni kvadrat radiš tako a zeleni ideš vamo itd, ali kažu da ti ni to nije garancija da se nećeš nasukati. Jednostavno je tako a još kažu da imam sreće i kako je voda visoka inače je još gore. Ja pokušavam da ukapiram kako to sve ide ali kad je čovek video da nerazumem ništa samo me pitao koliki mi je gaz i rekao samo piči desnom obalom do Bidgošća i nećeš kačiti mnogo. Ovde je svaki centimetar koji predješ uspeh jer toliko voda dere. Posle nekoliko krajnje iscrpljujućih dana u potpunoj pustinji dolazim i do Bidgošća grada kojima kanalima ili nizvodno dolazim do Rajne i gde je brzina plovidbe kao na moru.
bidgosc





prevodnica u b
U bidgošću je prav prevodnica i sad ih imam mnogo pa konentracija i pažnja moraju biti na nivou. Prevodnice se plaćaju oko dva evra po prelasku što je mnogo povoljnije nego kod naših DTD lešinara koji nam krate krila sa skupocenim prevodjenjima i jedini smo u Evropi koji se brukamo. Pitam se kakva budaletina donosi takve propise i šta on misli da će postići ako jedan mali turistički čamac odere za 10 evra i kakav će to značaj doneti kompaniji ili jednostavno ta mera ima za cilj da odvrati sve nautičare od pomisli da plovimo našim odnosno kako oni misle njihovim kanalima. A kad čujem ono „s obzirom na količinu vode koju pustimo cena i nije tako velika“ ma samo da se iznerviraš kakvi se ljudi ufuravaju u državna preduzeća i šta rade. Ovde za dva evra koja su simbolična ljudi sve ručno rade. Znači svojom fizičkom snagom zatvaraju vrata, dižu ispuste i otvaraju vrata. I to sve deluje novo za mene i prvi put vidim i ovakav stari sistem. Prve četiri prevodnice ostavljaju bez daha i samo se možeš diviti tom vrhunskom delu i kako je sve rešeno i napravljeno. Kanal je obnovljen, prevodnice su rekonstruisane i još tu ima radova ali sve deluje sredjeno i kao pod konac. Kanal je čist i voda se providi a Bidgošć je impresivan i nisam očekivao takav grad u Poljskoj. Kanal prolazi kroz staro jezgro i bezbroj je mesta gde moje oko baca pogled, na svakih metar nešto privuče moju pažnju, i ovde se odmah oseti duh starih vremena ali i obnovljeni život pored kanala. Šetališta su uredjena, imaju „metro na vodi“ nekoliko marina, mnoštvo hotela i jednostavno živi se pored vode. Od nekih gradjevina zastaje dah narošito novih mostova i starih mostova sa lukom. Vidim i prvi put super brze vozove koji prelaze mostove i vidi se koliko su poljaci odmakli sa razvojem infrastrukture ali se vidi i istorija nekadšnje poljske i moći industrijskog razvoja. Razgovarao sam sa ljudima i skontao da su mnogo slični nama, odnosno ovaj deo poljske je kao u Vojvodini i neverovatno koliko tu ima sličnosti. Vole da se žale iako bolje žive od nas a kažu da i ovde se ljudi zapošljavaju preko veze, rodbinom ili kešom a jedina je pogodnost EU što mogu da idu da šljakaju u Englesku i Nemačku ali kao i mi većinom im samo služimo kao posluga i pomoćni radnici dok starosedeoci normalno drže konce. Imaju klubove na vodi, puno čamaca i posle Visle ovo je pravi raj i počinjem da budem opušteniji, odmorniji i uživam. Svaki tren boravka u ovom gradu je prava radost za mene i posle psovanja na Visli vraća mi se osmeh. Kako se ide dalje uživa se u vikend naseljima sličnih ka kod nas sa mnoštvom cveća a i prigradska naselja pored kanala deluju fino i uredno. Dolazim i u gran Naklo nad Notečom i tu se družim u marini gde su ljudi kao u Vrbasu. Ma neverovato, osećam se kao da plovim našim kanalima i hodam po Srbobranu i razgovaram sa našim narodom. Toliko ima toga sločnoga izmadju Vojvodine i ove oblasti Poljske i ja im to govorim i njima je drago da to čuju. Na kanalu se temperatura podigla a svoju zimsku odeću sam spakovao i prebacio se u šorc i majicu a kupanje je bilo svakodnevno. Napunio sam i akumulator u Naklu i sad sam bio obezbedjen sa svime do pola Nemačke i lagano se uživalo. Tu mi je mnogo voljeni Tomos ispustio dušu i stradao je usisnik vazduha koji se istopio jer je voda bila topla i verovatno cev hladjenja neprohodna od silnog peska na Visli. Mojim nepažljivim skidanjem karburatora sam u pokušaju da osposobim pentu i nešto improvizujem izgubio šraf u vodi koji šrafi šolju karburatora. Pokušao sam da izronim deo ali uzalud i penta je bila neupotrebljiva. Znao sam da ću morati da forsiram Jamahu i olakšavajuća okolnost je bila što imam prevodnice sve do Rajne pa će se motor tu odmarati ali sam počeo da razmišljam i da ću morati da kupim polovni motor u švabiji jer je ovde pustinja. Poljubio sam Tomosa i pogldao ga i pomislio šta je sve prošao. Sistem prevodnica je takav da svaka radi po nekom drugom vremenu ali uglavnom izmedju 9 i 3 popodne. Svaka je drugačija, uredna a svi ljudi koji upravljaju njima se bave poljoprivredom pa je svaki dan bio neki šou da ih pronadješ u štali ili da ideš u polje u kom kupe letinu da ih zamoliš da te prevedu.
jedna od mnogih prevodnica

mapa bidgoscgog kanala

slovenska dusa

bilo i kolaca i hleba i mleka i sira i jaja
Nije to meni bilo teško jer em što protegneš noge em uvek dobiješ nešto za has. Nemaju baš mnogo turista i dnevno prodje 4-5 plovila što je šteta za ovako lep kanal. Pre i posle prevodnica uvek ima nešto za šta se možeš zakačiti i gde sam provodio noći. Na nekoliko mesta su mi davali sveže mleko na poklon a od jedne žene sam dobio i punu kesu hrane i to je tako kod svih slovenskih naroda. Gde god da kreneš hleb i voda se isto kaže i od Triglava do Vladivostoka i od Murmanska do Grčke nećeš ostati gladan bilo koje da si nacije i vere. Jednostavni smo mi ljudi Sloveni, samo smo iznenadjeni tehnološkim napretkom ali i dalje imamo dušu i nemožemo za sto godina da postanemo roboti jer  u nama teče nakupljeno milenijmsko druženje sa prirodom pa se nesnalazimo. Nakon poslednje prevodnice krstariš slobodno Notečom i brzina nizvodno je značajna pa se brzo predje i ovaj divlji i pust deo. Noteč malo podseća i na Rosonj i ovde se mogu videti lepe šume, male i velike zverke i neopisivi zalasci. Delta Noteča podseća na Deltu Dunava. Dolazim i u Kostrin i tamo me dočekuju sa neverovatnom dobrodošlicom u klubu Delfin.
kostrin klub delfin

druzenje uz moonshine

jaja za snagu

deo klope od poljaka
Celu noć smo pili home made vodku i brzo smo se razumeli. I tu sam dobio poklon od svih hranu i punu kesu od bicikliste koji je pre neku godinu bio u Nsadu. Toliko su mi hrane dali ovi Poljaci da sam jedan deo doneo kući. Neverovatni ljudi, ko Srbi, bre. Ko god sretne u Srbiji neke putnike nek ih slobodno „privede“ svojoj kući. Ljudi nebojte se da nahranite putnike. Takva iskustva se pamte celi život i ako ne znate jezike uvek se može sporazumeti rukama a sa obe strane se napuni srce. To nam je u krvi da pomognemo putniku, verujte.
Nemačka
Kao neko ko je odrastao na partizanskim filmovima i koga je učiteljica vodila na Jabuku, svetionik slobode Vojvodine, Rohalj baze i Batinu ova Nemačka mi se nikad nije svidjala. Svi dobro znamo kako smo prošli u I i II svetskom ratu i kako su pomogli razbijanje Jugoslavije. I tako dok sam plovio rekom Odrom nizvodno ugledao sam i prve Nemce koji pecaju. Imali su iste frizure sa repovima kao i kad sam Nemce turiste prvi put video u Budvi sredinom osamdesetih ko malo dete. Vidim i prve vagone, koji stoje pored obale i svedoče o transportu Jevreja u logore. Nemci voze bicikloe po dolmi i ima ih dosta koji se vozaju. Na kraju ulazim u Nemačke vode i gutam knedlu jer nemam pojma kako će se Nemci ponašati prema jednom Srbinu i da li će u sebi misliti, taj je ubica, švajne, banditen, teroristen itd. Ulazim u kanal i idem ka prvoj prevodnici. Sve je pusto, nema nikoga. Na prevodnici komuniciram sa radijom ali ne dobijam odgovor a vidim piše sportboote pa se kačim i pričam na engleskom preko tastera ali Nemac izlazi na terasicu i maše mi da prodjem i udjem u komoru jer očigledno engleski ne zna. Ulazim sam u veliku prevodnicu i ipak se zahvaljujem što su me preveli na stanici pa ko razume, razume. Odjednom se nalazim u neverovatno lepom okruženju sa lepom šumom, kućicama, marinama i čistom vodom. Ovo uopšte nisam očekivao od Nemačke. Sve je tako lepo, prirodno i osećam se prijatno ploveći ovim vodama. Posmatram kuće, prirodu, prolazim pored nekoliko jahtica i mašu mi i ja iznenadjen ovim, reko vidi Nemci mi mašu i ja njima. Uopšte nisam ovo očekivao. Mislio sam da će ljudi biti mrki jer uglavnom imaju pogrešnu sliku o našem narodu. Očekivao sam betonske obale, zagadjenu vodu, industrijske zgrade i neprijateljski raspoložene ljude a u stvarnosti je sve bilo obrnuto. Kako samo malo znamo i kolika je šteta što u naboljim godinama nisam mogao da putujem zbog viza. O Nemačkoj ništa nisam znao jer je moja porodica od onih koji nemaju babu u Americi, tetku u Nemačkoj, strica u Australiji itd. Odmah se vidi i bolji život u Nemačkoj ali ništa što bi me moglo impresionirati. Ovo je ipak deo bivše istočne nemačke gde se još uvek vidi razlika. Ali sve te kuće i vikendice iako deluju sredjeno su kao i naše kuće samo što imaju gomilu nepotrebnih ili možda potrebnih stvari u zavisnosti ko kako gleda. Odmah se da primetiti i kako je sve obeleženo i kako za svaki problem postoji rešenje. Idući tako došao sam i do vodenog lifta Finov i obavezno sam hteo da se slikam i pošaljem slike sestričinama da im pokažem to čudo graditeljstva. Prilazim doku za sportske čamce i vezujem se iza jedrilice Espere.
espera i vodeni lift u pozadini
Gledam u lift i kažem, jebo te od čudjenja toj gradjevini. Vidim nemca na jahti pa reko da ćaskam malo da vidim dal će da me pljuje ili da priča. Kad ono izneneadjenje, Herman je iz Berlina pozitivna i nasmejana ličnost, zna engleski i ja ga pitam koliko ćemo čekati za lift. On kaže da je pokvaren i da on ovde čeka već tri dana i ćaskamo i ja mu kažem da sam iz Srbije i objašnjavam mu putovanje i on odmah me poziva na kafu kod njega na jahti. Ja zino, nemogu da verujem da me švaba od kog sam očekivao da će okrenuti glavu, mene poziva na kafu. Reko dobri su ovi Nemci. I pričamo o svemu. On je bio sa ženom i ćerkom na Baltku i sad vraća jahtu za Berlin a njih dve su se vratile zbog obaveza avionom iz Švedske kući. Sa interesovanjem sluša o Rusiji i ja mu govorim kako su se otvorili i kako sam sreo nemce u Spbu ali i govorim kako su još uvek komplikovani sa papirima i locmanima ali da se to polako ukida i da će biti lepo ploviti po celoj evropi u budućnosti. Ja mu govorim da prvi put vidim ovakav lift i da mi to u srbiji nemamo i pitam ga kakva je procedura. On odgovara da je isto kao i sa prevodnicama i da se netrebam brinuti. Kaže da je ovaj lift izgradjen tridesetih godina prošlog veka i ja se zaprepastio jer tridesetih u novom sadu je možda bio po koji lift u zgradama a ne vodeni lift. Meni je to izgledalo kao gradjevina iz sedamdesetih pa sad grade i novi betonski lift kao da se modernizuju. U vodi kod same prevodnice smo se svi kupali i plivali sa jahtica jer je toliko čista voda. Stalno su prolazili mali turistički brodovi koji iz obližnjeg muzeja vode ljude da vide ovaj lift. Ubrzo saznajem da se može ići i alternativnim pravcem starim Finovim kanalom i sa nekoliko jahti se dogovaramo da krenemo ujutro da nebi čekali nekoliko dana na popravak lifta. Herman nije mogao sa nama jer mu je kobilica velika a druženje sam nastavio nekoliko sledećih dana sa dve jahte a ljudi su me brzo prihvatili iako sam Srbin.
finov kanal


sa drustvancetom
Zajedno smo prolazili kroz prevodnice, čekali jedne druge, pričali, pili pivo i vukli su me par putra po par kilometara da mi „olakšaju“, kažu zaslužio sam. Imam sreću da nailazim na dobre ljude svuda na ovom putovanju i jednostavno takvi su svi pored vode, treba samo sići do reke. Kad putuješ kolima sve je drugačije i ljudi se ponašaju kao neljudi. Pa realno na vodi su svi isti i pomažu se bez obzira koliko nam je plovilo. Na vodi su isti i ribari i milioneri. Kao da bi meni neko pritekao u pomoć ili se družio samnom a koji vozi mercedes dok ja vozim dačiju. Te limene kutije nas udaljavaju od prirode i drugih ljudi i biće tako dok ih vozimo. Kad upravljač preuzme robot i kad sve bude automatizovano automobili će prestati da budu statusni simbol i simbol ljudske otudjenosti već puka potreba za prelaskom od tačke a do tačke b. Živimo u modernom svetu sa enormnim tehnološkim razvojem a automobilima i dalje upravlja čovek što će jednog dana izgledati primitivno a to i jeste. Ono što se prvo zapazi na Finovom kanalu je tabla iz 1877 godine mada sam kasnije saznao da je prva verzija kanala izgradjena 1600 i neke i odmah skontaš kako su ovi nemci se razvijali dok smo se mi vrzmali po šumi opterećeni turcima i kako tad nismo čak ni imali svoje pismo a kamoli da smo gradili ovakva dela. Kanlal je obnovljen i ima mnogo prevodnica i zanimljivo je bilo prolaziti kroz njih. Prevodničari su uvek gledali u mene i u zavisnosti od mog znaka puštali vodu malo po malo pa onda toliko jako da se ljuljaš a ja im odgovarao podignutim palcem dokle je ok.
al je lepa ova svabija bem ti lebac

mapa finovog
Oni mogu da napune komoru veoma brzo ali su pažljivi kad su mala plovila u pitanju. Sve rade ručno a sve prevodnice u nemačkj su besplatne. U jedoj komori je bila dečija ekskurzija na brodiću i sva deca su mi mahala a jedna devojčica je vikala Ahoj, ahoj jer je verovatno mislila da je moja zastava češka a to mi je bilo jako smešno. Njih vode na ekskurzije preko leta da se upoznaju sa ovim istorijskim i turistički zanimljivim kanalom i mislim se kako bi baš bilo lepo da se i kod nas sete da pokažu deci kakav sistem je izgradjen, da ih potrpa neko u brod i pokaže šta imamo kod nas pa da se deca i diče sa tim. Ovde na prevodnicama su znali i po koju reč ruskog pa nije bilo problema sa komuniciranjem. Kanal veoma podseća na Bidgoćki i sva naselja, mesta uz nejga su sredjena i može se besplatno vezivati i sve je uredjeno a postoje i usisivači, struja i voda na euro kovanice pa samo ubaciš i uzmeš šta ti treba. U mestu Ebersvalde srečćem lika koji je bio u novom sadu i svirao džez sa nekim Kovačom iz Bukovca. Kažem Nemcu kako je mali ovaj svet i on kaže da i slikao se sa njegovom devojkom pored zastave. U nemačkoj je nastao problem sa skupim internetom pa nisam mogao da komuniciram sa mojima i zvali su me svako drugo veče jer je jako skupo. Ovde sam kupio karticu za 15 evra i sa samo 150 mb. Za dopunu 300mb ti treba mnogo para a za gigabajt ti treba bogatstvo. Vajerles nigde nema besplatan i to je ovde normalno. Bilo mi je kasnije i drago što Finov lift nije radio jer da je radio ne bih prošao ovaj kanal za koji treba vremena i na kome nema žurbe već se samo plovi lagano, polako i natenane. Za Berlin nisam otišao i bilo mi pomalo krivo zbog toga. Na izlazu iz Finovog kanala pa sve do Magdeburga se prolazi neverovatnim predelima. Posebno mi se svidela deonica kod Brandenburga i Oranienburga. Toliko plovila, kanala, jezera, sredjenih kuća, ljudi na vodi. Sve je izgledalo kao neko savršenstvo. Od sve Nemačke ovaj deo mi je najlepši. U Nemačkoj je obavezno da se svaki susret na vodi dva ili više plovila pozdravi odnosno obavezno se maše i to postane i malo dosadno jer bukvalno se svi pozdravljaju i mašu ali se kasnije navikneš na to i to ti udje u naviku. Kod nas i nije baš tako i ljudi se u zavisnosti pozdravljaju a sa velikim brodovima retko ko. Ovde svaki kapetan velikog broda mahne. Svaki dan sam na prevodnicama upoznavao nove ljude a najviše ima turista iz Holandije koji ćaskaju samnom na engleskom. Većina njih ima luksuzne jahte i plove do Berlina i nazad a upoznao sam i švedjane koji plove dunavom do c. Mora pa do Francuske i kanalima dodju do Rajne pa ovuda kući. To je kod njih izgleda popularna tura i čak četiri jahte sam sreo koje su išle tom ili sličnom rutom i uglavnom su penzioneri. U Nemačkoj sam primetio da nema ultra bogatih kao u Rusiji već samo normalno bogatih. Nekako kao da postoji granica dokle možeš biti bogat u Nemačkoj.
jedna od vecih

akvadukt preko elbe
U prevodnice sam neki put ulazio nenajavljen, samo se pridružim grupi plovila pa se potrpamo a niko nije pravio frku oko toga. Kad dodjem sam na ponton uvek zamolim nekog nemca koji se šeta ili vozi bajs da mi pomogne sa komunikaciojm i nema nikakvih problema. Iako prevodničari moraju znati engleski i u nekim delovima i francuski, ispostavilo se da pričaju samo nemački pa sam se snalazio. Kod Hanovera upoznajem jednog profesora, poliglotu koji mi na tečnom ruskom sve objašnjava i piše na papir kao po vukovom šta da čitam kad dodjem kod prevodnice. Samo jednom sam pokušao da komuniciram na nemačkom čitajući taj papir i kad sam dobio odgovor nisam ga razumeo pa sam nastavio po starom. Prevodnice su impresivne a dah oduzima prevodnica kod Magdeburga posle koje se prelazi vodenim vijaduktom preko Elbe.  U Hanoveru mi mašu prvi naši ljudi i pokazuju na sebe da su i oni Srbi. Tamo mi jedna žena sa jahte pored koje sam se vezao objašnjava de ima najpovoljnija radnja i odlazim u Aldi gde su cene jeftinije nego u Srbiji. Kad odeš u Lidl ili spar cene su duplo čak i troduplo veće. U znak zahvalnosti sam joj kupio ružu a njen muž je bio veoma iznenadjen ovim činom ali im je bilo simpatično.


ko u svemirskom brodu, autograd volfsbrug

hanover

providna voda na kanalu
U Hengoveru se vidi i sjaj i beda. I ovde ima siromašnih, ljudi žive teško u malim sklepanim kućicama ali se vidi i moderni stambeni objekti zanimljive arhitekture. Daleko su oni od spokojstva Norveške koja je izgleda jedina država koja živi u skladu sa prirodom misleći na sve svoje gradjane podjednako. U selima Nemačke uopšte nema gastarbajtera i sve su nemci a sve deluje kao da žive u miru 1000 godina. U volfsburgu gde je velika autoindustrija sam došao u subotu kad nijedna radnja neradi i bukvalno je grad pust i nemožeš ni ltru vode da kupiš. Neki umetnik se pozabavio da za svaku banderu zaveže stare bicikle pa imaš utisak kao da se svi voze bajsom i da su tu negde dok nevidiš da je to umetničko delo i da su lanci na tim biciklima zardjali. Hteo sam i da odem u muzej VW ali je karta 30 evra a već pretpostavljate koliko ja mogu preći kilometara sa ruskim bencom. Takodje imaju impresivne futurističke gradjevine. Kroz Nemačku nemožeš da prodješ a da se ne zapitaš kako su se izvukli posle II svetskog rata i nemožeš da neosetiš da ovde ljudi „fale“ i misliš na sve jevreje istrebljene sa ovih prostora i da se pitaš ko sad to živi u njihovim kućama i ko raspolaže njihovom imovinom i misliš o svom prinudnom radu zarobljenika koji su i podigli infrastrukturu ove zemlje, ali kad pogledaš sadašnje nemce pomisliš i na sve uzaludno poginule i same nemce jer je poznato da rat uzima najbolje. U nekim prevodnicama su me potpuno samog prevodili a prolaznici preko mosta čestitali sa spojenim rukama iznad glave. Kod grada .......kačim se kod mesta gde se vezuju jhte i vidim devojku kako sedi na travi. Odlučujem da joj pridjem. Ona je što se kaže taman, ni mlada ni stara baš za mene belog tena, duge kose i imala je rolere. Ja izlazim na obalu i idem ka njoj i odjednom ko da me neko stavio pred streljački vod, zabetoniram se, reko sebi ma ko da bi te ova lepa švabica nešto razumela, toliko si puta dobio nogu pa bi to bilo i ovde. I tako izadjoh nabijen samopouzdanjem a pored nje prodjoh kao da je nevidim i spustio se merdevinama da plivam. Šta ćeš, sudbina mi takva. Možda imam sreće na moru i rekama i putovanjima ali sa ženama ne. Posle deset minuta dolazi jedna žena i predstavlja se kako radi za WSW što je ko plovput samo za Nemačku. Kaže da su je poslali iz prevodnice da me pita odakle putujem i čija je to zastava. Ja joj objašnjavam moje putovanje i zahvaljujem se mnogo što je sve besplatno i što je sve uredjeno i privezi su obezbedjeni video nazorom i ovde se čovek stvarno oseća sigurnim dok plovi jedino što neshvatam zašto u svakoj od novih mega prevodnica nema više plutajućih priveza već moramo da se stalno odvezujemo i privezujemo tokom prevodjenja ali ni ona sama nezna zašto je to tako projektovano. Govori mi i za Rajnu i Majnu i kaže da je najbolje da se prikačim za neki brod jer je Rajna brza a za Majnu nema frke. Objasnio sam joj i za naš sistem DTD i pozvao je da dodje kod nas i uživa pošto i sama ima jahtu i plovi sa mužem kad god može i objasnio sam joj kako je lepo ali sam i objasnio za sramne harače iz Vodavojvodine koji će joj uzeti 10 evra za svako prevodjenje. Za 100km plovidbe na našim kanalima treba izvojiti više novca nego za 12000km plovnih puteva po Evropi. Ti ljudi u DTD nisu ni svesni da su oskrnavili sav trud ljudi koji su taj sistem i izgradili. Pored te žene je stajala i njena prijateljica Indijka sa sinom malim indijcem koji su me posmatrali sa znatiželjom. Uveče sam se družio ponovo sa švedjanima koji se vraćaju onom rutom iz francuske preko mediterana a konstatujemo zajedno kako na vodi upoznaš najbolje od ljudi i koliko smo srećni što ovaj svet upoznajemo sa vode. Švedjani od svih najradije vole da divane. Holandezima samo žene ćaskaju a muževi su mrgudi i ne vole Nemce baš našto i otvoreno govore o tome. Medjutim ti holandjani su pravi iskusni mornari i gledajući ih kako prevode svoje jahte i kako rade opušteno i sinhronizovano otpuštajući i vezujući se i pomerajući se, mnogo togo sam mogao da naučim ali sam prvi put i video da se „sranja“ dešavaju i u prevodnici kod Brandenburga video 12 metarsku jahtu koja je zaboravila da odveže uže na krmi pa je brzom intervencijom kapetana uz vrisku njegove žene uže presečeno i jahta koja je bukvalno visila na krmi pala, udarila u vodu i oštetila se dosta o betonski zid a nas u prevodnici je zapljusnuo talas. Ceo taj sistem kanala he u besprekornom stanju a poslednjih nekoliko dana na tom središnjemkanalu su se pojavile deonice sa potpuno providnom vodom i vidi se celo dno i svaki kamen i travka. Bukvalno kao da ploviš u olimpijskom bazenu koji se proteže u nedogled i to sam slikao jer mi ovde niko ne bi verovao. Oni to postižu sa folijama i glinom i svuda je voda čista i za kupanje ali ovo je bilo nešto posebno, čisto kao jadransko more. Poslednjih dana sam se priključio švedima koji idu u Pariz i tamo će provesti zimu pa nastaviti sledeće godine jer su mi objasnili da u francuskoj preko jeseni i zime prevodnice u okolini pariza ne rade. Pre putovanja sam imao na papiriću zapisano koliko je dugačak kanal od Odre do Rajne ali sam se strašno zajebao u kalkulaciji i nekako izostavio čak 300 kilometra što je pored činjenice da sam vozio jednim motorom koji pušta ulje ovo delovalo na mene negativno jer sam se preračunao i shvatio da ću možda ipak morati dokupiti gorivo negde na Majni. Svratio sam i u Jamahin servis pred Dujzburg i žena koja je tamo radila nije imala na stanju taj semering a serviser nije radio jer je na odmoru a to me iznenadilo i to je isto ko kad bi došao u januaru u ski servis i neko ti rekao majstor je na skijanju u naredne dve nedelje. U dujzburgu ulazim u Rajnu i ubrzo shvatam da je to Drina i nazvao sam je djavolska reka. Mnogo bre opasna i nema zezanja na njoj. Morao sam da se zakačim za neki brod inače ću dnevno prelaziti 25 kilometra i rasturiti motor a znamo koliko je ovde skupo popravljati motor.
Brod Taunus, Kataljin, Stefan, kapetan Hansi žena mu Kolumbijka i Ratomir
Dujzburg je velika luka i grad u kome se osećaš kao u Turskoj i ovde vidim prve auslendere u velikom broju. U naftnoj luci sam počeo da prilazim brodovima i polako se raspitivao kako bih mogao da se zakačim i od dujzburga idem do majnca gde bih nastavio plovidbu samostalno ili ako ne nadjem brod da obavezno popravim motor, možda kupim neki polovni i nastavim lagano. Motor je počeo da ispušta ulje na semeringu koji je prošle godine promenjen u Volgogradu i kad se tera više od 4 sata bez prestanka ulje je značajno culilo i bivalo je svakim danom sve gore i gore i stalno sam ga dolivao. Pošto je motor na rajni morao da radi bez prestanka celi dan popravka je bila neizbežna. Na jednom holandskom brodu mi kapetan objašnjava da neće biti problema za šlepanje i da odem u sledeći rukavac i kod hafenmajstera tražim pomoć i da mi on može pomoći. I odem ja kod hafenmajstera i objasnim mu moj problem i on me primi u njegovu kancelariju i izlista sve brodove i kaže kako samo jedan ide uzvodno iz ove luke a svi nizvodno. Simpatičan čovek, jako pozitivan i zna engleski dao mi je prospekte luke i rekao da pitam za šlepanje na brodu Taunus.

kapetan
Zakačim se ja za Taunus i izdje krupni kapetan Nemac i ja mu objasnim da bih hteo da se zakačim sa njima do Majnca ali se teško sporazumevamo jer ne govori engleski ali kaže nema frke, veži se i tu ćeš biti sa dva rumuna. Ja reko super. Kad ono dok sam se vezivao kaže jedan mladić, pa gde si bre brate srbine i ja samo što nisam pao od sreće. Stefan kaže da radi na brodu i on je iz Srbije a ubrzo dolazi Kataljin njegov stariji kolega koji je iz Rumunije i mi krećemo odmah. Ja sam bio iznenadjen i nisam bio propremljen za ovo i mislio sam da će brod biti u luci jedno vreme pa da će tek onda krenuti. Pošto nemam iskustva sa vučom i ovo mi je bilo prvi put da teglim čamac uz veliki brod nisam ga vešto vezao i što se kaže centrirao a kasnije se zbog brzine nije moglo mnogo toga uraditi, odmah mi je pukao krmeni konop i došlo se do nezgodne situacije. Kapetanova žena je to videla i alarmilara kapetana i smanjio je brzinu a nas troje smo vezali čamac sa tri užeta i on je bio osiguran. Ipak celim putam sam strahovao da ladje koje prolaze nepotope svojim talasima Sevdah ali nije bilo ništa. Da sam imao vremena čamac bih sigurno drugačije vezao i baš je šteta što nemam skustva sa ovim a tek nedavno sam pročitao knjigu Nebojše Barjaktarevića „Hod po reci“ i Dunavom do cmora i video kako se taj vešti mornar snalazio i kačio na brodove.
kataljin i stefan

apartman

sevdah na brodu taunus
Uveče posle upoznavanja sa Kataljinom i Stefanom koji su mi dali sobu u njihovom komfornom smeštaju na pramcu broda, dižemo čamac na krmenu palubu pored kapetanovog automobila.Gledajući brodove koji prolaze Dunavom primetio sam da su posle sankcija brodari počeli da nose automobile i ja sam bio ubedjen da ti brodovi nose polovne aute da bi ih prodali u rumuniji i Bugarskoj i zaradili koji dinar. Medjutim za to postoji jednostavan odgovor i to su vozila uglavnom kapetana koji tim vozilom dodje do broda i podigne ga i kad završi put vrati se kući autom iz neke luke. Neki brodari koriste i auta umesto bajkova da bi nabavili namirnice a postoje i posebni privezi za brodove gde se mogu spuštati kola kako bi se oni snabdeli namirnicama. Pridizanju čamca se istakao Kataljin kao najiskusniji a ispod čamca smo postavili dve uzengije i vrlo lako je čamac podignut i stavljen na terasu. Iznenadio sam se kako nema uopšte oštećenja od Baltika i kanala i korito je neoštećeno kao da nisam ni napuštao marinu dunavac. Osim malih ogrebotina potrebo je samo srediti antialgin a i on je većinom dobar. Uveče mi kaže kapetan da oni idu u luku Ens u Austriji na Dunavu i kaže da mogu sa njima samo će još proveriti sa gazdom broda. Ja sam imao plan da se samo Rajnom vozim sa njima a Majnom, kanalom Majna-Dunav i Dunavom idem samostalno. Ubrzo sam pristao da idem sa njima do njihove krajnje luke koja još nije bila definisana ali ovo za Ens jeste jer sam shvatio da je ovo neverovatna sreća i da to neko tako želi. Sa njima ću preći preko hiljadu kilometara kroz najskuplji deo moga putovanja. Neko to od gore vidi sve kaže Balašević. Koja je šansa da čim sam došao u Dujzburg naidjem na brod koji ide uzvodno na kom je član posade iz Srbije  a ubrzo sam saznao i da je vlasnik broda Taunus naš čovek iz Kladova koji živi u Frankfurtu. Rekao sam sebi ideš sa njima i kako je vreme odmicalo shvatio sam da mi se pružila neverovatna prilika da se upoznam sa načinom rada i života na velikim brodovima koji čitav život prolaze pored mene i uvek sam hteo da zavirim u njihove odaje da vidim gde putuju, šta rade, kako žive. I tako su se složile kockice da su i oni postali vrlo važan deo ovog putovanja i to je bila novost i zanimljivost i za mene i za njih. Sva sreća društvo je bilo odlično i ubrzo smo pohvatali konce, pričali i družili se i bilo nam je zanimljivo, i njima što su primili jednog avanturistu i pomogli mu i meni kome je ovo sve novo i koji polako počinje da upija život na brodu. Ni sanjao nisam da ću jednog dana moći da plovim na ovakvom brodu koji svakodnevno prolaze Dunavom. Usto ekonomski efekat je bio na mene povoljan i to je razlog zašto sam ovu priču završio sa 800 evra. Ovi ljudi su mi uštedeli i gorivo i vreme i i napor i neizbežan izdatak za servis motora i mogu samo misliti koliko bi ruke servisera koštale u Nemačkoj. Znao sam da na mnoga mesta neću pristati i videti ali za sve postoji neki drugi put. Taunus je brod dug preko 100metara i tipa je samohodka i ima poklopce za prekriti tovar i proizveden je u Švajcarskoj i bio je pod tom zastavom dok ga Ratko nije kupio. Prevoze sve rasute terete a kažu da je najbolje kad prevoze vetrenjače za proizvodnju struje jer su lagane i brzo se istovare i nemoraju posle da čiste veliku komoru u unutrašnjosti broda. Na pramcu ima dva apartmana sa tri sobe, kuhinjom, kupatilima i mogu vam reći da iako je iz osamdesete ovaj brod je tako kvalitetno napravljen da jsu keramika u kupatilu i prozori bolji od mnogih stanova u novim zgradama. Pozadi je kormilarnica sa svom modernom opremom i prostorije za kapetana a ispod su dva motora koja pokreću brod. Ratomiru, čoveku koji je gradjevinski preduzetnik u Frankfurtu je ovo sporedni posao i novi je u ovome i pored ovog ima još jedan brod i odobrio je moj ostanak sa njima do poslednje luke. Pošto je brod tako dug uopšte nije lako po nekoliko puta ići i obilaziti čamac od pramca do krme i čovek mora da pazi da neupadne u Rajnu koja je stvarno opasna. Stefan je iz Kladova i zna Vlaški kao i Ratomir i tako se sporazumeva sa Kataljinom koji je Rumun iživi preko puta Kladova u Turnu Severinu. Vlaški i Rumunski nisu skroz isti ali se oni uz malo poteškoća sporazumevaju a obojica govore engleski pa smo svi nekad pričali malo na engleskom malo na srpskom. Nažalost kapetan jako slabo govori engleski i sa njim sam se teško sporazumavao a njegova žena iz Kolumbije je isto slabo govorila eng. Sa ovom dvojicom sam živeo od jutra do mraka i pomagao im koliko sam to mogao pri privezivanju i odvezivanju u lukama i prevodnicama. Ubrzo sam i shvatio koliko je to opasan i zahtevan posao. Kataljin je nešto stariji od mene i ima ženu i ćerku u Drobeti i svai dan se uveče čuje sa njima. Iskusan je i zna posao što se kaže i sa mašinam koje održava i sa vezivanjem broda. Kaže da je bio u Vukovaru na brodu kad je rat izbio a u Novom Sadu za vreme bombardovanja isto na brodu. Pun je priča sa reka iz luka i ima ožiljak na ruci kad mu je na Dunvu jedna kapetan u prevodnici ušao brže i pri vezivanju pukao konop koji mi je posekao ruku i to svedoči o opasnosti ovog posla. Stefan je mladji i ima zvanje mornara  ali je još novi u ovome i dalje uči. Radio je i na putničkom brodu ali kaže da su uslovi zastrašujući i da te tamo raubuju i da nema praznog hoda već stalno nešto radiš, glancaš..Obojica su zadovoljni što rade na ovom brodu i za Ratomira jer ih on poštuje i pazi na njih iako im je plata manja nego na holandskim ili putničkim brodovima oni kažu da se ovde osećaju kao ljudi zahvaljujući Ratku. I Stefan i Kataljin su veoma moderni i ubrzo smo našli zajednički jezik a nisam ni sanjao da ćemo toliko toga imati zajedničkog i da Stefan sluša kvalitetnu muziku i ima vrlo slične poglede na svet kao i ja i Kataljin isto tako. Neverovatno kako smo se ispričali za vreme mog boravka na brodu. Svima nam je zajednička ljubav prema Dunavu i vodi i to je broj jedan. Kataljin je rekao svojoj ženi ako mu se nešto ne daj bože desi da prospe pepeo po dunavu a i Kataljin me iznenadio kad je rekao da nikad nije glasao baš kao i ja jer je to sve fol a stefan je toliko skroman i nisam mogao da verujem da i on želi ženu, decu, kuću pored vode malo zemlje i kaže da bi i sa 200 evra živeo dostojanstveno a na takvog mladića u ovo doba kad svi misle na pare je zaista teško naići. Kakva ekipa kažem sebi, kako smo se našli i kako se sve složilo. Kataljin em što je mašinista i iskusni mornar je i neverovatan kuvar i pravio nam je svaki dan ručak i ja sam se preporodio od njegove hrane i osećao sam se kao kod kuće a hrana je bila raznovrsna i pripremljena kao u restoranu. Ima on više talenata a stalno nas je zasmejavao imitirajući nekog a kad dodje do nekog problema prilikom komunikacije u prevodnicama sa kapetanom mogao sam da naučim najsočnije psovke rumunske. Njihov dan započinje rano ujutro kad proveravaju motore i nalivaju ulje i kapetan vozi od svitanja do sumraka a u medjuvremenu oni vezuju i odvezuju brod u prevodnicama. Na Rajni nema prevodnica pa smo samo zverali i pili po koje pivo. Predeli su bili neverovatni i prolazilo se tu pored velikih i malih gradova sa raznim znamenitostoma, prolazilo se pored plaža na kojima ima po koja nudistkinja pa smo obavezno gledali dvogledom. Rajna je lepa ali kao što rekoh djavolska reka i ovde prvi put vidim da na obali neko pravi roštilj kao kod nas. Ima puno dvoraca, vila, sredjenih malih turističkih mesta, lepih planina, vinograda, crkvi, ima i žičara preko vode ko na Volgi, puno mesta za kampovanje i sve to posmatram sa pramca ili kroz veliki prozor iz sobe. Pred Frankfurtom smo se upoznali i sa Ratkom koji im je doneo gomilu sokova, hrane i potrepština i videlo se odmah kakava je ljudina i kako pazi na svoje radnike. Kaže da mu je bivša žena iz nsada i da nema frke da budem sa njima a ja neznam kako da mu zahvalim. Kataljinu i Stefanu sam poklonio majice jer drugo nisam imao a za kapetna koji je krupniji ništa nisam mogao da mu poklonim osim što sam njegovoj ženi kupio buket ruža. Ko što rekoh na ovakva putovanja pun brod poklona treba. Frankfurt je veliki grad sa modrnim poslovnim centrom koji pokayuje ekonomsku moc Nemacke. Ulaskom u Majnu vidi se kako je to ukroćena reka i brod je išao znatno brže nego na Rajni. Prvi utisak Majne je kao na Donu. Sve je lepo isplanirano i ukroćeno i reka je mirna i uska a postoji mnoštvo prevodnica i tu je bilo za posadu dosta posla a ja sam to posmatrao, upijao šta rade i pomagao kad god je trebalo. Nekoliko puta smo stajali da kupimo namirnice i prošetamo se gradićima a Stefan je pravi avanturista koji odmah pri pristajanju se picne i sredi, stavi koje pivce u ranac i muziku u uši i šparta satima po gradu. Tako nam je i pričao svoje dogodovštine a slobodno prilazi devojkama kao da pita gde je to i to i tako započinje sa njima razgovore i lepo druženje. Kataljin je isto pun priča i svako veče možeš ga videti na pramcu kao sedi i gleda reku i smiraj a dušom i pogledom se nalazi kod kuće u Rumuniji i čeka da se javi njegova žena i ćerka svako veče u isto vreme. Nije nimalio jednostavan život na brodu i život gastarbajtera. Vidjali smo razne brodove i prvi put sam video holandske brodove na kojima živi čitava porodica a decu maliu drže u bukvalno kavezima na krmi koja se tamo igraju i odrastaju na brodu. Majna je isto lepa, mirna reka i kanal Majna Dunav je impresivan i prolazi kroz neka mesta koja podsećaju na Bosnu a Ulaskom u Dunav, brod je dobio na brzini a deo Dunava kroz gornju Austriju je kao kanjon drine kod Višegrada i jednako oduzima dah kao Djerdap. U Ensu smo saznali da je iduća luka Krems pa Kližska Nema u Slovačkoj. U Ensu u Austriji sam dok sam vozeći bajs da kupim pivce u Lidlu sreo našeg čoveka koji tamo živi 15 godina i radi a da uopšte ne zna nemački. Ovde imaš utisak da više ima „naših“ nego Austrijanaca. Pošto su nam javili da prevodnica Gabčikovo ne radi u Kremsu su me spustili i ja sam pošao nizvodno a oni uzvono u nove zadatke. Nastavio sam putovanje sa jednim novim velikim iskustvom. Razmenili smo kontakte i oni uvek imaju prijatelja u NS koji ih može ugostiti, biti im na usluzi, prebaciti, dopremiti im potrepštine na brod, itd. Šta da kažem, ugnezdili mi se u srce ovi brodari i mogao bih ja sa njima na brodu pet godina da budem. 
malo Austrije, Slovačka,Madjarska, kuća
Nisam prešao ni pet kilometara nizvodno od Kremsa a veliki brod koji takodje ima srpsku posadu me pozvao da im se pridružim ali sam se zahvalio i rekao kako su me sad baš spustili i krenuo da istražujem. Pored obale je bilo mnogo biciklista i lepo sredjenih marina a ubrzo su se pojavili tradicionalni drveni čamci koje austrijanci pokreću uzvodno pomoću dugačkog koplja koje zabadaju u dno i odguruju se uz plićake obale. Ovde je dunav ukroćen velikim prevodnicama i umesto da naprave mnoštvo manjih i potpuno smire reku kao na majni i donu oni su izgradili mega prevodnice pa je dunav u nekim delovima potpuno miran a u nekim divlja voda. Približavao sam se Beču i nisam imao lepo vreme a objasnili su mi brodari kako pred Bečom postoje mnoge nudističke plaže.
b


e

c

h
I u Beču se iznenadjujem jer vidim prve male splavove i ja reko otkud to kod njih ali izgleda da i oni vole reku i da improvizuju i tako se nastavilo i posle Beča gde postoje mnoge vikendice koje su kao kod nas napravljene od svega i svačega i to mi se jako dopalo jer sam očekivao samo hladne, velike betonske gradjevine kao u dolini lopova. U Beču je voda zagadjena a prošao sam ga ekspresno jer sam već bio tu. Prolaskom pred Beč i kroz Beč razmišljam kako sam čamcu mogao dati ime Gavrilo Princip umesto Sevdah jer bi to lakše razumeo i Rus ali i Nemac a ovo sa Sevdahom i pored dobre volje da upoznam ljude da balkanski narodi imaju svoj bluz i dušu i da im je to zajednička osobina koji mnogi drugi narodi nemaju, ostao je neprimećen jer baš i neshvataju šta to znači. Na mom licu se nalazi osmeh gledajući dvorce Beča i misleći na Gavrilove stihove Naše će senke hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu” i kako nebiti ponosan na „mladu Bosnu“ koja je tu negde iznad mene i naš narod koji tako voli slobodu. Na ulasku u beč me je jedan brod koji služi za servis, i čišćenje i punjenje brodova naftom velikih brodova, pozvao preko megafona da zastanem kod njega jer je očigledno vlasnik neki naš čovek ali je toliko brza voda da me mrzelo da idem uzvodno do njega pa sam samo mahao. Druženje sam nastavio sa Manfredom i njegovom ženom Stefani koji idu iz Nemačke do c.mora pa onom popularnom rutom do južne obale Francuske i rekama i kanalima nazad kući s tim što u Atini prave pauzu do naredne sezone. Upoznao sam ih kod prve prevodnice kod Kremsa i manje više smo zajeno plovili. Mnogo dobar taj Manfred i voli da se druži. Dunav brzo teče i postižem i maksimalne brzine od preko 16 km na čas. Izmadju Beča i Bratislave saobraća veoma brz katamaran pa se mora obratiti posebna pažnja. Ulazim u Slovačku i divim se Divin tvrdjavi i prolazim Bratislavu da ne bih plaćao skupe marine reko naći ću nešto pa posle busom u taj grad jer Gabčikovo ne radi. Kapetan Hans mi je rekao da postoji alternativna ruta preko starog Dunava ali da nije siguran da to radi ali da proverim.
bratislava

milan formula tri nekada kod htl jugoslavije ima propeler na lancicu
Tamo sam došao do prevodnice koja ne radi godinama i ugnezdio se u marinu pored muzeja i hotela Divoka voda. Iako sam mislio da ću Slovačku brzo preći i da mi se ništa posebno neće zanimljivo dogoditi u Slovačkoj ispostavilo se da je to preva avantura i upoznao zanimljive ljude. Odmah po dolasku a da se nisam još ni vezaop za splav na kom je bazen, prilazi mi Milan i na tečnom srpskom mi priča kako je vozio formulu tri kad je bio mladji u beogradu kod hotela Jugoslavija i kako ima puno prijatelja u Beogradu i Zemunu koje bi hteo da ponovo vidi. Ja reko sebi kakva slučajnost da naidjem baš na tog čoveka. On je bio tu i čekao filter za njegov gliser koji se pokvario a pozvao me je u njegovu marinu u Bratislavi ali me mrzelo da se cimam jer je ovde bilo zaista lepo za boraviti. Priča mi milan kako mu je jednom i neko iz beograda pozajmio formulu jedan i kako su tu brzine neverovatne. Ja sam mu pričao o mom putovanju i zapanjio se a preporučio sam mu i da pogleda film Ni na nebu ni na zemlji i da nije to baš o trkaču na vodi ali je dobar film. Milan mi je i preporučio marinu malo nizvodno kod njegovog prijatelja koji ima hotel Kormoran. Bio je ovo jedan zaista fin susret. Ujutru sam prešao prevodnicu i branu peške i iznenadio se kako je to sve izgradjeno i kako kod hotela Divoka voda imaju stazu za kajak na brzim vodama a pored prevodnice koja ne radi zbog svadjanja sa madjarima čije je šta video i mali otvor za kajake koji se mogu prevesti bez prevodnice a to je zatvoreno jer su imali par nesretnih slučajeva. Odlazim u obližnje selo gde žive ljudi koji uglavnom rade u Bratislavi i vidi se kako je život tamo sve bolji i bolji a jedna žena mi pomaže oko linija busa i govori mi gde je Lidl. Mnogo je ljubazna i ćaskali smo o svemu. Bratislava je lep i mali grad i vidi se spoj modernog i starog a nezaposlenisti nema zbog velikih kompanija koje su ovde otvorile svoje pogone i posebno se ističe IT sektor. Kad sam se vraćao na stanici mi prilazi neverovatno lepa devojka za koju sam mislio da je studentkinja i koja će samo proći pored mene i iznenadio se kad mi se osmehnula, zastala i pitala da li sam za zabavu, da li sam za seks? Odmah mi se upalila lampica i na srpskom sam lupio, izvini ali čuvam se za buduću ženu i ona je odmah otišla da pita čoveka nedaleko od mene za isto koji nije bio zainteresovan i prešla je veliki bulevar a dugo sam gledao u te njene namazane noge i čudio se kako je delovala tako fino i čisto sa negovanom kožom, nasmejana i sa prelepom frizurom. Posle sam se kajao i rekao sebi pa što je nisi pitao koliko košta zagrljaj i priuštio sebi to zadovoljstvo da te neka žena na ovom putovanju zagrli i ti nju bar na dva minuta i oboje imate koristi ali mi iz Vojvodine neznamo baš brzo da reagujemo a možda i ona nebi pristala. Dok se gubila iz vida zamišljao sam kako bi i ona u staroj Čehoslovačkoj radila u nekoj fabrici konfekcije i svako jutro spremala malog Loleka i Boleka za školu pa kad porastu da budu inžinjeri koji projektuju brane na Dunavu. Ovako jebeš Bratislavu i IT sektor kad žene moraju ovo da rade da prežive. Kad sam se vratio u marinu prilazi Edvard ili Edo i kaže da mi može pomoći i da prebaci moj čamac u stari Dunav sa prikolicom da ne bih čekao nekoliko dana dok se gabčikovo nepopravi.

edo i deep purple u kolima

edo lebac

stari dunav




Čuo je za moje putovanje i on je od onih ljudi što vole da pomognu i brzo mi je pokazao gde da ga čekam i ja sam sipao gorivo i mislio u sebi kako me kenja i kako ću uskoro biti kući. Kad smo se prebacili preko dolme dao sam mu majicu sa web adresom mog putovanja koja je jako kvaitetno uradjena i krenuo sam misleći kako već večeras mogu biti u Pešti. Ali posle nekoliko kilometara kroz koje se uživa ploveći po starom dunavu koji je ovde divlji došao sam do raskršća gde je desno na madjarskoj strani bila prevodnica koja ne radi godinama i velike kamene brane sa slovačke strane koja je nepremostiva. Tu sam se tako skenjao da je to neverovtno. Pitao sam lokalne ribolovce sa madjarske strane da li mogu nekako da prodjem i skontao da ima prolaz kroz nekoliko dunavaca samo što oni prolaze tu aluminijumskim čamcima i podignu motore a kažu da nekad lupe a nekad ne o kamenje i rekli da je najbolje da se vratim pa Gabčikovo. Iako je Edo lebac, on je od onih što pojma nemaju šta im se nalazi u okolini i ovo je uradio iz najbolje namere. Iako sam se teško osećao jer sam skoro kod kuće a imam nepremostivu prepreku vratio sam se i kod hotela Divoka voda koji ima i marinicu i na starom Dunavu upoznao Valerija koji se zapanjio mojim putovanjem i uopšte kako sam se našao na starom dunavu kojim osim kajakaša niko ne plovi jer su prevodnice zatvorene. On se ponudio odmah da me prebaci prikolicom u veliki dunav i ja sam pristao i bilo mi nekako drago što neću morati da idem i cimam Edu da mi ponovo pomogne jer će ovako misliti da je uradio dobro delo a da sam otišao kod njega verovatno bi se postideo malo. I valerij dolazi za minut sa džipom i velikom prikolicom i vadimo Sevdah. Sve ovo se izdešavalo meni za jedno popodne i prosto je neverovatno šta sam sve doživeo i kakva su sve osećanja u meni desila.
iz starog

u veliki dunav

valerij legenda



Valerij je vrlo moderan mladić, menadžer u hotelu Divoka voda, sportista i vozi i organizuje trke skutera i kajaka na brzim vodama i dobričina je koji će ti pomoći u svako doba dana i noći. Njemu nisam imao ama baš ništa da dam jer sam sve podelio i rekao mu samo da ću ga ubaciti u ovu priču a on njie ništa ni tražio. Usput sam video da je Valerij popularan i dok smo prebacivali čamac što je samo razdaljina od dvesta metara on se četiri puta zaustavio da priča sa svojim prijateljicama koje se pale na njega. Valerij je od onih što ne mora da muva i prosto mora da se brani od napada devojaka i čovek nemože a da mu nezavidi na načinu njegovog života. U tom hotelu divoka voda je bilo neko takmičenje i bilo je puno devojaka koje se upošte nisu stidele niti skrivale kad smo prolazili a nekoliko se njih baš tada presvlačilo i ja im se divio što su tako opuštene. Rekao sam Valeriju kako ima najbolji posao na svetu i on se smejao. Spustio me je i jasm krenuo u marinu kod milanovog prijatelaj da se edo ne bi našao u neprijatnoj situaciji. Ipak se sve dobro svršilo i bila je ovo prava avantura.
marina kormoran

jez

hotel
Ubrzo sam došao u malu marinu kod hotela Kormoran i tu proveo dve noći dok se nije popravila prevodnica a pridružio se i Manfred sa Stefani pa sam im pričao dogodovštine. U marini pričam o putešestviju i dive mi se i upoznajem Miroslava koji je bio kod nas sa katamaranom u Novom sadu na njegovom putovanju za grčku a sad ima nov brod kupljen povoljno u Holandiji i planira da se ponovo otisne za Grčku. Došao sam baš kad je bilo takmičenje u triatlonu pa sam ceo dan proveo na neverovatno lepom i čistom jezeru kupajući se i gledajući sportistkinje a kad je sve utihnulo strpao sam pivce u ranac i ko Stefan muziku u uši i otišao do malog mesta da se promuvam i uživam u zalasku. Osećao sam se kao kod kuće. Kad sam prošao Gabčikovo leteo sam kao zmaj i nigde nisam staja. Brzina je bila neverovatna a potrošnja zanemarljiva. U madjarskoj mi jedino bilo žao što nisam napravio pauzu kod Estergoma jer me uhvatilo nevreme pa sam spavao u vrbaku, a posle prolaska kroz njihov mali djerdsap koji  isto ostavlja bez daha i krivine kod višegrada u koji ulazim u sentandrejski dunavac odjednom kao da sam mogao da osetim šta keva sprema na šporetu koliko sam blizu kuće.
pesta
Kroz Peštu furam i pada kiša i uopšte mi ne smeta, spavam u vrabaku i jedini put u madjarskoj da sam kročio je u Mohaču pri odjavi. Dolazim do krivine ugledah spomenik na Batini koji svakom putniku koji nam dolazi jasno daje do znanja da odavde pa nadalje žive ljudi koji „ne ljube lance“. Bez obzira na različite priče o Batinskoj bici od nas zavisi da li ćemo preći most i staviti pa makar i maslačak na njega. Ni jedna žrtva za slobodu nije uzaludna dokle god se mi sećamo njih. Radim papire u Bezdanu a uživam pričajući sa ženom policajcem na srpskom dok čekamo kapetana s kojim smo se mimoišli. Dobrodošao, lupaju pečat i na doku dajem paštetu iz poljske malom kuci da ga obradujem i on to brzo liže.
apatin
Spavam u Apatinu a kiša je napunila sve čamce i bila je prava poplava. Spuštam se do kuće dobro poznatim predelima i usput samo srećem dva tigar sharka iz osjeka i mašemo se . Mašem i starim prijateljima, slobodnim ribarima. Kod b.Palanke prilazim blizu ostrvu govneš i vidim ljude na ostrvu koji žive sa prirodom i kažem sebi kako toga nema gore i uživam u svakom trenu dok to gledam. Veliko je zadovoljstvo živeti u zemlji koja ima na svakom koraku dobre i otvorenog srca ljude koji prihvataju svakog i gde je sloboda najvažnija. Na neki načim ovo ostrvo i pokazuje te naše osobine. Pred Novi Sad gasim motor i kažem, ma jel ovo sve moguće. Gledam sve one predele što sam gledao čitav život samo što mi je sad još lepše. Kačim se za one karabinere koje sam ostavio prošle godine i u boksovima imam 30 litara ruskog benzina i moji me pitaju pa dobro gde je najlepše i gde je dunav najlepši. Pa kako gde , zna se, ovde kod nas.
kuca
Izlazeći na obalu i šetajući do kola potpuno shvatam uzaludnost mog putovanja i da na njemu nadjem ženu svog života i da u ovom gradu kao i svuda do sada nijednoj ženi neće zaigrati srce od mog poduhvata jer njih to zanima koliko i prognoza vodostaja za Tamiš ali se tešim da je bar dečački san ispunjen i prošao sam toliki put zahvaljujući dobrim ljudima. Dolazim kući srećan što sam živ i upoznajem se sa Larom malim psom mojih sestričina koji me oblizuje a ja jedem švapski sir dok me ukućani gledaju da li imam sve delove tela na sebi i padam u krevet ko klada i gledam kroz prozor u nebo i kažem - hvala što ste me čuvali!








nastavak:

Novi Sad - Kijev-Novi Sad

                                                         čika Vanja nekim novim klincima


I ova priča ima više naslova pa čitalac može da bira jer sam ja prosto neodlučan a ponudću sledeće naslove:

Povratak korenima Slovenstva (ka kolevci Slovena), ili
Novi Sad – Kijev-Novi Sad čamcem, ili
Čamcem u Švajcarsku preko Černobila, pa birajte.
mapa o putovanj koju sam delio
I dragi moji zemljaci koji govorite južnoslovenskim jezikom a koji volite avanturističke priče, ondak moliću lepo, uživajte. Za gramatiku znate a mozak mi je ostao na nivou četrnaestogodisnjaka pa pre nego što pljunete da znate.
A da nebiste lutali i gubili vreme možda ne bi bilo loše da kažem šta je pesnik hteo da kaže ovom pričom pa sledi mali uvod. Nije mi želja da se hvalim ili da inspirišem nekog mladog da sledi moj opasni put već mi je želja da kažem da i u ovom vremenu ima više dobrih od zlih ljudi mada nam se nekad nečini tako. A može biti da ja želim kasti da se sa malo materijalnog mogu postići neverovatne stvari jerbo sam ja do Kijeva došao za 200 evra!, a možda i hoću da pronadjem ljubav i zagrljaj, a možda da prenesem vama da su Sloveni braća a možda da bi neko trebao da prestane da pije i pusi i drogira se a mozda od svega toga pomalo ili nesto vece, izmedju redova. Već šta ko ima u duši i srcu pronaći će delove koji će ga bar na kratko navesti da razmišlja.
E pa tako u vremenu ovom neki mali čovek se osmeli da radi ono što može jer ga vuče neka velika želja da vidi šta to tamo ima. Sećam se u osnovnoj školi da smo na času istorije učili odakle potiču svi Sloveni. Na slici je u knjizi bila ovalna slika sa prikazom reke Pripijat i njene okoline kao prapostojbina svih Slovena iz koje su se nadalje širili pravci u kome smo se selili.

ova mapa je priblizna onoj iz istorije za osnovce
 Možda ova teorija nije tačna ali vodeći se njome moram isploviti tamo gde mi srce hoće i rekama, morima, jezerima doći do te oblasti i videti i osetiti gde su nam koreni, kakvo je to mesto, kakve su šume, reke, mirisi i zvuci i upoznati ljude na tom putu i preneti utiske u nekoliko reči. Znaci idemo ka osnovama, korenima bas kao sto Roling Stonsi se vracaju bluzu. Iskljucujemo mobilne, odjavljujemo se sa mreze, zaboravljamo svet bez morala i sve prostakluke do sada vidjenje i jednostavnio idem tamo gde sve pocinje. Vracamo se prirodi, jednostavnim ljudskim dusama i vodim Vas tamo. Uzivajte.
Na ovu ideju nisam došao u osnovnoj školi niti u srednjoj niti mi se sve vreme nalazila u maštanjima i mislima kao ona o plovidbi Volgom, već je ona došla dolaskom novih tehnologija. Za početak je bilo dovoljno što sam kao klinac zamišljao to mesto, tu kolevku Slovena a kad je došao Google Earth u moj dom 2006 usledio je i moj pogled ka tom mestu prateći reku Dunav, pa Crno more pa Dnjeprom do Kijeva i konačno Pripijata pa sam tako i otkrio da postoji I Dnjepro-Bug kanal i da mogu ići dalje prema Belorusiji, Poljskoj i Nemačoj i dalje kući, praveći manji krug čamcem. I tako sam prvo i hteo da uradim. Prvo da napravim ovaj mali krug pa kad imam znanje i iskustvo napravim onaj veći po Rusiji. Ali sudbina je tako htela da prvo zagrizem Rusiju a da ne bih davio priča o tome je na tutanj.blogspot.com Nekoliko godina sam skupljao informacije o mogućnostima plovidbe. Postojale su mnoge prepreke a meni se činilo da je najveća brana bez prevodnice u gradu Brest u Belorusiji. Na mom putovanju u Vladivostok 2011 sam se lično uverio kako ta prepreka izgleda i odlučio da gajim ovu ideju u mojoj glavi. Posle prvog silaska Dunavom do Crnog mora obratio sam se Ministarstvu spoljnih poslova Srbije da mi pomognu sa mojim planom za putovanje. Te 2011 mi se obratio čovek iz MSP-a i rekao mi da su kontaktirali vlasti u Ukrajini koje su ih obavestile da je plovidba do Hersona za turiste moguća ali da je za dalju plovidbu isto kao i po Rusiji neophodan locman odnosno njihov kapetan koji bi me sproveo po Dnjepru. Bio je to na nekoliko godina prekinut plan. Kasnije se ispostavilo da ima još prepreka kao što je plovidba po Černobilu, prelazak granice izmedju Ukrajine i Belorusije i Belorusije i Poljske. I s vremena na vreme sam dobijao neke informacije naročito iz Belorusije koji su mi sa pažnjom i interesovanjem odgovarali i savetovali me, ali o Ukrajini nisam mogao ništa saznati sve do jednog lepog dana..

Početak-Novi Sad

dunavac
Polako se budim, uskoro sviće. April je mesec 2016, proleće. Grad još spava. U njemu je 500000 ljudi i većina će prespavati taj magični trenutak radjanja novog dana, gledanja u Sunce. Ima li ičega lepšeg  u prirodi što se dogadja svaki dan i stalno se ponavlja. Kad sam prvi put plovio do Delte imao sam neku neobjašnjivu pojavu u duši da nekako moram ispričati ljudima i objasniti im da pogrešno živimo. Da za mene najradosniji svakodnevni trenutak ispuštamo i da zbog pravila modernog življenja zaboravljamo da gledamo kako sviće i kako se Sunce radja. Ono bi trebalo da nam daje snagu, ali umesto toga u toplim domovima budi nas alarm, razni zvuci a nekada je to bilo svetlo. Pitam se kako samo mali broj ljudi u ovom gradu ima sreću da danas posmatra radjanje Sunca. Možda neki pecaroš ili pekar koji rano ide na posao. Ali je sigurno da ću u narednom periodu da se budim po pravilima prirode i kad svetlost pobedi tamu ploviću ka novim predelima ka novim ljudima i uzbudjenjima. Čim se pokaže prva svetlost ja ću uveliko biti na vodi upravljajući čamcem, praviti pauze za obroke i pre sutona se vezivati, obarati sidro i gledati po drugi put za jedan dan magiju Sunca, života i polako legati kad i ono zadje. Radujem se kao malo dete. Dok idem ka čamcu osećam miris Dunava, vrba i zemlje. Proleće je u meni i oko mene. Polako upućujem motor u rad kao što je pisao čika Milenko i odvezujem se a mašem Spasi čuvaru koji se rano budi i proverava stanje na pontonima. Nikom nisam govorio gde idem, samo najbližima. I pored dobrih ljudi koji me okružuju planove čuvam u sebi jer verujem da ću biti ranjiv ako neko zna gde idem. Ima u ljudima kao što sam već pisao zadovoljstvo kad neko pukne. Divim se ljudima koji krenu daleko i otkriju svoj plan. Ja se toga bojim. Mislim da će mi živi naneti neku lošu karmu i da će me strefiti neka nesreća. Ovako deluje da sam sam ali to je samo varka. Motor brboće, dobar je, nije mnogo prešao, samo do Sankt Petereburga. Može on još tri puta toliko samo ako ga vozim u hladnoj vodi i na trećini gasa. Pre neki dan sam ga servisirao sam i kupio rezervne delove. Polako čujem žubor vode koji Tutanj pravi svojim koritom. Kakav zvuk. Zvuk koji mi navlači osmeh. Prolazim pored jedriličarskog, onog već poznatog kluba koji me je olešio za 20 evra za izvlačenje čamca. Sad će neko kasti ma ebalo te dvaes evra ali ja sam krenuo 2010 godine do crnog mora plašeći se da je najnormalnije da ću nailaziti na ovakve ljude, u Pol end Šark majicama, Nort Sejls košuljama, jednostavno naparfimisanim derikožama ljudima kojih nije briga što bolesni otac mora da primi terapiju na vreme već samo daj ti pare. I čak sam bio stavio i svoj život u opasnost misleći da isti takvi ljudi žive i u Smederevu i na ostalim mestima ali sam pogrešio. Svet je pun dobrih ljudi, a ova priča je samo deo tog lepšeg sveta i nije tačno da se sve plaća i da je kapitalizam jedina vera u ljudima. Živeli smo mi milenijumima u slozi, miru i pomaganju jednih drugima. I tu sam ja da se pojavim, iznenadim i na neki način učinim njihove živote zanimljivijim. I naravno da tražim pomoć. Kad god mi je potrebna i toga se uošte ne stidim. I verujem i znam da ću nailaziti na samo dobre ljude i radujem se tome, smejem se ali onako sa otvorenim ustima. I znam još nešto. Nisam sam i onaj ko misli da sam sam se vara. Čim ja napustim Dunavac i izadjem na Dunav pogledam u nebo i osmehnem se. Tu je prvo moj drug Kova. On me nekako isprati od špica istog onog mesta gde smo maštali da ćemo ploviti dok smo se sunčali na obali dok su drugi bili u školi. Sad će neko da osudjuje ali devedesetih je mislim bilo skroz legitimno da bežiš od ludaka. I sad treba ali suptilnije, pametnije. Zato deco nesledite moj primer jer nije takvo vreme. Za slobodu se može boriti na više načina. A u ovoj priči ćete i videti jedan drugi svet koji itekako postoji. I tako dok plovim gledaju me i drugi dragi drugari ,rodjaci, ljudi kojih više nema. Siguran sam kako ću se približavati moru, da će na mene gledati ne samo oni već i svi Srbi kojih više nema. Slavni ratnici, radnici, žene,  deca, svi nevino stradali i oni koji prodjoše muke od praistorije do Kosovskog boja preko Albanske golgote, partizana u šumi, nevino stradalih u logorima.. I kako izlazim na more oni lobiraju kod Boga da me i sam on pogleda i kažu čuvaj nam ovog malog čoveka. I tako biva i na prošlom putovanju je bivalo isto. Trudim se i kad dodje težak trenutak da istrajem da kažem sebi zamisli kako je bilo tvojim dedovima pa me to tera da izdržim da svaku prepreku premostim. Jer nismo mi samo Srbi. Naša istojira je i slavna a i nekad ružna. Uzdam se u tu lepšu i to me drži, motiviše, daje snagu, veru i to deluje. Naročito kad je teško. Prolazim pored keja.Nigde žive duše a saobraćaj je gust. Neko će u Novom Sad mislim se, danas da se obraduje jer će dobiti dete, neko će da bude srećan jer će potrošiti pare u Bigu i kupiti veliki televizor, neki doseljeni Bosanac će misliti kako je lepo što je napustio brdo. Isto tako će neko biti srećan što je fala bogu uspeo i prešao iz sela u grad, neko će dobiti diplomu, neko zaposlenje, neko će biti zadovoljan što je živ, što može da hoda, neko nesrećan jer je bolestan, nekome je u ovom gradu preminuo najbliži , nekome se broje sati do izdaha, neko radi pošteno pa nema ništa a neko krade i to je danas najnormalnije, neka žena će morati da oralno zadovolji nekog šofera pored kaćke petlje za male pare bojeći se da joj neko neće odseći dojku i totalno je nezaštićena a neka službenica u banci će otkopčati dugme na košulji kako bi bolje namamila nekog da uzme nepovoljan kredit, neko planira da ubije, neko će da plaši žene u parku i tako možemo pola miliona različitih priča ispričati. Ali od tih 500000 jedan je krenuo čamcem u novu avanturu. Ništa neobično za tako veliki grad. Put me vodi ispod Žeželja koji se gradi dugo, ali baš dugo. Gledam i kako su lepe klupe na keju, zakrivljene sa nadstrešnicom iznad koje se spušta jasmin. Kako se samo neki genije setio te ideje i spajanja mirisa Dunava, jasmina i ispusta za kanalizaciju. Još uvek san Novog Sada da reši ovaj značajan problem koji kvari sliku, nikako se govna ne slažu sa ovim mirisom. Odmah posle Žeželja ne čuju se zvuci saobraćaja velikog grada. Dolazim u slogu sa prirodom i sad ćemo se družiti. Bićemo najbolji prijatelji i majka a i žena. Sve dok ne sretnem ljude kojima se radujem. Prolazim i pored Šarana. Lepo ofarbanog sa stolicana iz 1950 godine. Tu negde je sniman film Kako se kalio čelik, znate onu scenu kad radnici stavljaju led da se spusti zbog onih riba. He, he. To je snimano iza Pobede, velike fabrike koje više nema. Nekada je Žilnik snimao dokumentarac o beskućnicima u Novom Sadu. Sve ih je pokupio i doveo kući. Ustvari to nisu bili beskućnici kao sada već slučajevi koje su žene izbacile iz kuće ili alkoholičari a danas je sasvim drugačije. Kad sam bio mali bilo je 12 regitrovanih narkomana u gradu a brojali su se tako što uhapse jedinog dilera pa ovi kriziraju i prebroje ih u bolnici a sad ih toliko ima samo u mojoj zgradi. I baš kod ovog mesta često trčim do Šarana pored reni bunara. Jednom prilikom dok  ja tako mator trčim i živim zdrav život spazih bukvalno devojčicu u farkama i starkama, lepo obučenu, kako se overi i legne da odspava na betonu koji sat. Problem je u tome što nema ni petnaest godina i zbog takvih stvari mi dodje da sravnim Dedinje. Ali mnogo je problema u gradu i sve mi se nekako izmenilo i nabolje ali i nagore. Kad sam bio mali često sam gledao i sažaljevao pse lutalice koji su bili mršavi i verovatno na kraju umirali od gladi a danas bacim neku hranu lutalicama a oni svi debeli, onjuše i nastave dalje. Toliko ima hrane da ni psi a ni ljudi nemogu da umru od gladi. Toliko smo postali bogati a hiljadama godina nam je ovo bio najvazniji problem. Kako naci hranu i preziveti. Danas je ovaj problem resen. Pitam se šta nas sad to muči i koji nam je sad problem. Glad i žedj smo rešili i bolesti smo svakakve ukrotili, živimo u kakvim takvim kućama mada ima još problema ali pohlepa ili sebičnost i želja za jačim, boljim, većim, jednom rečju parama nam je sad najveći problem. I mnogi se plaše da bez para nema života, nema sreće, nema zdravlja, napretka i sve činimo da taj neravnomerno podeljeni kapital i moć nekako prisvojimo. Da imamo što više para i moći i sve smo u stanju da činimo za taj cilj. Više loše nego dobro. Sećam se kad sam bio mali dok sam živeo u Kamenici. Tad sam maštao da ću završiti policijsku školu jer mi je otac tamo radio ići posle dalje u Beograd, zaposliti se u miliciji, imati ženu Dubravku koju ću upoznati recimo u Splitu, imati ćerku Jadranku i sina Jugoslava. Da ću voziti zastavu 128 svetlo plave boje jer mi se ta mnogo svidjala i drukčija je128-ica od stojadina, da ću živeti u visokoj zgradi u modernom naselju, ići na more preko sindikata možda i neko zimovanje, biti ponosan na svoju zemlju a mozda cak i uspem da kupim elan 401 camac i osamnajcticu. Ih kakve srece i kakav san. A pogledaj me sada. Koliko sam bogat prosto me sramota. Imam limuzinu Dačiju Logan koja je sto puta bolja od 128-ice. Sad će neko da se smeje ali ta Dačija je išla do Vladivostoka i ne samo do tamo već se i vratila kući a kasnije i do Nordkapa. I došlo je novo vreme. Živimo bogato, svako brate ima. Ja umesto malog elana imam Pasaru sa kabinom jebote, a mislio sam kao klinac šetajući se rivom da je nikad neću imati. Svaka šuša danas kupi Alfa Romeo za hiljadu a nekad je nije ni bilo u Jugoslaviji. Pogledajte danas samo braću Cigane po gradu. Nekad su i oni bili neuhranjeni ko maločas spomenuti psi lutalice a danas ih svaki dan gledam kako u predahu skupljanja sekundarnih sirovina kupuju pivo. I to ne bilo kakvo pivo već pivo iz limenke. Pravi bogataši, budže bre. A sećam se kad su roditelji išli u Španiju i doneli nama deci po limenku Koka kole. Jebote te sreće. Sad sam i ja mogao da popijem kolu iz limenke i kao ostala gastarbajterska deca izrežem tu limenku i stavim svoje olovke u nju i budem kao i oni tj. Imam nešto iz strane zemlje na stolu. To leto sam načeo limenku posle gledanja od mesec dana u taj čudni objekat donesen iz inostranstva. I bilo mi je žao jer sam znao da neće više biti cela ali sam morao da probam. Ukus je bio fantastičan. Pio sam je tri dana i to svaki dan sam dolazio sa ulice i trčećim korakom hitao ka stanu da podignem tanjirić koji je čuvao da ne izlapi i pio sa nevidjenim zadovoljstvom. Na kraju mi je otac istesterisao sa otvaračem za konzerve i ostala je uspomena u kojoj sad držim olovke. Kakva sreća za klinca. Prošlo je mnogo godina dok se nije pojavilo Bip pivo u limenci. Naši roditelji, babe, dede, komšije su izašli na glasanje jer su svi hteli da budu Aleksis i Blejk Karington. I svi ti koji su glasali su odgovorni za svaku prolivenu krv pa i moja mama i tata i komšija i učiteljica i svako ko je mislio da će biti Amerika posle glasanja. Došao je rat, mene ćale nije dao u policiju jer je video šta ovi sa Dedinja rade, neka Dubravka iz Splita sad verovatno misli da sam zli četnik, Jadranka nikad nije rodjena, Jugoslava isto nema. I ovo mu dodje neki genocid. Jugoslavija se raspala, a Sava Kovačević ispada budala. Jedno je sigurno živimo u tako bogatom svetu da mi se povraća jer svako hoće još više, bolje, veće, brže a moralno nismo siromašni, moralnosti više nema. Dalje se putovanje nastavlja ka Karlovcima. Odjednom mi se pojavljuje pesma Neki novi klinci i ja pevušim Balaševićevu melodiju i puštam suzu. Neplanirano i nemam pojma zašto ali se to tako desilo. Pitam se šta stvarno ova deca danas uče, kako rastu, šta gledaju, šta ih učimo i setih se one devojčice što se bode pored Šarana i Braće Andjelići Srpskom narodu sa gimnazije u Karlovcima pa se ideja u uzglavlju gore pomenuta tad rodila. Mnogi filmovi su snimani u Karlovcima i TV serije. Balkan ekspres, Varljivo leto, Silom otac.... Idem dalje ka Čortanovcima, mestu na kojem pravim pauzu. Prilazim plaži i to ne bilo kakvoj plaži. To je čuvena plaža na kojoj se kupala Nevena Moreno!
plaza Nevene Moreno...
Znate ona boginja iz filma Varljivo leto 68 ili ako ne znate ko je Nevena Moreno onda sigurno znate za scenu: manje vina, manje vina....Ah pa sad vam je jasno o kojoj se plaži radi. Bila je tu i Jagodinka Simonović i Olja Miranovski. Dočekuje me pas i punim vodu na tušu. Sedam na klupu. Nekad leti dodjem ovamo biciklom i rasturim se od pozitivne energije. Sednem lepo na klupu i kažem jebote kako je lep ovaj svet. Nikakva droga ili piće ne može prevazići ovaj osećaj. Samo priroda i dubok udisaj i izdisaj. Na ovom mestu sve zaboravljam, ne bi mogao niko da me iznervira na tom mestu. Kako je samo lepo. Ustvari toliko lepo mesto da bi nekim slučajem došao rat i ko onomad sve komšije krenule da otimaju, meni bi samo bio dovoljan šarac i malo leba i branio bih dugo ovo mesto do poslednjeg metka. I to bi ga branio i kokao svom jačinom da bi se dugo posle pričalo kakva je to plaža na kojoj se kupala Olja Miranovski, Nevene Moreno, Jagodinka Simonović... Ne znam zašto ali ovo mesto mi mnogo lepo. Tu je u blizini i vrba sa Čehinjicom iz takodje Varljivog leta a ovde je takodje sniman i Silom otac i na plazi i u obližnjoj vili Stanković, a bio sam tu i kad je sniman serijal po Tišminom romanu. Mnogo lepo mesto, al sam dosadan a?
I idemo dalje, mazim kera i kažem vidimo se. Plovim uz obalu a bacam pogled na ostrvo gde leti neko zabode visoku granu, ustvari drvo i na vrhu se vijori zastava Srbije, tako da je možeš videti već posle Karlovaca. Prolazim i ispod mosta i zalazim u Dunavce iza ostrvaca. Au, kako je lepa ova Srbija. Raj na zemlji. Ovde kod Krčedina ima svega. Tu je sniman film Ma nije on takav sa odraslom Vladicom iz Varljivog leta. Mnogo ja volim Srbiju i lepo je živeti u njoj ali sve dok se ne desi sranje. Kad se desi sranje onda je gadno. Eto naprimer ako ja vozim bajs u potpuno ispravnom stanju recimo za Beočin i zgazi me neki pijani lik. I dodje policija i kaže gde si druže. I ubruzo on ispada normalan a ja sam se kao podvukao pod točak jer sam šetao i kao garant sam kriv, pijan, drogiran. Ali pošto imam sestre i majku njima bi to bilo sumnjivo i raskrinkale bi vrlo moguć svakodnevni scenario. Ali ima i onih koji nemaju nikog a ni pare za advokata pa bi tako onaj ko ima veze i moć vrlo lako mogao da izbegne zatvor i eto tako desilo se. Pa još ako je poznata voditeljka, sve joj se oprašta. To je samo jedan primer a nepravde je uvek bilo i biće je pa i kad udjemo u Evropu. Uvek male gaze veliki. Pičim pored Slankamena. Sve gledam lepotu malih vikendica. Svaka je drugačija. Svakoj neki vlasnik udene neku posebnost i to šarenilo prija mome oku i zapažam i punim dušu i sa najsitnijim detaljima. Volim da posmatram različitost, dovitljivost u gradnji, improvizaciju naših ljudi. Nema ovde uniformisanosti, reda ali je sve nekako u skladu sa prirodom. Ima i izuzetaka od betona. Gledam i tako pravim i pauze. Ugasim motor pa plutam, nešto klopam. Dan je lep sunčan. Polako prolazim Banovce, Surduk gde su se snimale Seobe. Još se drži ona kuća stara na samoj obali ali svaki put je u sve lošijem stanju. Prolazim i gledam koliko napredujemo. Na svakom se koraku vide nove vikendice, a obnavljaju se i stare. Ima i dosta novih čamaca i ladja. Progres je na svakom koraku. Prolazim i pored obala na kom je sniman film onaj sa Ljubom Tadicem i mnoštvom svakojakih cirkusanata, Miris poljskog cveca. Film je bio zbunjujući kad sam bio mali a kad porasteš ti je ok. Nekad su me i maratonci plašili a kad porasteš ti je smeh. Nekad sam se plašio kao mali Josipe Lisac a sad bi mogao na gajbi da živim sa njom. Polako dan odmiče gledam mesta gde sam nekad kampovao i gde sam nekad bio. Svaki put je drugačije a šuma raste vrlo brzo. Odlučujem da je za danas dosta. Prelazim levo i gasim motor i veslam. Spavaću u dunavcu iza ostrva pre Pupinovog mosta. Našao sam super mesto. Mnogo je lepo. Na samom špicu zalazeće sunce se obasjava visoke topole i po njihovoj kori se poliva crvenilo Sunca. Vetar potpuno staje. Čuje se i razgovor sa Druge obale. Celo ostrvo je načičkano zanimljivim kućicama. Opet odlika naših ljudi i zdravog stava da provodi slobodno vreme u prirodi. Kačim se za vrbu, oblačim čizme i istaržujem ostrvo. Mali Diznilend. Svaka kućica za mene je remek delo. Svaka kuća jedna duša, jedno mišljenje, umeće. Mora da je ovde leti vrlo živo. Ima i sad nekoliko ljudi, uglavnom starijih. Malo se javljam, kažem kako je ovde lepo. I ovi kažu da sam poranio. Ali tako ja volim. Bez gužve sa prvim budjenjem proleća krećem. Kad je Sunce prijatelj a ne neprijatelj. Rano sam krenuo i rano ležem. Kroz prozor gledam labudove i slušam vodu koja celu noć nežno grli moj čamac. Ujutru me budi prva svetlost. Pospremam čamac, pravim doručak i prolazim ispod mosta. Razmišljam kako to da živimo sve bolje i bolje a industriju nemamo. Ostaje nam poljoprivreda a od nje živimo zahvaljujući dobrim cenam. Sva zahvalnost ide Kinezima koji sve to vuku. I oni su izgradili ovaj most. Nekada su oni vozili bicikle a Švabe mečke, a 2011 na putovanju za Vladivostok sretoh Kineze koji voze mečke a 2014 u Švabiji videh Nemaca ko Kineza na biciklima. Svet se menja. Ali mi živimo bolje. Imamo sve više. Jeste da smo nekad u Novom Sad pravili optičke kablove i kompijutere a sad samo motamo kablove sa izolirkom ali idemo dalje. Čudo je ta svetska privreda. Zar nije divno što imamo poljoprivredu pa nemoramo da imamo industriju. Počinjem polako da brojim mostove Beograda i fali mi prstiju. Te ovaj te onaj. Uskoro ce biti sve prekriveno novim mostovima na Savi i Dunavu pa da upamtim kako je to pre toga bilo. Nisam ja neki autonomaš ali bruka bre kako smo se savili i kako su beogradjani alavi. Al zato ja imam i dva vesla pa da mogu da sisam. Gledam i one Galenika naselje pa se setih glupaka koji su smislili da plaćamo deset evra nove komplete prve pomoći pa puta sva registrovana vozila jednako je pet novih helikoptera. Zamislite samo da se ljudi na putevima spašavaju iz helikoptera koje smo raspodelili u Subotici, N.  Sadu, dva u glavnom gradu, Nišu i recimo Užicu. Ali ne, neke seronje su izračunale da je bolje da te pare potrošimo na nove komplete i da krpimo ljude kao u davna vremena a sve da bi malo pomogli Galeniku. Zato ja imam i ono treće veslo pa da još više sisam, ali racku mene učiteljica naučila da računam. Dolazim u Zemun i Vidi se i Beograd. Grad u kome se najbolje živi. Centar moći. Glavni grad Srbije. Tamo negde je Dedinje. Svi bi tamo da žive , a ako nemogu valja imati nekog odatle za prijatelja da ne bi završio kao biciklista koji je podleteo pod točak. Gledam onaj Zemun, al je lep. Sve više i više lepih kuća, obnovljenih fasada, novih plovila. Crkva sjaji, nov kej isto tako. Prolazi mi Bajaga kroz glavu. Njegovu kasetu sam prvu slušao od sve muzike. On je negde tamo. Mašem mu ali me ne vidi. Mnogi filmovi su ovde snimani. Lov u mutnom, pa Dečko koji obećava na Lidu, pa onaj sa decom što su uštedeli za nov Tomos4 i mnogi, mnogi drugi filmovi koji su uticali na mene i sve nas. Gledam taj Beograd i tako nešto mi dodje da kažem bre pa ovde živi dva miliona ljudi ali niko kao ja. Vičem iz čamca Al vas kara Lala!.
au beogradjani al vas .... Lala!
 Malo Novosadjana može to da kaže ovim napaljenicima što nam sviraju kad nekrenemo na žuto. Realno zar ne? Malo da ih potaknem, he he. Moje srce je veliko ko taj njihov Beograd. I u moje scre udje krv kao što Sava ulazi u Dunav i tu se stisne i izmeša i sjedinji i izadje u aortu još veća i jača krv baš kao i veći Dunav. Prolazim pored 25 maja, pa onog naselja Dorćol, mosta, luke. Svaku ciglu gledam i u svaki prozor, prolaznika. Koliko tu ljudi živi Bog te. Tu je i Bora čorba i Cane i mnogi mnogi drugi. Neka žena koja ovde živi misli da je ubola džek pot što se udala za nekog sa Senjaka koji vozi BmW i trguje elektricnom strujom. A ne zna da ja sa Dačijom idem do Vladivostoka, sa malim čamcem do Delte a sa malo većim do Sankt Pterburga pa jel može ona onda zamisliti šta bih ja njoj sve radio i kako bi je voleo više od tog njenog lovatora, ali sreća je u stvarima a ne ljubavi, izgleda u ovom svetu danas. Posmatram i one stare brodove koje su izvukli sa Save. Bilo bi lepo obnoviti ih. I tako prolazim i beograd zalatim u Forkutunac, velikim kanalom. Izlazim kod pančeva i polako se spušzam. Posmatram i njive. Puste bez ikoga. Od mnogih stvari koje me je učiteljica naučila jedna je bila pogrešna. A to je da je život seljaka težak. Kako je to mukotrpan posao koji se slabo isplati. I verovatno je i bilo tako nekad kad nije bilo mehanizacije u+i kad se sve radilo ručno. Al danas govoriti da je to težak posao je čista budalaština. Pre bih rekao da je to najlakši posao u ovoj državi. Pa evo poledajte is ami koliko puta prolazite kroz Vojvodinu putujući nekim drumskim prevozom. Vidite sva ta divna, bogata polja. A statistika kaže da prosečni poljoprivredink provede sedam dana goodišnje radeći u njivi. Pa eto otuda moj stav da je to najlakši posao na svetu. Uzoreš, poseješ, baciš djubrivo, poženješ a ova tri dana prodješ pored njive kad putuješ čarterom u Dubai ko ono što im skinoše sloj zemlje kad su kopali gasovod. Morale komšije da ih zovu u Emirate. I eto tako se dobro živi od poljoprivred, još se samo nerviraš što ti siguran otkup nije dobro plaćen pa umesto U Dubai naš gospodin seljak iće će samo u Tusrsku. I eto problem je naravno što tako žive samo oni koji imaju veliku zemlju i modernu mehanizaciju. Ostali krune kukuruz kad god ugrabe priliku. Samo neznam ko to decu truje da je to težak posao a? Prolazim i porred ostrva preko puta Vinče. Sve je lepo ima i neka kafanica i mala marina zaštićena od vetra. Onaj Ritopek izgleda magično sa dva brda neobična. Ko zna kakvi su tu stari narodi živeli. Bar ja mislim tako jer da živim u davna vremena meni bi ovo mesto bilo simpa. Kod Smedereva ručam i plutam gledajući ga izbliza. Lepo je to sve što gledam. Još nisam bio tako blizu Smedereva. Uvek sam išao dunavcem oko ostrva. Pronalazim i nova mesta. Malo virim i u Kovinski Dunavac. Uskoro se vreme menja i moram da menjam način razmišljanja i prioritet mi je da nadjem neki zaklon. Nije tako strašno ali moram naći nešto gde bih mogao skroz da se zavučem i sklonim sa Dunava. Gledam i onaj satelitski snimak sa Gugl mapa. Prolazim i pored Mlave i dole odlučujem da se ugnezdim u malom zalivu kod vikend mesta Dubovac.  jedva prolazim jer je plitko, ali lepo i zašzićeno. Sa osmehom završavam dan u trsci i uživam u ovoj našoj Srbiji. Kažem sebi, al mi živimo na lepom mestu.
Ujutro malo duže spavam. Gledam u mirnu vodu, trsku, slušam ptičice. Danas neću dugo ploviti. Plan mi je da dodjem do Goluupca. Kad sam se nakupio utisaka i memorisao slike pejzaža, upio mirise, glasove, pevušim Baretovu: Vrijeme je da se krene. Koliko sam je puta samo u rana jutra ili kad je to bilo potrebno pevušio. Savršena melodija za polazak. I izlećem iz male uvale koja u budućnosti može biti kao Tkvara u B.palanci. Talasi me lome. Kod Rama je užas ali se ne dam. Znao sam kakvo će vreme biti. Ne baš ugodno ali čim prodjem Ram biće mnogo mirnije. I biva tako. Posle onog uzburkanog prostranstva ulazim u mirnije vode. Posmatram nekoliko malih vikendica a jedna me posebno oduševljav. Skromna, nedovršena ali čista sa lepim zavesicama. Dokaz da neko vodi računa o lepoti života i estetici. I sa skromnim sredstvima možemo udesiti sebi život lepo. Gledam i prirodu koja opija. Drugačije od ravnica i brežuljaka. Ovde kao da si na Zlataru. Ima i četinara i pašnjaka. Neki drže veliku farmu sa ovcama. Iako je vetar jak i po prognozama duva iz jednog pravca, taj dan mi se desilo da vetar šiba iz svih mogućih pravaca i da ništa nije kao na prognozama. Prolazim i Veliko Gradište gde me talasi ponovo zezaju sve do krivine sa koje ugledah Golubac. Otkrivao sam nova mesta gde se mogu sidriti, gledao vikendice, zgrade, kuće, mnogo lepo ono Gradište i na kraju rano došao u Golubac u marinu onu kod hotela. Hladno je baš. Gledam neke mladiće koji sede u kafiću i piju strano pivo. Reko zašto to oni rade. Ko nas je naučio da sedimo u kafićima i trošimo pare i uništavamo zdravlje. Od toga imaju koristi samo vlasnici i kompanije piva i alkohola. Zar ne bi bilo lepše da kažemo NE cigaretama, drogi i bespotrebnim trošenjem para. Nekad su ljudi šetali korzom a pre toga su se satajali oko crkve ili hrasta a sada u kafićima. Problem je što ovo košta i sredstava i zdravlja. Kako mladi ne vide da se i u ova mirna vremena nastavlja borba naših predaka. Samo što nema rata i sad ne mora niko da ide na Kosovski boj ili da se bori sa švabama u šumi. Sada je borba svakog mladog čoveka da se suprotsavi CIGARETAMA, ALKOHOLU I DROGI. I kao što je Boško Buha bacao bombe a Sava Kovačević kosio Nemce tako i mladi čovek današnjice treba da ustane i da kaže odlučno NE svim tim stvarima. I da je on pobednik ako kaže odlučno NE i da se izravnava sa borbom u ratu jer ovaj put on spasava svoj život boreći se protiv zla. I to zlo je i jednako veliko kao i zlo rata.  Samo što ga niko tome ne uči, jer i država ima koristi ako rade pivare, ako se plaća dadžbinne na cigare ako se valja droga u kontrolisanim uslovima. Vataju se samo dileri koji nisu poslušni a gazde kafića i diskoteka trljaju ruke. Ali ako nepušiš, nepiješ i nedrogiraš se i još nevisiš u kafićima onda nissi ni prihvaćen. A svi znamo šta je dobro i šta je zdravo. Sport je dakle jedini lek. Jer nije baš popularni biti marginalac kao ja koji nije bio u kafiću od srednje škole ali sportisti su cenjeni a njih baš boli da žive kao gomila. Zamislite deco koliko možete uštedeti samo para što ne pijete i nepušite. Za deset godina možete kupiti nov auto ili za jednu godinu nov moderan bajs ili da dodjete do Kijeva za 200 Evra kao ja a te pare popijete i poušite za par meseci. A sa druge strane mladi čovek može da puši, da pije, da se goji, da se drogira pa tako učini dobru stvar državi tako što će u prvim godinama penzionerskog života izdahnuti od takvog života i staviti sve doprinose i poreze državi u nasledje. Time poklanjate više desetina hiljada evra državi a to je lepo, samo što vas više nama. S druge strane profitiraju pivare al strane, duvanske fabrike i lokalni dileri i mafija.. Ili pak možete živeti zdravo, trčati ili voziti bajs pored Galenike i kazati šta će meni lekovi pa posle pored pio fonda gde im pokazete lakat i kažete neću ja vama pokloniti penziju itd. Mogao bih ja ovako satima ali da neodugovlačim ipak je ovo putopis. I znajte da kad vidite da vam neko drobi "ili jesi ili nisi lav" u slučaju da kupiš to pivo si gubitnik. Nisam ja čistunac i volim da popijem ali pre sam za šetnju nego za pivo ili bilo šta drugo. Mislite malo o tome. Odluka je samo vaša. Šetam Golupcom. Divno mesto. Ovde mi se pojavljuje prvi problem. Vidim da mi akumulator zeza i neće da napuni telefon do kraja. Imam i punjač pa ću videti ali trebao je bar da izdrži do Dnjepra. Aplodovo sam slike preko vajerlesa sa pumpe koji se vata u čamcu. Kupio malo goriva. 
golubac
Ujutro rano krećem i budim se pre svih. Mirno je i bez vetra a vazduh zagadjen jer ljudi lože pošto je hladno. Sad primećujem i vikendice sa Srpskom zastavom, ima ih nekoliko veoma lepih pre tvrdjave. Tvrdjava se obnavlja, mada meni nekako lepše bilo pre nego sa ovim krovovima. Pičim danas svom silom. Nema predaha. Duša mi je ushićena, pogled prema gore i ispred. Osmeh se širi. Ulazim u najzanimljiviji deo Dunava. Osećaj je neverovatan. Po treći put imam sreću da krstarim ovim delom. Svakom gradjaninu Srbije preporučujem ovo. Zadivljujuće, opijajuće, ma nemam reči.
lepota
Svaki put mi je sve lepše i lepše. Uvek neka nova gradjevina, neka nova uvala, mol, ribari, stena, vikendica, šuma..Prošli put je Dunav bio nizak zbog visoke prolećne vode a sad je normalan. Tamo gde su sada male uvale i gde se može ući malim čamcem pre su bile samo strme nepristupačne obale. Ima toliko lepih mesta u kojima se možeš zavući i uživati. Kod Milanoovačkog mora malo sečem Rumunsku stranu jer vidim da nema čamca na njihovom punktu dvogledom. Prolazim tik uz graničare i oni me gledaju. Kako se približavam Milanovcu vidim i gliser koji me čeka. Pametno je vratiti se u naše vode. Regitrovali su me i sad me prate. Od Milanovca koji ima novu marinu ali ne baš zaštićenu, pratili su me sve vreme. Reko koji im je. Ja teram svoje, mašem im i oni meni. Vide da sam dileja. Mislim se i kako su nekada živeli hiljadama godina ljudi u ovoj klisuri i to bez rata, a mi danas ni pedeset da sastavimo u miru. Šta je to naspram 7000 godina mirnog života. Mislim u sebi kako bi bilo da ta živiš tada. Da li bi i tamo bio marginalac ili bi imao ženu koju bi grlio kad je grmljavina i stiskao je dok nečuješ da joj puckaju kosti i vidiš sjaj u njenim očima i osmeh i belinu zuba. A možda je i tad bilo moderno da neki gariša prosipa fazone ko ameri preko TV-a. Pa ko što sad sve devojčice širom sveta od Mongolije do Švedske moraju da se ugledaju na zapad pa da upražnjavaju i oralni i analni a pre samo par decenija to su radile umobolne žene. A sad je to normalno. Ko poljubac. I to je na tv-u, u školi, na netu, medju drugaricama a nema veze što je prljavo. Preživećemo, samo da radimo ono što i drugi jeeeeee, misle naše krvi devojke. A možda je i tad živeo neko u tom plemenu koji je drobio fazone, čarao, bajao i svi ga slušali pa bi ja bio marginalac a preplivao sam dunav a ženama je zanimljivije da imaju djindjuve od lokalnog vrača nego mene koji sluša prirodu i mislim se mislim se...Kod Trajanove table vidim i retke pecaroše i glisere rumunske koji takodje seku našu vodu. Jednog dana će biti najnormalnije da se družimo, kampujemo jedni sa drugima bez ikakvih problema. Sad je bezveze jer se žeste kad malo zakačimo. Gledam i rumunsku obalu. Hteo sam ovaj put da idem njihovom stranom ali to ostavljam za drugi put jer ovde moram da štedim novac koji će mi kasnije biti potreban i znam šta me čeka ovde. Kažem sebi da sledeći put polakjo i natenane ideš rumunskom stranom, istražuješ, penješ se na brda, uživaš. Dolazim do uvale kod Tekije, iste one gde sam video lasicu ili šta već. Pozdravljam se sa Rumunima koji su me pratili. Valjda su dobili zadatak da me ape ako predjem još jednom na drugu stranu. Vezujem se za granu, perem kosu, brijem lice. U suton kad je bilo preplavljeno crvenilom  i voda i drveće puštam lagano sevdah iz duše. S vremena na vreme se čuje retki automobil sa mosta koji mi je visoko iznad. Brate ovde bih mogao mesec dana da kampujem. Mnogo lepo mesto. Ujutro pičim za prevodnicu. Na prilasku uključujem stanicu i zovem Djerdap jedan. Javlja se neko ali sa lošim srpskim akcentom. Reko sebi možda ih menja neki kolega koji priča na vlaškom. On meni kazuje da moram da dodjem na njihovu stranu, a ja reko sebi pa na pravom sam mestu. Vezujem se za beton i ponovo zovem ali se sad javlja čovek i kaže da je remont i da idem na rumunsku stranu. Au jebote pa ono malo pre je bio rumun koji me zvao kod njih a aja nisam skontao. Ništa idem preko i dočekuje me pomoćni radnici koji se smeju jer je jos rano da vide turiste. Čekam da izadje pozamašan brod i ulazim uprevodnicu. Na izlasku iz prve u drugu komoru mimoilazim se sa brodićem Nomad iz Beograd i pozdravljamo se.
dj jedan
Nisam ni znao da je moguće ovakovo mimoičlaženje u prevodnici. Pametni su ti projektanti. Manji brodovi isto tako mogu u oba smera da se prevode. Posle prevodnice se zahvaljujem rumunu i izvinjavam što sam napravio malu zbrku. Prolazim pored jedne ladje a stariji Nemac mi maše srdačno. Zna on šta ja sve proživljavam a i ja kroz šta on sve prolazi. Gledam i stare ladje u brodogradilištu. Stari parobrod Vojvodina. Kako bi bilo lepo restaurirati ga. Vezujem se u Kladovu u marini kod nekog privatnog pontona sa kamerama. Cilj mi je da kupim novi akumulator. Pitam ljude gde se može kupiti. U centru nema, ilma dalje ali odustajem jer bi mi jaje ostalo uvrnutu od nošenja. Pičim dalje. Nema vetra kao pre prevodnice, voda je mirna, sunce miluje još da se odjavim. Pristajem kod policije. Penjem se gore a ono merak. Ispred poljski sto sa poljskim stolicama. Stariji će se sećati starog mobilijara za kampovanje iz bivših zemalja varšavskog pakta. Sto je ispod drveta u cvatu a trava je prava aprilska zelena. Kao ispred dedine vikendice. Fali samo buteljka vina i tamburica. Dajem papire u zgradi i punim telefon. Sedam naza sto na kome sedi mladi agent iz Prahova. Došao je da sredi papire jednom našem velikom usidrenom brodu. Pitam ga za kancelariju U Reniju jer radi za istu firmu. Kaže više ne radi ali da pokušam da zovem. Ima agent dugu kosu i opušten je lik. Usred razgovora mu se posrala mala ptica na naočare a njemu neprijatno a ja kažem pa što bi ti bilo to je za sreću. Kaže mi da je prošle godine bio naš poznati kantautor Vlada Georgijev i da se odjavio u Prahovu. Sredjuju mi papire vrlo brzo. Napuštam taj mali mikrokosmos opuštenih ljudi. Raditi kao policajac ovde i noću u Beogradu u interrventoj je kao uporediti pakao i raj. Na odlasku kazujem kapetanu velikog broda gde idem i on mi daje savete koje ja slušam kao da idem prvi put. Ovezujem se i prolazim pored Kostola koji ima nepristupačnu obalu za plastične čamce. Na jednom spazih mladića sa psom i gasim motor i polako vesklam. Kažem mu znaš li Stefana? On iznenadjen mojom pojavomra širi osmeh i oči i kaže znam. I ja reko da ga puno puno pozdravlja Vladaiz Novog Sada. I izmahili se mi. Idem uz obalu. Voda se providi i posle trajanovog mosta nailazin+m na nekoliko opasnih mesta gde vire grane a dunav je jak.Valja sledeći put pratiti plovni put da ne bi bilo havarije. Gledam sa Dunava kako se vidi celi masiv Stare planine sa Midžorom a dobar deo Stare planine je pod snegom. Ko da gledam u nekje Himalaje. Sad će neko od čitalaca da kaže šta ovaj bulazni pa gde je stra planina a gde dunav. Ali onj ko je bio na vrhu Midžor mogao je videti i dobar deo Dunava od Kostola do Palanke a vidi se i jedan deo kod Vidina i Loma.
snegovi stare planine
 Na ovoj deonici Dunava kao da se nekako navikneš da gledaš u daljinu i širinu. Kad je mirna voda a već me treći put kenja da je tako sve se ogleda u vodi. Svaki oblak gledam i na nebu i na vodi. Sve je nekako veliko kao na moru. Ovde me pomalo sustiže umor i iako sam planirao da što bliže prenoćim kod prevodnice put me je naveo da se vežem kod Brze Palanke za jedan drveni mol. Hteo sam i na nekom malom ostrvu da noćim ali su ga zauzeli pecaroši. I tako prošao je još jedan dan na vodi. Oči su mi videle iste one lepote koje i orao vidi i bilo koja životinja. Jeste da je proleće i lepo vreme, ljudi još uvek ne izlaze pa ova priča jeste veoma dosadna aki šta da radim kad je tako bilo. Čitalac uvek može da otrči do Lagune i pročita nešto što je poželjno, normalno, popularno...Ovde samo neki ljubitelj reke će imati strpljenja da sluša budalaštine a možda će nešto i korisno naučiti. Ujutro se budim, pogledam kako je lepa ova planeta, pišam, perem zube, pravim doručak, jedem istežem se sedam na kantu i puć. Pevam Vrijeme je da se krene, palim motor i idem. Eto ponovo ja budalaštine pišem. Šta ćete kad neman+m dara da opišem boje i mirise jutra da prenesem šta sve upadne u moje oko. Kakve sve lepote ugledam i na neke gledam i okrećem glavu čak i kad ih prodjem itd..Dolazim i do prevodnice,gledam jako lepe vikendice pune cbeća i komuniciram. Provesionalni prevodničar kaže samo malo i obaveštava me da ću brže preći ako odem na rumunsku stranu jer tek za sat ću moći ovde. Kaže najavio me i rekao da ovaj baš i ne zna srpski ali da će biti u redu. Zahvaljujem se i idem na rumunsku stranu. Dok sam čekao da se komora napuni i otvore vrata ćaskam sa graničarima sa obale. Oni voze Dačiju i ja im kažem da ja isto tako vozim dačiju. U komori me gledaju ko da sam pao s marsa. Ćaskam snjima i pitam ih kako da se zahvalim dispeščeru. Oni mi na mapu upisuju Mulcu mesk što znači Hvala puno.
dj dva
Ova prevodnica je znatno uža od naše u koju i tanker može stati. Izlazim a Dunav miriše. Na izlasku preko radija kažem Mulcu mesk a on iznenadjen nasmeja se. Na ukrštanju u Dunav jedan rekreativni ribar baš u tom trnutku vadi veliku ribu. Vičem bravo majtore a on se smeje. Obe reči razume. Pratim oznake da nebih zakačio neki potopljen brod pun eksploziva. Mali sam ja ali opreza nikad dosta. Gledam u Prahovo i setih se našeg poznatog kantautora letnjih hitova i lakih nota Vlade georgijeva i pevušim Zbogomm ljubavi....plovim ka Bugarskoj ali odlučujem da spavam tik uz granicu. Da vidim kakvi su Bugari i kako čuvaju Bugarsku. Prolazim i pored mesta gde sam prošli put spavao. Dunav je nizak pa nemoš da se zavučeš medj vrbe. Ugledah i tromedju. Reko ajd da probam da spavam na ušću Timoka. Prolazim pored mladog pecaroša koji je sa traktorom došao do obale i peca. Pitam ga jel se može u Timok čamcem, a on probaj valjda može. Gasim motor i idižem ga i veslam. Vidim da se voda komeša izgleda da mogu da udjem samo pod pravim uglom i tako je i bilo. Polako ulazim u Timok. Širinu Dunava zamenjuje širina potoka. Jedva možeš da okreneš čamac a da ne narušiš granicu. Oko 500 metara sam u Timoku.
timok
Na drugoj oštroj krivini se vezujem za palu vrbu jer mi tu niko nemože prići. Treba mi takvo mesto da se malo odmorim, saberem misli jer sutra idem u inostranstvo i nije više šala. Timok je čist, lepo miriše a rečica na ušću je dosta mirna. Mogao sam još uzvodno da idem ali i ovo je neki rizik, možda drugi put pri većem vodostaju da vidim koliko se može. Očekujem da će da sa druge obale čujem graničare kako se probijaju kroz šiblje ali tuki. Njih bole uvo ko i ove naše. Možeš slona preko Timoka preneti i inko ne bi video. Ako se bavite iliegalnim poslovima eto vam informacije. Slušam predveče radio Negotin a malo i fatam Bugare. Kupila mi švesterka mali kineski radio da mi svira. Kroz prozor gledam u Bugarsku obalu a kad pišam mogu do tamo da dobacim. Spavam lepo. Zavtra ja otidel v Bulgarija bratko!

Bulgarija

Neko će se zapitati kakav je ovo putopis. Pa jedan dan prodavačice na Ribljoj pijai je mnogo više uzbudljiv od ovog putopisa. Kakav promašaj je ovo što čitam misli se neko. Eto očekivali ste da plovim preko okeana do Amazona, ili do Nila ili Jang Cea a ja plovim tu blizu do Kijeva. Uh kakvo razočarenje. Ko Nole. Ali možda ipak postoji neki ljubitelj lakog štiva i putopisa. Pa čestitam ako nastavljate. Elem, ulazim u Bugarsku. I sa ove strane Stare planine je kao i kod nas. Svi hrle ka gradovima, kuće ostaju same i propadaju i nikakv napredak se ne nazire. Kod Novog sela se iznenadjujem jer nema broda granične policije koji je uvek tu. Jedina novost je displej koji obaveštava o vodostaju i temperaturi koji se nikako ne uklapa u može se reći srednjevekovni ambijent. Posle Srbije i Rumunije gde na svakom koraku niče nešto novo, neka kuća, vikendica, lepo uredjena obala, neki novi ponton, plovilo ovde je sve po starom. Tako je bilo i 2010 i 2013 pa i ove 2016. Pusto pusto pusto.
vidin most
 Pred novim mostom kod Vidina na ostrvu vidjam srneću divljač i osećaj je lep. Prilazim Vidinu i kačim se iza pristalog putničkog broda. Stanicu su malo sredili sa nekim inoks ogradama ali je sve prljavo kao da je železnička stanica kroz koju prolaze milioni putnika. Piše klizav pod jer se neko setio da ugradi na stepenicama gklačani mermer. Izlaze turisti penzioneri u svetlo plavim i belim pantalonama, belim patikama, puloverima, obrijani, namirisani sa nakitom....Možeš ih prepoznati iz aviona koliko su drugačiji od lokalnog stanovništva. Šetaju gradom onako deluju da im je to dosadno i čude se kako su Bugari siromašni i naravno posmatraju sve sa neke distance i visine kao da su oni nešto značajno postogli i uradili u životu a ove domoroce su pustili da im se približe isad zajedno kao fol žive u jedinstvu. Dočekuje me mladić koji smrdi na crno pivo. Deluje kao da 70% svoje plate potroši na tu tečnost kojom lakše dočekuje iznemogle starce sa luksuznih krstarica. Postupak revizije je brz i ja se spremam da idem dalje jer moram naći zaklon. U najavi je nevreme. Jedan kapetan negoduje što tako brzo idem iz njegovog lepog grada. Kaže da bar ostanem ovde koji dan a ja mu kažem da sam već bio i da putujem daleko. Mašem na odlasku jednom bračnom paru na kruzeru koji su umotani u ćebad ispijali kafu na balkonu. Mašu i oni meni srdačno. Posle Vidina vidjam i brod koji je trebao da bude u Novom Selu. Granična policija tu ima svoj punkt a pored starih sada imaju i nove glisere. Biće da smo se baš taj dan mimoišli. Nema žive duše, lep je dan i plovidba je uživancija. Jedem nekakve šunke i luk i hleb. Na sebi imam plavu jaknu jer je prohladno kad si u pokretu i kapetansku kapu kao glumim nekog kapetana. Na krivini posle Vidina susrećem brod sa Hravatskom zastavom a cela posada je izašla iz kabine i srdačno mi mahala. Ustvari mene je to iznenadilo da baš tako mašu ali izgleda da ni oni nisu nikog videli danima. I tu pravim grešku iako znam da će oko sedam uveče početi da duvaolujni vetar iz pravca istoka. Mislio sam da ću naći neki zaklon iako Dunav ovde teče u pravcu istok zapad. Na kraju sam i našao jedno ostrvce vezao se po mirnom vremenu i odmarao. Baš kad je pala noć počelo je da duva užasno. Odjednom talasi koji su se penili. Gledam i obalu ali ništa nije bolje. Nisam mogao da zaspim od oscilacija. Pokušao sam da nadjem zaklon jer uvek možeš sa jedne strane ostrva da se sakriješ. Ali ne i ovde. Ostrva su dugačka i tanka. Vetar istočni duva baš tako da ti ostrvo ne daje veliki zaklon. Ovo veče je bilo neprospavano jer sam se ljuljao celu noć. Sutra oko podne staje vetar i odlučujem da se dogegam do Kozloduja, tamo ima marina. Prolazim pored Loma. Imapivaru koja pravi tamno pivo, verovatno ono koje pije oaj mladić što dočekuje bakice i pazi da se ne okliznu. Prateći rečicu Lom može se stići i do Midžora vrha Stare planine. Kako li je samo blizu mislim se. Bilo bi mi naporno da se sad vezuje i pešačim ali stoji u najavi malo da se možda nekom drugom prilikom prošetam. Samo jedna pozamašna vikendica nekog lokalnog budže, ostalo je kao praistorije. Sve je pusto. Dolazim u Kozloduj. Parobrod Radecki je usidren sa strane a mene puštaju besplatno da se vežem za njihov štek u marini. Konačno odmor i tu sam bio koji dan. Brzo sam pohrlio u hotel da se javim kući kao prošli put kad mi je devojka na recepciji dala da se koristim netom. Ali hotel je propao i više ne radi. Nema žive duše. Na šteku punim akumulator i na parobrodu Radecki me primaju sa uvažavanjem i obraćaju mi se sa kolega i daju mi vode. Parobrod Radecki je ustvari replika parobroda napravljena 1963 i služi za turističko krstarenjekako su mi rekli 10 km uzvodno i malo nizvodno i to je to. Na parobrodu ima neka maketa lokalnog reljefa pa deci objašnjavaju bitku koja se tu dogodila. Sutradan se upoznajem sa okolinom. Saznajem šta je onaj spomenik ali i saznajem da je ovo četnički kraj. I oni imaju svoje četnike koji su se vrzmali po okolnim šumama.
ovo je cetnicki kraj a dole spomenik i parobrod radecki
 Penjem se i na vidikovac kroz gustu borovu šumu. Kakav pogled bre. Sa druge strane su napušteni vinogradi i vikendice i sve izgleda kao da se desila havarija u nuklearnoj elektrani. Betonskim putem idem do Kozlodujea i vraćam se nazad. U ovom parku uživam a stalno dolaze ljudi da se prošetaju i rekreiraju. Zanimljiv kraj.Kad se vreme stišalo nastavio sam plovidbu. Jedan dan je toliko bilo lepo da sam mogao da operem kosu, obrijem se. Dok sam to radio plutajući sa jednog kruzera je neki deda sve to gledao dvogledom. Verovatno se čudio ovom prljavom siromahu sa nepoznatom zastavom kako to da pere kosu u smrdljivom i prljavom Dunavu. Šta ćeš živimo u takvom svetu da preko televizije govore da je Dunav prljav i da se ne valja u njemu kupati. Valjda da sve pare ostavimo džabalebarošima na crnogorskoj obali koji nas dočekuju sa prezirom i ispraćaju što pre da nam vide ledja tih siromašnih kontinentalaca koji moraju da rade čitava dan da bi njima platili samo jednu noć. I još su večito nezadovoljni zaradom i samo žele više i više. Gledam u Kamenici nekad na plažu dodje super zgodna devojka i samo pokvasi stopala do gležnja. Ko jednom vidi more Dunav mu prljav. A reka čisti i um i telo. Prolazeći pored zanimljivih stena i pećinica dolazim i do Rusea. Bojko me dočekuje. Malo je oslabio. Odmah idem da potražim neki ukrajinski brod da pitam za reviziju. I pronalazim brod i kapetan mi daje broj agenta koji me neće olešiti u Reniju.
ustedeli mi 360 evra
 Svi se oduševljavaju mojim putovanjima. Oni su iz Hersona, kažem im da idem tamo pa se možda i vidimo. Žele mi sreću. Ruse je nevoravatan grad. Najlepši na Dunavu. Baš tada je bio vašar.
vasar u ruseu
Prolazim ja tako kroz gomilu, vrteške, ringišpile, miriši roštilj kad neko od cigana mladih viče Crnogorac. Ja se okrećem a on jel sam pogodio. Neki naš klinac radi na igricama i otkriva narode po njegovom insstiktu već kad vidi da neko štrči. Ceo grad ima besplatan vejerles a prolećni dan je izmamio mnoge devojke da obuku haljine mada je bilo i onih u džemperima i jaknama. Svaki put u ovom gradu otkrijem nešto novo, neki novi kutak, mesto. Bez njega bi ova Bugarska bila kao okean. Nigde nikoga na vodi. Nastavljajući sipao sam na starom mestu goriva kod Nikopolja. Tu sam u jednom dunavcu odlučio da malo presečem na rumunsku stranu. Kad sam izlazio iz dunavca to je primetila granična patrola. Od tog trenutka stalno su me ponovo pratili. Reko sebi samo se ti zezaj pa će da te oderu i pre nego što dodješ do zapada pa ćeš tamo morati da veslaš i da pecaš kako bi preživeo. Sa rumunske strane se na svakom koraku vidi napredak. Kod Tutrakana vidim u samom mestu kako nekoliko srna trče po obodu grada u potpunoj slobodi. Mislim se kako to da je onaj Hitler kidisao na prostranstva Rusije a ova Bugarska još pustija od Volge. Jedno mesto kod nacionalnog parka ..........me tako podseća na plažu u Čortanovcima. Neverovatna podudarnost. I ovde je sve nekako jednostavno i pored nekoliko hotela u planinskom stilu naklaze se vikendice od vagona sa staro mbanderom, makadamskim pute, čamcima i plažom. Provodim divno veče a problem mi prave komarci. Reftamid rešava stvar. U Silistri na izlazu me dočekuje Bugar u trenerci i patika. Nasmejan mi pomaže da se vežem. Kao da je izašao iz dens spotova devedesetih. Radimo papire na dobro poznatom mestu u kapetaniji gde se možeš i istuširati. Kupujem još namirnica jer su cene povoljne. Kaže bratko da mu puno pozdravim Sašu Vasića ili tako nekog pevača. Gleda Pink non stop. Ja mu kažem da je prošle godine bio Vlado <Georgije. Mora da se odjevio ovde. On nema pojma ali mu malo žao kad asam mu objasnio da je mogao da traži autogram. Prati me sa njegovog novog ultra modernog broda koji je donacija EU. Prelazim u Kalaraši.

Romanija

I prelazim u Kalarasi. Sa dvogleda me gleda bugar. Vezujem se za camac granicne patrole. 
slatka kuca pre nafuranog
Odmah pored je restoran a tu je i skela koja prevozi preko isto na rumunsku stranu. Dok cekam da dodju iz policije i carine sa znatizeljom me gledaju putnici sa skele. Ovde se vec primecuje napredak Rumunije u odnosu na Bugarsku. Novi savremen restoran, lepo uredjen pristan, mala marina sa gliserima lepa nova kola na skeli sa lepo obucenim ljudima. Odjednom dolazi neki i poce da vice. Kaze na engleskom ustani i skini naocare dok se drzi za svoj pistolj. A ja jao jebote sad ce da me kara neki nafurani napaljenik. Ustanem, skinem naocare i podignem obe ruke uvis blago smeseci se. Ljudi sa skele gledaju i on malo saginje glavu i kaze ok, ok. Vidi da je malo preterao. To je jedan od onih sto gleda dikaveri i tako te britis amerikan kanale pa umislio da sam ja neki opasan terorista a on spreman policajac da puca ko onaj sto hapsi ljude sto pecaju sitnu ribu i stavlja lisice klincima koji pale vatru na kampovanju. Te kanale sa sbb kad gledas stvaras pogresnu sliku o svetu, bas kao kad gledas i nasu televiziju. Resenje je u umerenosti i gledanja sto vise izvora. Mozda najbolji kanali su Svajcarski i Norveski mada se svuda nadje interesantnih stvari. Jer ako smo vec prisiljeni da gledamo sbb nemoramo da mislimo da su ameri i britanci jedini oslobodili evropu od Hitlera a Rusi su tamo neki usputni. Ili pak ako gledamo nemacke kanale sa Astre onda stvaramo sliku da su jadne zenice u Berlinu vece zrtve nego svi Jevreji i ostali nevino poginuli narodi a Rusi tu ispadaju glavni krivci a ako gledate nasu televiziju mislicete da su Albanci zaostali a Kosovo su izgradili vise nego sto su sve Republike bivse Juge upucali tamo para. Istina je da su sagradili vise autoputeva na Kosovu nego mi u Vojvodini. Cak su i Prokletije probusili a izgleda da je Fruska gora ljuca stena od te. Opet nas vlada kara a mi vicemo beee,beeee,beee. Mozda je najbolje resenje da uopste ne gledate televiziju vec upoznate svet sami. I tako malo je omeksao taj pandur i poceo da se smeje kao da pre pet minuta nije bio sa rukom na pistolju. Pita on mene jer si prelazio na nasu stranu tokom putovanja. Ja se mislim bas cu da ti kazem i odgovorim mu da nisam. On me gleda i misli u sebi ala laze ovaj Srbin. Verovatno mu javili da sam u par navrata zagricnuo granicu. Reko u sebi i vi prelazite pa nista. I pusta me sa novim pecatom. Moram kasti da sam se ovaj put spremio da idem u Cerne vode samo sa namerom da uslikam onu super ribu sto radi u policiji. Pazljiv citaoc ce se setiti od mojih proslih prica ko je ona. Siguran sam da bi bilo lepo da je upoznaju ali mene je vuklo da vidim nesto novo. I tako sam otosao u mali Duna iliti .....rukavac. Odmah po kretanju srecem srndaca kako preplivava Dunav.
sve za zenu misli se srndac
 A ovde je Dunav ogroman i jedva preko dvogleda vidis oznake kilometarske na drugoj obali. Dok ga zacudjen i sa odusevljenjem slikam setih se kako mi je onaj ribar iz slankamena iz moje prve price pricao kako vidja jelene kako preplivavaju iz Srema u Backu i kako je to poseban dozivljaj gledati. Gledam ja tako u mladog jelena i mislim se kako on radi jednu hrabru stvar i sad ce neku srnu da impresionira i volece se a eto ja u ovom trenutku ispadam budala mada sigurno postoji neka zenska osoba koju bi ovo sve sto radim zanimalo. I skrecem u rukavac. Sve novo za mene neistrazeno. Prelepo, visoka drva krivine. Kod Kalarasija ima jedna plaza sa grckom zastavom. Pola plaze sluzi za sidrenje skupocenih camaca a druga polovina za kupanje. Od gledanja glisera pomislis da si negde u Austriji. I nas premasuju Rumuni. Mozda ne Beogradjane oni su ipak ko sa beverli hilsa ali za nas jajare iz Vojvodine ova armada glisera prevazilazi cak i Novi Sad. U Kalarasiju takodje sve vrvi od splavova, novi i starih plovila i sve je sredjeno kao i na zapadu. Stvarno iznenadjenje. Imaju i plazu na ostrvu koja je na jednom spicu pa je sunce obasjava tokom citavog dana. Sav sam euforican sto otkrivam ovako bogato i lepo mesto. Uz to Dunav je pitom. Ali ubrzo posle Kalarasija pojavljuju se i deponije, sirotinja, smece razbacano i mnostvo cigana. Masem im svima i oni meni srdacno. Razmisljam se gde da spavam. Do racvanja ima mnogo, ako sam blizu obale neko ce me cimati a ako sam blizu velikog ostrva takodje ce me cimati. Treba mi mir pa sm nasao jedno malo ostrvo adicu i tu spavam. Sutradan magla. Gusta da se jedva vidi prst pred okom. Krecem i vozim prvih sat vremena uz obalu. Prolazim i ispod mosta Cerne vode. I ovde je on impresivan kao kod nas mostovi na Dunavu iako je ovo samo Dunavac. Taj dan vidjam i sve lepse i lepse kuce a pozdravljam se i sa Lipovljanima. Iako su 2010 na mom prvom putovanju do Delte oni bili siromasni i nekako zaboravljeni od sveta kao da su iz afrike a ne evrope sad vidjam na njihovim camcima male merkjurije i jamahe. Nisu vise tako siromasni i nemoraju da veslaju. Za Rumuniju veliki lajk. Dunav je brz neke nove stvari vidjam i dolazim ponovo na glavni vodeni put. Kako sve sad izgleda vece kad se izadje iz rukavca. Tu ustvari vidim koliko ima mnogo puteva, rukavaca dunavaca i kako treba jednom otici i istraziti sve ove lepote. Spavam na ostrvu, menjam ulje, sipam benzin. Spavam ranije ko manekenke kad imaju bjuti slip jer hocu sutra rano da se odjavim i predjem u Ukrajinu a tamo znam vec kako ce biti. Sunce polako ulazi u moj camac. Upucujem motor u rad, perem zube posle dorucka i gledam u sunce koje se polako dize. Idem i cim krenem radost mi je na licu. Jos jedan dan druzenja sa nasom planetom i lokalnim ljudima. Prolazim raskrsnicu kod .... i idem da se odjavim u Galcu. Prolazim i pored luke, mnogih brodova i pilota vidim i neke turiste sto veslaju preko. Ona marina na ualzu vise neradi. Izgleda da je led zdrobio. Ionako je bilo brzo i opasno mesto. Vezujem se za njihov punkt.
galac granicari
Ceo grad okupan prepodnevnim suncem izgkleda kao Hanover. Mnogo lepe zgrade su nikle pored reke. Imaju nekoliko starih obnovljenih parobroda.
parobrod, mogli bi i mi tako da obnovimo ko bugari i rumuni
 Jedan mlad granicar sa osmehom ulazi u moju kabinu kao fol da proveri a vidi se d samo hoce da vidi kako ja zivim na camcu jer bi i on verovatno isto tako hteo. Uskrs je kazu oni i ja kazem da je i nama i daju mi jajca, mesa i kolace u pravom tanjiru.
poklon od granicara u galcu
 Oni su iznenadjeni sto su srbi pravoslavci. Kako samo malo znamo jedni o drugima i prvim komsijama a u skoli ucimo svakakve budalastine. Brzo mi lupaju pecat kazu mi da se cuvam. Ide za Ukrajinu ali se sad uopste ne bojim. Znam da nece biti lako i spreman sam na to. Posle Galca se vidi ocima sav napredak Rumunije i koliko su nas presisali. Kad bih samo mogao da vam opisem sta sve prave u njihovim brodogradilistima verujem da vecina ne bi ni poverovala i kao sta lupetas Vlado pa to su Rumuni. Ali stvarnost je drugacija. Na dokovima je usidrena citava flota spasilackih helikopterskih brodova namenjena severnim morima. Od prizora modernih brodova zastaje dah. Takva tehnoligija ja mislim da nije vidjena na ovim prostorima a pitanje je i dali u Uljaniku mogu tako nesto napraviti. Teram dalje. Posle opasne krivine Grindu Vidjam nas brod i pozdravljam kapetana preko radija. Pitam da li ima nekog od nasih u Reniju i kaze da ima. U gledah Ukrajinsku stranu i najavljujem se stanicom. Prvo na engleskom pa na mom slabom ruskom ali bar da znaju da prilazim. Stavljam zastavu Ukrajine i vec sam na njihovoj teritoriji kad odjednom rumunski gliser sav u punoj brzini i sirenama me zaustavi. Predjosmo ponovo malo na rumunsku stranu. To su isti oni koji su me i prosli put zaustavili samo sto su sad bili koji kilometar nize. Proveravaju i isto tako me gledaju sa cudjenjem. Reko oni niko ne ide tamo. Prelazim preko i kacim se za brod morske ohrane.

Ukrajina-avantura pocinje

Ali prethodno pripreme za Ukrajinu
Pripreme su tekle teze nego sto bi iko pomislio ali kao sto sam na pocetku napisao jednog lepog dana su mi se vrata otvorila i dobio sam sve potrebne informacije. Nekom ce delovato sve jednostavno i prezentovane informacije i linkovi ce delovati ma to je lagano, moze to svako ali... Toliko sam zeleo da dobijem neku naznaku da je plovidba moguca da sam nakon neuspeha sakontaktiranjem drzavnih organa koji nijednom nisu odgovorili poceo sam da saljem mejlove svim preduzecima koja se bave vodenim transportom, odrzavanjem ili bilo cim slicnim i i 2014 pred kraj godine od jednog drzavnog preduzeca i njegovog sefa dobijam odgovor na moju molbu za informacijama o plovidbi Dnjeprom i dalje u belorusiju. Covek mi je predlozio da pogledam sajt ukrvodshliah i saznam za cene prevodjenja i kako da izbegnem zonu cernobila i nastavim putovanje dalje Dnjeprom i prebacim kopnenim putem camac do pripijata u belorusiji. Ova informacija o prevodnicama je bila zlata vredna. Zbog nemogucnosti prevoda mislim da nikada ne bih ni otkrio ovaj sajt. Moram napomenuti da je godinu dana kasnije napravljen drugi sajt, mnogo univerzalniji i koji bi se moga i pronaci iz Srbije. I tako sam saznao nazalost tuznu vest da prevodjenje stranih plovila kosta najmanje 1000 evra  za pet prevodnica na Dnjepru. Takodje sam kontaktirao mog starog prijatelja i jedinu vezu u Ukrajini, Maksima Dudinku, vlasnika Maksim marine u N.Kahovki. On mi je obecao da ce mi pomoci sa prvom prevodnicom. Drgi problem je bio agent u Izmailu. Nakon mog loseg iskustavaa sa njima nisam hteo ponovo da prolazim kroz muke vec sam hteo lepo da udjem u Ukrajinu ali na svaki moj mejl dobio sam ponude ne manje od 400 dolara za reviziju u Izmailu. To je naravno mnogo. Samo ove dve stvari su dovoljne da i bogatiji od mene odustanu. Jednostavno nije moralno da se za takve stvari uzimaju tolki novci. Ali u Urajini je sve moguce. Treci i najveci problm je plovidba kroz Cernobiljsku zonu. Kroz nju je plovidba turistickih brodica zabranjena. Kasnije, saznajem na vrlo bezobrazan nacin, preteci jednom coveku u Belorusiji. Naime postoji organizaciiaj za ozivljavanje e40 vodenog puta koji povezuje Baltik i crno more. Svake godine to preduzece sastavljeno od Poljka, Belorusa i Ukrajinaca dobija novac iz EU za ove projekte. Njima sam objasnio da je besmisleno traziti novce od EU ako je plovidba zabranjena kroz zonu. Tako i dobijam dobre vesti da iz Belorusije da iz rafinerije nafte Mozir  prolaze barze i idu za Kijev i nazad a bio je i transport nekog dela za termoelektranu od Kijeva do Mozira po niskom vodostaju i bilo je uspesno jos sam i dobio clanak iz novina. Dakle tako sam saznao da se moze proci kroz zonu ne ugrozavajuci zdravlje znacajno. O toj zoni sam se naslusao svega i svacega i da ne bih davio, plovidba za turiste je zabranjena i moze se traziti dozvola koju su mi odbili sto je bila tuzna vest. Razlig zbog cega ne daju turistima da prolaze samostalno je taj sto ne mogu da ih kontrolisu. Opasnost bi za mene postojala ako bi samoinicijativno izasao na obalu i setao sumom u kojoj ima hotspotova kako oni kazu ili lokacija sa opasnom kolicinom radijacije. Ali sam ipak odlucio da idem pa mozda se zakacima za neki Beloruski brod a mozda i nastavim dnjeprom kako mi je savetovao covek a mozda do tada i dobijem dozvolu. U medjuvremenu se gradjanski rat rasplamsao i sve sam odlozio za godinu dana jer bas nije moralno da se ja zezam po Dnjepru dok pored mene ginu ljudi. Sledece godine se dogodila neverovatna stvar i inflacija koja je upropastila ekonomiju Ukrajine je meni pomogla jer je cena sa 1000 evra  za prevodnice pala na recimo 450 evra. Odlucio sam da u 2016 u prolece krenem. Sve je bilo nekako klimavo i nisam znao sta me ceka i koliko ce mi para agenti uzeti. Nas JRB je zatvorio kancelariju u Reniju. Ambasadu sam pitao za pomoc ali tuki. Bole njih ali su mi rekli da izbegavam Odesu jer su bili 2014 nemiri u kojima je poginuo veliki broj ljudi. Jedina ambasada koja nepreporucuje odlazak u Odesu pored istocnog dela zemlje je nasa ambasada. Ovo mi je mnogo smrdelo. Saznao sam da generalno imamo dobre odnose. Ono kao trgovina rudom sto ide dunavom do Smedereva je glavna. Ukrajina nije priznakla Kosovo a u medijima seru o nama zbog ljubavi prema Rusima i nasom bradatom bratijom koji su pomagali na Krimu. Neki nasi ljudi su imali neprijatnosti prilikom prelaska granice, neki hapseni kod Odese...itd Uglavnom ta Odesa je problem i cak mi je jedan covek iz jednog jedrilicarskog kluba rekao da srpska zastava nije dobrodosla jer je vest o nasoj hrabroj bratiji od njih jedanaest odjeknula kao bomba u svim vestima a mi smo im pali u ocima. Ali teram ja uz vodu a tamo su dobri ljudi. Bezvizni rezim za Ukrajince je slobodan pa tako u slucaju rata oni mogu doci kod nas mada najvise odlaze u Poljsku. Jednom recju idem tamo gde je gradjanski rat i gde nas u ovom trenutku ne vole. Ali idem rekom a pored reke su dobri ljudi pa da vidimo. Veci camac nisam kupovao jer mi je i ovaj veliki i perfektan je za ovo putovanje. Zahvaljijuci kevi i sestrama nisam morao da sirim dupe za sponzora a mogao bih i ja bez njih ali bi morao mnogo da jedem trave, pecam ribe, preturam po kontejnerima i mnogo,mnogo veslam. Tako da priznajem da ako iza svakog uspesnog muskarca stoji zena, iza mene stoje tri zene i dve mlade devojke koje navijaju za mene, moje setricine. Posteno. 
sponzori:)
Ali dobio sam ponudu od jednog renomiranog proizvodjaca vodke Neftvodke iz Austrije/Budimpeste koji su cuvsi za moju ideju bili voljni da mi napune camac sa vodkom koliko hocu jer sam planirao da to delim sa mnogim ljudima koje cu sresti. Cak su nudili ako ne miogu da predjem granicu da me odredena kolicina ceka u Ukrajini, Belorusiji i gde god. Ali ja sam se uplasio i odbio. Znao sam da bih tako u dosadi naceo to lepo upakovano bure vodke i ko zna kako bi putovanje izgledalo da sam se napihjao i opijao. Nije to za mene. Priroda mene opija. Hteo sam i da idem na elektropogon ali tuki. Dosta o sponzorima. To je za prichere koji umeju da se guze. Ja za to nemam talenta, priznajem. Elem, Napunio sam camac, poneo koju dunju i u nadi da me Bog cuva i da ce biti sve u redu krenuo ka toj destinaciji da otkrijem korene slovena i podjem tamo odakle svi poticemo. Da i ja dodjem do mocvara Pripijata i vidim i osetim prapostojbinu sloovena. Da vidim kakvi ljudi tamo zive, da li su ljudi ili ih je pojeo kapitalizam, da li veruju u nesto i pre hrista, da li ima tamo hrastova, obicaja i zasto se bas najveca nuklearna nesreca desila u pravcu te nase zajednicke kolevke. Da li je Bog hteo da je unisti ili mozda zastiti. Ko ce ga znati. Znam samo da idem pa dokle stignem.

Ukrajina avantura po;inje

Izvinjavam se citaocu sto cita ovako nesredjen tekst. A ako neki deran cita ovo ja mu dajem 50 evra. Dobro ne bas 50 evra ali mogu mu dati camac da vesla u Dunavcu sa prslukom. Samo neka me trazi kad sam na Dunavu i kaze da je ovo procitao. A mala je sansa za to. Bolje je da gledaju Staniju nego ovo. Ipak mozda se nadje i neko mlado zivo bice koje ce poceti da se pita kako mi to zivimo i inspirise ga da pogleda zivot iz drukcije perspektive. Evo ja sam naprimer promenio svoj zivot tako sto sam jednog dana bacio cigare i rekao idem ja bajsom na Frusku goru. Prvi put je bilo tesko, cak mi je krv curila iz nosa. A onda sam pomerao granice i jos uvek to radim. Dva su coveka uticala na mene. Jedan iz Novog Sada drgi iz Beograda. To su Nasta, poznati maratonac iz komsiluka i Kepa iz Beograda kog sam upoznao u gorskoj sluzbi. Eto oni nikad nisu bili na drzavnoj televiziji. A da su bili bar 10 minuta spasili bi mnogo mladih ljudi kao sto su spasili moj. Da njih nije bilo mozda bih ja zavrsio kao svaki narkoman. Ali eto pratio sam njihov zdrav zivot i sad ga pratim. I mozda ovo moje napisanije i nije tako lose i mozda ce nekom otvotriti oci. Ne da sledi moj opasni put vec razmisljanja da i mali covek moze da ucini cudo.
I tako se vezujem za ukrajinski stari granicni brod. Ovog puta su svi ljbazni. Odmah sam se osecao dobrodosao. Zaboravio sam da kazem da sam i preko mejla se najavio kod ukrajinske obalske straze sto je sigurno sigurno. Ipak je rat. Momci su ekstra. Svi do jednog odusevljeni sto im dolazim. Pitaju sta su zeleli Rumuni. Reko samo proveravaju, nisu losi. Zovu svog sefa i ja provodim citav sat sa njima. Znao sam unpred da se ne mogu prijaviti u Reniju vec u Izmaili. Ali mozda sam gajio nadu da ce njihov sef nesto uraditi. Dajem im i mapu koju sam nacrtao i kopirao jer sam na proslom putovanje izgubio mnogo vremena objasnjavajuci ljudima sta cinim. Ovako sad samo dam mapu i svi skontaju za sekund. Pitaju me i za vodu i za namirnice i objasnjavaju mi da spavam na 44 milji a sutra u Izmail. Kazem im kako ce uskoro biti najnormalnije da vidjaju turiste i oni se tome nadaju. Momci su super samo in nisam kazao da odseckaju nokte na nogama. Svi do jednog su bili u nekim papucama bez carapa sa uzasnim noktima. Ako dodju Svedjani sa jahtama odma ce prvi utisak biti taj pa ako ih neko zna neka im lepo kaze. Mene breate bilo sramorta da ih grdim a tebao sam im kasti. Al ajde. Teram dalje. Vetric u lice, malio sam i umoran jer nije bas lako odjaviti se i prijaviti se i sad biti pod stalnim nadzorom i ne smeti da stanes na tlo. Usput prolaze pored mene tankeri a ja sam ko zrno peska. Koliki je samo ovaj Dunav. Ovde moze i kit da zaluta. Imao sam zelju i da prodjem kroz onaj dunavac kod Tulce sa napustenim brodovima na rumunskoj strani ali su talasi bili ogromni. Prosao sam i ono mesto gde sam prosli put uprljao camac sa naftom. Na svakom punktu koji je je kao mala barza sa dva okrugla prozora, bele boje sa ukoso nacrtanom ukrajinskom zastavom i natpisom cirlicom Morska ohorana se javljao i mahao. Da se primetiti kako su se modernizovali i kako imaju velike glisere isto kao i Rumuni. Kod odvajanja za Tulcu je bio usidren ultra moderni narandzasti brod. I njima sam mahao. Znam da je tu zbog mene. Kako se samo pale da sam neki opasan lik. Taj brod je toliko moderan da prvi put vidim takvo cudo sa svom mogucom modernom opremom. I dolazim do 44  ilje. Javljam se ribarima koji imaju aluminijumske camce i jamaha enduro motore. I moj mi ga dodje neki enduro. Tu na 44 milji je mali turisticki kompleks sa cardom, i bungalovima i malom marinom. I tu su me cejkali. Ja im kazem da cu da se vezem za ono drvo i tu spavati. Drvo je okruzeno gustim rastinjem, a to sam izabrao da im olaksam da tu ne mogu stupiti natlo zbog nepristupacnosti pa da budu mirni. Ujutro u cetiri po njihovom teram za Iymail. Kad sam se vezao slusam kako se neko kroz grmlje provlaci. 
44 milja
Ko zna kakve su prasume pored Dunava zna o cemu pricam. Gore je to od Amazona. Ipak ovaj je uporan i dolazi sa kalasnjikovim da mi kaze jos jednom da nesmem da izlazim iz caca. Ja reko njemu budi spokojan. Hvatam i Ukrajinski radio. Muzika je mnogo bolja od rumunske. Ujutro me bude ribari. Kucaju mi na camac. Bole njih za vojsku, oni bi da se druze. Krecem a ona super ultra moderna narandzasta brodica me obilazi i ja teram po krivudavoj reci do Izmaila. Kolika je ta Delta. Podeljena izmedju Ukrajine i Rumunije a ustvari zelmlja za sebe sa svojim zakonima i nacinom zivota sa Lipovljanima. Kakva priroda. Na ulazu u Izmail masem brodovima iz Vijetnama, Novog Zelanada, Kambodze i ko zna kojih zemalja. Pored plaze vidim zuti plovak. Kad odjednom taj zuti plovak se okrene i ja videh da je to debeli covek koji pliva. Nista cudno za Ukrajinu sem sto je spolja 10 stepeni a i voda negde toliko. Vau kazem sebi koji lik. I dolazim na ono isto mesto. Znam da ce biti gadno pa prethodno jedem. Kad mi je pun stomak mogu da drobe kolko hoce.

Izmail-krokodil hafen

Ja bih voleo da stalno govorim o ljudskoj dobroti ali ponekad srecemo nepopravljive ljude. Iako prilaz ovoj luci deluje svetski sa velikom zgradom koja se obnavlja, velikim lepo ofarbanim pontonima i nadasve malom lepom crkvom koja bi trebalo da mnogo kazuje dobroga o ljudima koji ovde rade, ja nazalost to ne mogu jer ovde rade krokodili. I tako cemo ih zvati da ne bi upotrebljavao gore reci. Krokodil hafen sam cuo da spominje Stefan sa broda Taunus i prica je bila da je jedan nas kapetan tako prozvao luku Krems u Austriji jer kad god dodje tamo pojave se ne ljudi vec krokodili i zeli sto pre da ode iz te Krokodil Hafen. I prvi put su bili zeljni novca a tako je i ovaj put. S tim se treba pomiriti. Iako je Carli u svom prirucniku opisao kako se ovde revizija naplacuje 40 dolara, meni tako normalna suma nije mogla nikako da zapne. Ugledavsi moju jahtu na njoj kao da pise pun sam love, on je miloner, treba ga olesiti , nije simpatican, ajde da ga maltretiramo itd. Ko zna sta je u glavama tih ljudi koji zele od mene 300 evra minimum. Ali posto sam pre putovanja mnogo puta kontaktirao zvanicnike i pomalo se zalio na skupocu ove luke, moj trud se isplatio. I tako kad objasnis da agent hoce da uzme toliko para jer luka ne moze da prima novac direktno od privatnih lica, mnogi su se zapiytali od obalske straze, pa do preduzeca koja se bave vodenim transportom sve do samog ministarstva saobracaja sta se to tamo desava. Ja sam bio vrlo uporan u ojasnjavanju ajde iskreno govoreci u blacenju tih ljudi iz Krokodil hafena. I nije lepo kad tako pricas vojnicima a oni se sve sramote zbog toga. Rezultat je bio taj da prilikom dolaska vrlo brzo nakon pregleda papira od strane jedno cetiri pet ljubaznih ljudi, lepili su mi pecat bez ijedne uzete pare i angazovanja agenta. Mojoj sreci nije bilo kraja ali... Prilikom odlaska zvanicnika iz carine, policije, kapetanije, ostade jedna zena iz Krokodil hafena sama nasamo samnom. Odmah mi se tiho obtratila govoreci Kak vi kazujete-podarok i pokazujuci ono s cesanjem placem i dva prsta misleci na pare. Ja reko na srpskom da bih vrlo rado castio nju ali da treba da idem do Svajcarske a tamo u slucaju da me boli zub moracu klestima iz alata da ga vadim a mozda cu morati da preturam po kantama. I tu ona ljutito ode. Ja reko sad sam slobodan idem malo u grad. Izadjem ja i cekam bus jer je dosta udaljeno od centar. Ulazim u bus a on bilet, denjgi. Ja reko nemam, nigde nema automat. Kratko i jasno napustaj moj bus. Izadjem ja trazim automat nema nigde. Ima u centru kaze vlasnik kafica koji je zakupio jedan deo luke za svoj obrt. Pita me hoces da popijes nesto, a ja njemu da nemam para i on prestaje da mi se obraca. Kome treba covek bez para. Gledam i onu malu crkvu i zakljucana je i kazem sebi bre losa karma ajde ti sto pre odavde. Imas pecat i teraj dalje. I krenem ja I odma se vezem za gurac Karlovac koji je usidren na Dunavu. Pocnem da vicem Zemljaciii. 
karlovac u izmailu
 I izadje jedan mladic iz Mitrovice. Zino kad me vido i ja mu pricam. Kaze jel mi treba nesto a ja reko sad sam dobio pecat i slobodan sam. Bas se iznenadio sto vidi takvo cudo. Kaze da ovde mogu uvek nekoga da nadjem da se zakacim i teram do Srbije. Zahvaljujem se i idem dalje prema moru. i dodjem do one iste naftne platforme gde su mi pomogli sa dopremom bezina pre koju godinu. Sad je mnogo veca i sa vise brodova. Pitam ja imate li benzina. Kazu nemamo ali te mozemo prebaciti do grada. Vezujem se kod jednog tankera sa Moldavskom zastavom i upoznajem se sa ljudima. Svi odusevljeni sto me vide.Nazdravljamo za dobrodoslicu. Kazu da su radili dugo godina u Pancevu i Vukovaru i znaju sve sto govorim. Pitaju me kako sam putovao jel sam gladan treba li mi nesto. Ubrzo krecem sa .........u Izmail. Vozimo se u njegovom dzipu. Pokazuje mi ulice koje su tad bile pune jorgovana a mnogi ljidi farbaju svoje ivicnjake u belu boju i prosto se takmice koji ce ivicnjak biti cistiji i belji. Pokazuje mi centar, vecni plamen i odlazimo u MTS gde mi kupuje karticu. Kaze nece ni da cuje da nesto platim jer sam gost. Idemo na pumpu ali tamo nas skartiraju zbog plasticnih kanti. On kaze sad cemo srediti stvar. Vodi me do kuce njegovog oca. Usput razgovaramo. Kaze da je skoro dobio sina i da ima mladu zenu. Pita me sta ja mislim o Hrvatima. Ja reko sta da kazem to su braca koji trenutno misle da im je Berlin bolji od Beograda za druzenje. Jeste da Nemac ostavi vise para na moru od Srbina ali i prostitutka ima vise para od profesorice knjizevnosti. A ni mi nismo nista bolji, samo se guzimo jer hocemo pare. On kaze kako su bili u Vukovaru dugo i kako nijedan Hrvat nije hteo da razgovara sa njima ili samo hladno dok su ih Srbi vodili kucama, ugoscavali i pricali. Reko ko zna na kakve je ljude naisao. Da odes u Hrvatsku za prvi maj svako bi te ugostio. Mozda je on naisao na neke namracene domoljube a oni mrze i sami sebe i vrapce i rode sto lete. Svuda ima olosa. Odjednom zvoni telefon kao dosla vojska i gledaju camac. Ja mu pokazujem pasos i pecat ko velim ko zna sta hoce to je normalno da zezaju strance. Dolazimo do njegovog oca. Parkira u rikverc i ima kamericu na kojoj gleda koliko ima mestra pre nego sto udari. Njegov otac izlazi i kad je cuo odakle sam sipa 40 litara benzina iz njegovog steka i nije hteo ni da cuje da dam pare. Kaze dobri ste vi Srbi i sav obradovan mojom pojavom mi pozeleo sretan put. Mi se vracamo a ono tri vojaka. 
jedina slika dobrih ljudi u tritonu
Kazu da sam narusio zakon luke i da nisam smeo da napustim luku dok mi oni ne izdaju dozvolu. Reko ja da su oni svi otisli i lupili mi pecat. Vojnici zovu sefa kazu za pecat i posle odredjenog vremena kazu ajd nazad po papire u luku i onda si slobodan. Racam se u Krokodil Hafen. Izlazim i cekam kod portira da vidim sta hoce. Hoce pare. Portir mi otvoreno kaze da ini imaju 80 dolara plate i da sam ja prilika da uzmu koji dolar od naplate steka i agenta. Ispostavlja se da ja ipak moram da platim usluge agenta i javlja se jedan hoce 400 dolara. Ja odbijam i odlazim kod sefa luke sa ceduljom agenta koji mi je dao u Ruseu kapetan broda iz Hersona. Nesto on negoduje ali posle sat dolazi mladic u starom japanskom autu. Perfektno govori engleski i on radi za tog agenta. Mnogo pusi a ja mu kazem sto ne bacis to djubre samo dajes pare amerikancima a ako prestanes da pusis za sedam godina ces moci da kupis ne polovan vec nov auto. Mnogo je dobar i ponudio se da me prebaci do grada al ja reko vec sam bio. Na kraju sam razgovarao sa sefo  i on kaze da moram da platim 40 dolara bas kao sto je i Carli pisao. Kazem mu za sve tri druge agencije i njihove tarife a on se smeje i kaze tako ti je to u Ukrajini. Luka je iz doba Sovjetskog saveza. Iza je mali prkic sa klupama i cvecem. Sve je lepo ofarbano a kad sam ja bio neke zenice su sve to sredjivale i sve je delovalo kao da ce iza ugla da izadju Lolek i Bolek. Zalim ja za starim vremenima. U to doba niko nije ni pomisljao na gramzivost i materijalnost vec su druge vrednosti bile u opticaju. Kazem ja da hocu odmah da idem jer sam video da oni zele da me kontrolisu i po mogucstvu mi uzmu sto vise para za vezivanje na njihov stek. Malo sam castio i ovog klinca i krecem brzinom svetlosti iz Krokodil Hafena. Reko ovi ce me pojesti. Odo ja da se vezem za Triton. Dolazim kasno posle podne. Tu je samo Ilija. On spava na brodu i cuva ga a ostali su otisli kuci. Ilija mi pravi caj i posle klopamo zajedno. Brod plovi pod Moldavskom zastavom jer ga je lakse registrovati. Iako je star kao i naj na kom sam plovio u Nemackoj, lepo izgleda i kvalitetno je napravljen. Punim akumulator, javljam se mojima, sad imam karticu od 5GB sto je vise nego dovoljno. Nudi mi Ilija da se okupam al ja reko OK sam ja to na reci obavljam. Vece polako pada dok sedimo na krmi broda i gledamo u Dunav. Pijuckamo i razgovor se odvija tako da razumemo sve skoro 100 %. Ilija je pun prica i nekako deluje pun iskustava a u sebi ima neku pravicnost i ljudskost. Kad je pao mrak kaze on meni daj brzo kante sad kamere slabije snimaju pa da ti natocim goriva. Ja dajem jedinu praznu kantu od 20 litara i on je brzo puni. Kaze ti si putnik i treba ti pomagati. Kaze i da ne zamerim vojsci i onima iz luke jer su takvi propisi i neki ljudi zele pare. Ilija je bio u pravu kad je rekao da ce me voska zezati do Hersona a onda ce sve biti po loju. Kaze mi da se cuvam na moru i da ce se moliti za mene. Gledamo vesti i neku staru seriju iz doba SSSRa a meni je to zanimljivo jer prvi put vidim tako nesto. Mlada glumica odusevljava talentom a radnja je u nekim moskovskim novoizgradjeniom blokovima o muzu i zeni koji mogu da izvode neka cuda i vise je namenjeno deci. Uskoro pocinje da sipi kisa i ja zadovoljan odlazim u camac da spavam. Taman kad sam uhvatio prvi san dolazzi ponovo vojska i kaze ajde nazad u luku. Tad shvatam da ovo sa lukom jos nije gotovo i na svaki nacin su se trudili da me imaju u rukama. Ja im kazem da sam slobodan i pokazujem papire. Dolazi po kisi i ......I izvinjavam se sto ga cimaju i kazem ja njima da je najbolje da odem. Ovi iz vojske proveravaju i ja odlucan kazem da idem dalje. Vidim da cu ako ostanem ovde samo praviti probleme. I vojaci i iz Tritona razumeju da ovi iz luke hoce pare. I ja sta cu pozdravljam se sa ...........kazujem vojsci moj broj telefona i da cu se javiti gde spavam. Kazu mi ponovio da ne mogu krociti na tlo sem da se vratim u Krokodil Hafen. Reko ja bolje u mom camcu nego kod njih. Kakvi lupezi. Stavljam ceonu lampu, kabanicu i masem svima. Kisa lije a ja se nocu provlacim izmadju usidrenih barzi. Koliko ih samo ovde ima. Citava armada. Neke su usidrne cetrnaest komada vezane po bokovima. Na taj nacin se moze pregraditi dunav kod nas. Zaista impresivno ali opasno. Kad sam se nasao izvan grada, bacam sidro pored obale i reko najzad mir. Samo ja i priroda. Bice tesko ali imam hranu imam benzin do Dnjepra i vise, karticu i akumulator koji bas ne uliva poverenej. Ipak sam prosao bolje nego prosli put i svaki put naucim nesto novo. Kod te vrbe ujutru dolazi obalska straza i ja odlazem put za jedan dan jer kosa lije bez prestanka. Posmatram ptice, drvece, reku, ribare, brodove, barze..Odmaram posle svih peripetija.

Seks, droga, rokenrol u Kiliji  

Zasto ovaj zvucni naslov zapitace se citaoc. A ja cu odgovoriti da ima od svega po malo unapred se izvinjavajuci ljudim au Kiliji da mi nije namera da nekog blatim. Jednostavno nekada sretnemo sasvim obicne male ljude koji mozda ne prezentuju u najboljem svetlu svoju okilinu. Ipak oni zive svegde i u Svajcarskoj i Svedskoj i mom gradu pa i u Kiliji. Mnogi ce se pitati kako jato pisem tako bezveze nepovezano ali moram odati da ja samo gledam u tastaturu a ne ekran pa zato to tako. Ipak nije ovo knjizevno delo niti sam ja deo establismenta niti zelim da me neko tapka po ledjimavec sam ja mali covek, marginalac koji pokusava da se pita kakav je svet i delim to u nadi da ce noko postati bolji. Secam se da sam jednom setao strance po Novom Sadu i kako sam im pokazivao grad u najboljem svetlu. Vodio ih na tvrdjavu, pokazivao ateljee, lepe zgrade, kucu Mileve Maric, vodio ih na spomenike na Fruskoj gori a oni od sveg tog slikanja najsrecniji su bili kad su videli na limanu kako usrd belog dana neki koinac duva lepak i rekli Au koliko vi imate narkomana. I tako stranci koji dolaze kod nas is njihovih dosadnih cvetnih kucica i sredjenih ulica gde nemos ni da prdnes, dodju kod nas i od sve lepote upamte neku deponiju, smrad iz kanalizacije, misle da smo siromasni sto vozilo stare automobile ugledaju neku babu pa posle kazu kako smo ruzni ljudi pa tako im i ovaj narkoman stvori sliku da je takva cela Srbija jer godinam gledaju na televiziji da smo narod nozeva, da kao u pesmi jebacemo im kera, ubiti im zenu,..I zato ja pisem sve ovo o ovim malim ljudima kad to bas i nije nesto zanimljivo i uzbudljivo. Ali nije samo moja obaveza da uzvratim na gostoprimstvo. Mozda bas ti citaoce koji citas o svim ovim ljudima koji su mi pomogli shvatih da i tebe Bog kusa na neki nacin. I kad procitas ovo i ti si u obavezi da pomognes putniku. Mozda ces biti u prilici da ugostis putnika, pa ces se setiti ovih prica i lakse sa njim podeliti hleb. Mozda ces popiti pivo sa putnikom ili ga odvesti kuci i ugostiti,. Mozda ces pomoci nekom da nadje put, da promeni izbusenu gumu, mozda ces biti u prilici da mu napravis rucak, das koju konzervu, upoznas ga sa ljudima, gradom. Da, da i tebi ce se probuditi iskonska potreba da pomognes putniku. Posle takvih susreta bicete bogatiji oboje i to mnogo vise nego da je putnik platio za obrok ili da ste vi pak naplatili to isto. Ljudi smo jos uvek. Ako uporedimo kapitalizam sa zivotom do sada on je samo vremenski jedan sekund u odnosu na vek i normalno je da se nece izbrisati ljudskost iz naseg zivota bez obzira kako nam govorili da zivimo. Jos uvek pomagati putniku njije zabranjeno, hvala Bogu. I eto tako da nastavim. Budim se i pevusim Vrijeme je da se krene. Propeler koji je toliko puta zavrteo razlicite vode i ovaj put veselo okrece i polako vodi Sevdah u nove avanture, prostranstva, druzenja...Uzivam u Delti, mozda najneobicnijoj teritoriji u Evropi. Taj dan nisam presao mnogo. Odlucio sam na jednom racvanju da zbog pojacanog vetra u Kiliju odem malim dunavcem i tu sam i skrenu. Levo u mirne vode u otkrivanju novoga. Odmah na pocetku kilijskog dunavca je moderan turisticki kompleks koji  takodje govori da se Ukrajina razvija. Ustvari meni se cini da se svi razvijaju osim Bugarske. Verovatno se u Sofiji zivi kao u Beogradu ali na Dunavu je tuga. Elem, prolazim pored lepo sredjene marine u kojoj je samo jedan cuvar. Mnostvo malih brodica i novih savremenih glisera. Mala carda i bungalovi. Pored pise Tihi hod da ne bi talasi uznemiravali goste. Dalje ulazim u Dunavac sirine kao rakovacki i tako putujem dugo. Malo nekad i sva ta priroda dosadi posle toliko gledanja. Otkrivam da mi ponovo zeza akumulator pa stedim baterije na telefonu. Vozeci kroz taj Dunavac kao da sam osetio da postoji neka nepremosstiva prepreka. Nikog nisam sreo i na kraju sam ugledao most. Slican onima na kanalu Ladoskom u Rusiji. Postavljen preko celog dunavca ali sa malom rupom za ribarske camce.
provuko se ispod mosta
 Samo je pitanje da li se ja mogu tu provuci. Ako budem morao nazad putovacu celi dan uzvodno. Prilazim mostu a cuvari mosta mi pomazu u koordinaciji. Skidam zastavu i malo cesem ali oni pomazu i guraju nogama camac nadole jer se far zaglavio u tunelu. Prolazim na odusevljenje prisutnih. Kazu digni zastavu pa da te slikamo. I tada ugledah prve vikendice i ribarske camce. Ubrzo sa jedno doka masu sa flasom vina dvojica i zovu me a ja sa velikim osmehompristajem uz njihov dok. Pitaju me imam li case a ja vadim gomilu plasticnih i nazdravljamo. Upoznajte Mihajlovica i Petrovica, lokalne ljude. Kazuju mi da su oni obicni ribari i dele sa mnom vino koji oni zovvu Navak. Pravise tu u Delti a karakteristicno je da to vino ima 40% alkohola. I nazdravljamo sa budmo. Stvarno vino ali n eobicno jako. Pozivaju me u njihovu dacu. Upadaju na camac i dajem Mihajlovicu da upravlja camac u prvcu njihove dace. Brzo se snalazi i objasnjava mi gde su panjevi, mreze, masemo ostalim ribarima lokalnim Lipovljanima, staroverniom narodu. 
prical kod lipovljana
Vezujemo se za njihov prical i izlazimo do dace Mihajlovica. Odjednom kao da se nalazim na Mrtbvoj tisi kod dede. 
mihajlovic i petrovic
Kucice skromne, veoma slicne kao i vikendice na Tisi, zelenilo, vinogradi i bastice. 
ko na tisi
Sve me vraca u detinjstvo i  neobicno sam sretan sto cu provesti vreme ovde. Nedaleko je i Petroviceva kuca koja je malo veca i ima i saunu iliti banju. Od vode ih deli svega nekoliko metara. Ja im pricam da je ovo mesto kao i vikendica mog dede samo sto su oni bogatiji i imaju struju. Secam se kako sam se radovao kad me cale odveze kod dede a tamo bez struje televizora kupatila. Probudis se nocu i sa malog tavana odes da pisas u vinograd obasjan mesecinom. Tamo sam na kraju placa prvi put u suton video krdo srnece divljaci. Bilo mi je pet,sest. Probao sam da im se priblizim da ih pomazim ali kako sam se priblizavao njima tako su oni bezali. Pokusao sam nekoliko puta dok nisu otisli daleko a ja sam se po mraku vracao kroz njivu i nisam video dedinu kucu. Prvi put sam se uplasio da necu doci kuci. Cuo sam glasove izmedju ostalog i dedin i kroz vinograde polakao prilazio glasovima i na kraju ugledao svetiljku i razgovor nekoliko staraca na terasi ispod oraha. Na jednoj grani se cula muzika sa ruskog tranzistora. Okolo oraha se sirio zvuk sevdalinke i kucanje casa iz kog se pilo vino. Otuda valjda i zavoleh nase pesme, nas bluz i pustanja dela duse kroz pesmu. Pita deda de si bio, a ja tu u vinogradu. Kako sam samo voleo jednostavnost tog zivota, budjenja u zoru i odlaska na mol da pecam na mirnoj vodi. Tako je bilo i ovde. Jednostavno i ljudski. Pricamo o svemu. Ja im kazem da po propisu ne smem da izlazim na Ukrajinsko tlo i da zbog ovoga mogu imati probleme. Kaze Mihajlovic. Ma ja sam iz SBU, mogu oni meni balam, balam i pokazuje na kitu. I to balam balam se culo mnogo puta tokom veceri. Posle sam pitao sta to znaci ali izgleda da je to njegov izgovor slican nasem ma mogu da mi ga puse. Palimo vatricu i pravimo klopu. Donose jaja i ja slaninu i peku je u prljavoj posudi. Gledan okolinu i ubrzo pronalazim male zasade marihuane i 
mreze, marihuana, spricevi...
spriceve. Sve mi je jasno. Oni su jednostavni ljudi, kazu da su ovde jer se ne snalaze u gradu i da im ja to ne zamerim. Ovde oni zive u slobodi, ribare, malo gaje marihuanu a Mihajlovic se nekada lansira u stratosferu. A sto bi ih ja osudjivao. 
gozba
Ne zivimo u savrsenom svetu i pored svih prica o njihovom narodu, jednostavnosti njihovih ljudi, kako veruju, kako prezime dobijaju po ocevom imenu i kako ih bas boli za kapitalizam tu je i ona druga strana. Slusamo neverovatnu muziku za Ukrajinu. Otkrivaju mi Ukrajinski rok bend Okean Elzi i pustaju muziku celo vece. 



Kasnije otkrivam da su dva clana tog najuspesnijeg Ukr benda iz Novog Sada. Polako mi se Mihajlovic ispoveda kako ovo predivno vece pored vatre, jednostavnog jela i jakog vina u neverovatnom ambojentu prolazi. Kaze da ga je njegova majka odbacila i da ne zeli da ga vidi. Otac mu je umro a i deda koji ga je othranio. Ima samo druga Petrovica i babu u Kiliji. Pocinje da place i jeca. Ali se brzo vraca u normalu. Jednostavno ima potebu da otvori dusu pred strancem. Mnogi se ne bi ni pozdravili sa takvim ljudima. Nekima se nedopada da da se razgovara sa malim ljudima, uz to ako su siromsni i zloupotebljavaju droge, ih. Ali to su ljudi. Mozda ce neko praviti putopise u luksuznoj jahti druzeci se sa lokalnim velmozama, diplomatskim korom. Ali ovde cete cuti samo onako kako je Bog hteo. Pokazali su mi sta pecaju i dok nije pao mrak slikao sam ribe koje su ulovili a medju njima i neka retka zasticena vrsta koju su vratili u vodu. 
ajmo biolozi sta je ovo?
A to vece je zaista bilo lepo. Uz pucketanje vatre pitali su me da duvamo. Reko ja da meni to niije cef ali vino pijem da se opustenije prica. Nije im poslo za rukom da ostave utisak ali su zeleli da se nekako dokazu. Stalno zovu i kazu sad ce da naprave zurku. Sedamo u camac i vozimo do mosta. Pijani smo skroz. Cuvar mosta bas u kucici kao i na Tisi kod mosta nam cuva camac. Odjednom dolazi crna limuzina i upadamo u nju. Ja sam prvo mislio da je to neki lokalni diler ali se ispostavilo da im je to rodjak. Voznja je luda. Ubrzo se Mihajlovic poce zestiti na vozaca. Razgovor je uznemirujuc. Nesto sam kontao, a nesto nisam. Ovaj rodjak ga je molio da se upristoji i bolje zivi a on njemu da je njega majka napustila i da on nezna kako je to i u jednom momentu mu slucajno razbio unutrasnji retrovizor koji deluje skupo jer ima neke digspleje. Malo se kasnije smirilo a ja sam se vezao da makar imam neku sansu da prezivim ako se slupamo. Ulice Kilije u koju brzo stizemo su od betona. Svracamo kod bake i uzimamo mesa. Odjednom kod jedne kuce ulazi devojka sa crnom dugom kosom i Mihajlovic mi kaze ona je veceras tvoja. Ja bre odma iskljucujem tu mogucnost i kazem im da trazim zenu svog zivota i to meni jednostavno netreba. Kaze on ti bas ko sto si napisao na mapi, cudan si a ja samo hocu da pamtis gostoprimstvo. Jos jednom se lepo zahvaljujem. Pored mene seda Olena. Kanda lokalna prostituka. Lepo mirise i u ruci drzi skupoceni telefon. Malo je krupnije gradje ali lepa devojka. Reko sebi u sta si se to uvalio i kakva su ovo vremen. Na trenutak zamisljam kako bi da nije pobedio kapitalizam ova dvojica radila u remontnom zavodu Kilija i imali porodice a ova devojka bi mozda bila uciteljica i ucila djake da budu ljudi, a gle ovo. Ko u nekom filmu, sve seo krenulo. Svi odlazimo nazad. Javljamo se cuvaru i on nam osvetljava put. Ubacijemo Olenu i idemo ka vikendici. Dolaze jos dva drugara i dve devojke. Druzimo se, pricamo o njihovim obicajima i ja im govorim o mom gradu. Slusamo glasnu muziku i kad je vino uzelo svoje i umor me savladao polako smo se razisli. Ja u camac. Drustvo kod Petrovica u kucu a Olena je naterala Mihajlovica da se pre lepog dogadjaja malo zapre na Dunavu. Sve u svemu jedno zanimljivo vece. Ostavio sam in nekoliko proizvoda zlatiborac i mapu za uspomenu. Ujutru sam morao rano da krenem dalje. Vreme tece a ja imam 30 dana boravka u zemlji gde se vodi gradjanski rat. Ovde nema zezanja kao u Rusiji i varijanta preko Belorusije ne vredi her oni nisu u tom savezu. Spavam ko dete sa osvezenim uspomenama, mnogo lepih dogadjaja ali i ne tako blistavih. Zanimljivo je da to vece nije niko zvao na telefon niti je vojka banula. Mozda ipak Mihajlovic radi za SBUJ

Domacin iz Vilkova

Ujutru prolazeci pored Vilkova ponovi izlazim na veliki Dunav. Ima dosta ribara a sad se javlja na telefon zena koja radi u obalskoj strazi i pita me na engleskom vrlo ljubazno gde sam bio i gde idem. Ja joj negovorim istinu. Kaze ona Ok samo se javi kad izadjes na more a to sam rekao da zavisi od vremena, a ono nije bas najbolje. Ova zena je delovala najpristojnije od svih sa kojim sam razgovarao telefonom ili radijom. Dolazim polako do Vilkova, veneciju Dunava. Na mestu preko puta Kilije su me stalno nadgledali granicari iz Rumunije. I ovde u Vilkovu se vidi napredajk. Mnogo je novih vikendica, skromnih i onih nevorovatno bogatih. Lepo je to gledati. Na trenutak kao na filmovima, kao neki Majami.
vilkovo privatne vile sa crkvom
 Sve sredjeno, picnuto, bastovani sredjuju, klupice, molovi, garaze, jahte...Vidim i tradicionalne lodke ali nema nikog da ribari. Tu ugledas i sirinu glavnog grla i more i kazes sebi al si mali ko zrno graska. Vidim mnogo malih kanala i odmaram u jednom jer se vetar pojacao pa mi sve prska u lice. U blizini je turisticki kompleks Pelikan ali je toliko veliki da mi bas ne bi prijalo prisustvo tolikog broja ljudi. Izgleda da oni drze monopol na ekskurzije voznje brodicima na Delti. Imaju i mnostvo bungalova, brodica i malih nastresnica na ostrvima koja su pokrivena trskom. To im sluzi da odvedu turiste, okrepe ih nesto tamo da pogledaju, poslusaju. Svi brodovi su im ozbiljni pravljeni za more. Ovde postoji i kanal kojim sam mogao proci do crnog mora skracujuci put ali ima mnogo mreza i ako nepoznajem dobro put mogu se i nasukati. Odlucujem da idem Ocakivskim grlom ali ne kao prosli put sporednim gde sam se nasukao vec glavnim. Sve je mirno, tihi, puno malih vikendica sa molovima i mozes se svuda zavuci i sariti. Planirao sam da se malo provozam morem, pogledam prognozu, odmorim i kad vreme bude ok krenem na maratonsku deonicu do prijatelja u Zatoci. Medjutim tu otkrivam da mi je akumulator crko i povremeno da neke naznake zivota ali da se na njega vise ne mogu osloniti. Morao sam da nadjem nekoga gde bih mogo da napunim telefon. Ipak idem na more pa se nije zezati bez prognoze izlaziti. Pred samim morem vidjam dve tri vikendice u jednom malim dunavcu. Sto je najvaznije vidjam i bandere i malo mi je lakse. Ali nema ljudi. Sve vikendice su zatvorene jer jos nije sezona. Malo dalje ugledah jednog na krovu kako stavlja slamu ko u Vojvodini nekad na starim kucama pre pojave crepa. Sirim se na mol i prilazi mi covek sa sesirom sav prekriven komadicima trave jer je upravo trimerom pokosio imanje. Opusten lik, vezuje mi camac pored drvene lodke. Ja mu pokazujem da mi treba struja da napunim telefon. Vodi me do kuce i ulazimo u lepo napravljenu kolibu namenjenu turistima. 
jovanovic sa sinom i aleksej u lodki
Sedamo u veliku prostoriju i odma me nudi picem i nazdravljamo. Dolazi mu zena i dete i mladic sa krova. Odusevljeni su mojim putovanjem. Pokazujem im mapu. Ubrzo Jovanovic pravi u kuhinji rucak za sve. Sedimo i pricamo u obaveznu vodku. On je iz Vilkova i dugo je radio napolju i ulozio je ovde pare i zivi od turizma. U njegovoj kuci i depadansu moze da se smesti dvadesetak ljudi, a dolaze mu gosti kako iz Ukrajine iz Kijeva tako i nesto Poljaka i Nemaca. Nema reklamu vec ide od usta do usta da ne bi bio pretrpan. Kaze bas pre neki dan mu bili poljaci i on zaradi vrlo lepe pare. 
zena mu irina
Zena mu je izuzetno vredna i tada je farbala stolariju a i mladic je upravo zavrsio krov pa smo svi zajedno seli ra rucamo. Ja sam im pricao dogodovstine a njegovoj zeni se najvise dopala prica sa Bugarima i kako sam tamo u radnjama ulazio da pitam jel primaju kartice viza a oni odgovarali sa ne glavom misleci ustvari da. 
prical
U prostoriji je bilo toplo iz peci koja je od kamena ali malio su popucale fuge pa pusta dim. Ja mu kazem da imam resenje za to i odlazim do camca i donosim kevin pekmez od sljiva. Popunjavam na stari nacin bas kao i kod mene na keljvoj peci pukotine pekmezom. Jovanovic je iznenadjen ovim jednostavnim resenjem koje deluje odmah a uz to i lepo mirise. Kaze bili mu neki majstori nedavno i uzeli velike pare za moderne silikone i materijale. Ali i to popuca kad ode na dan dva pa naglo zagreje posle toga. Ja mi kazem da je ovo bolje resenje i da je prirodan materijel mnogo zdraviji nego te skupocene stvari. ........je mladic koji prfektno govori engleski. Krupne gradje da moze vola da obori. Proputovao je svet. Kaze i on je moreplovac kao i ja i bio je na velikim tankerima koji se uopste ne ljuljaju kad idu preko okeana. Druzio se i sa Srbima pomorcima i ima lepo misljenje o nama. Njegov glavni posao je izrada krovova od trske. Pokazuje mi kako je napravio ovaj krov i kako sam sigurno video krovove u Vilkovu na nadsresnicama i bogatim kucama i ponosno kaze da je to sve on sam napravio. Zanat je izucio u Holandiji i tamo je ziveo nekoliko godina. Kaze kad je postao toliko dobar majstor da je pretekao domace u preciznosti i kvalitetu izrade nekim Holandjanima se to nije doplao i dali su mu sut kartu. Ovu pricu cujem treci put. Slicne dve price sam cuo od mojih prijatelja a sve vodi na zakljucak da Holandjani bas ne vole kad si bolji i vredniji od njih i da ce ti podmeci nogu. Kaze da sad ima malo posla i zivotari. Veoma je otvorena i nasmejana osoba. Ustvari uopste se nisam nada da cu u Delti sresti takvog coveka. Jovanovic je neverovatan domacin. Tek sto smo pojeli jaja i kobasice koju je na brzinu napravio, njegova zena pece ribu i meso a vodka samo plusti. Te da nazdravimo za ovo pa za ono. Svi se razumemo i ja sta govori Jovanovic a i on mene pa sve manje parlamo engleski i .....ne mora da prevodi. Pitaju me i o politickoj situaciji. Vec sam pijan ali sam znao da ce ovo biti neizbezno. Veoma im je stalo da cuju sta stranci misle i da oni kazu strancima svoje misljenje. Ja kazem da im treba lider i da je Ukrajina velika i bogata kao Francuska ali da ima znacaj ko Moldavija jer nemaju liderea. Oni se slazu sa tim. Ja im kazem da volim Ruse i da mogu da me ubiju ali tako je. Cene moje misljenje. Jovanovic je iskusan to se da videti da je prosao svasta i sad ovde je naravio malu oazu. Kaze on meni kako smo mi samo voleli te Ruse. Bili sunam kao braca nastavlja on. Ali kaze sada vise ne. Nismo dalje pricali o pilotici vec malo o istoriji. Jovanovic je mislio da su partizani u Jugoslaviji bili saka jada velicine maksimalno 1000 ljudi i da je Jugosklaviju oslobodila C.armija. Da se videti zasto ima takvo misljenje jer Tito nije bio popularan u SSSr. Ja se tu zestim i ispravljam ovu nepravdu i govorim mu kako je nastala Jugoslavija na temeljima krvi borbe naroda. Kako smo bili najnaprednija drzva u modernoj civilizaciji na sta ce neko se nasmejati i kako smo svu tu krv, slobodu i napredak jeftino prodali. Sve i svasta smo pricali i sve vise nazdravljali. Ali stalno je dolazila hrana i njegova zena je postavila sto i mi smo po drugi put jeli. Sta je sve bilo nastolu je kao da prepricavam djoletovu pesmu al se nekad dobro jelo. Ubrzo dolazi i njegov komsija i odusevljeno kaze jao Tomos imam i ja takav. Seda komsija i kaze kako ima tomos ali mu je pukla osovina. Ja tu cek cek i odlazim do camca. Usput kupim osovinu tj djuntu sa sitnim nutomL, i nosim dunju iz camca. Ipak je ovo domacin a moram mu nekako zahvaliti. Citaocima ce mozda ovo biti neverovatno kao Tomos i da ja bas imam taj deo ali to je sve istina. Medjutim kaze njegov komsa on ima osvinu cetvrtastu a tomos je i takve pravio. Dajem mu moju adresu pa mu mogu poslati. Ubrzo uz tolpu peckicu nazdravljamo sa dunjom. Iznenadjeni su ukusom i aromom. Nikada nisu pili tako nesto. Ka ze Jovanovic sda moramo da ispartimo...imam obaveze i mi sedamo u njegovu lodku i idemo za Vilkovo. Stavlja sina u narucje i plovimo. Lodkua je napravio od drveta za 7000 dolara i pokrece je jamaha 10. Objasnjava mi da je to tip morske lodke znacajno veci od dunavske.
lodka
 Njom docekuje, vozika i otkriva lepote delte i vraca svoje goste jer u delti nema puteva. Vrlo mocno deluje lodka i imas osecaj da mozes i debelo more da predjes. Nema vesla a ja mu kazem da obavezno nabavi, onda je pravi vcamac. Dolazimo u Vilkovo a njegov sin mu spava u narucju, Uspavalo ga ljuljuskanje ladje.
lodke u vilkovu
 Parkiramo u jednom kanalu i pozdravljamo se srdacno onako kad ste pijani i ustvari se nebiste nikad ni rastali ali .ima svoje obaveze. Kaze koliko mu je drago sto je sreo mene jer je u ovo doba ovde dosadno a kad dodju strani turisti dosta su dosadniji i uglavnom penzioneri. Jovanovic mi pokazuje vilkovo i sa vode vodi me u kanale, prica price. Vracamo se dobro poznatim putem a ribara nema jer je riboliov zabranjen u potpunosti na dve godine dok se riblji fond ne obnovi. Vracamo se u toplinu njegovog doma i nazdravljamo sa dunjom a na stolu je sve u izobilju i na dohvat ruke. Nudi mi da budem kod njega nekoliko dana ali mu objasnjavam da mogiu samo 30 dana da budem u Ukrajini i da moram da krenem sutra da se upoznam sa moremi pripremim za put. On je od onih sto te ne bi pustio tri dana iz kuce. Dok pijemo i pricamo uz vatru i muziku sa gitare povremeno izlazimo na svez vazduh i travlnjak. Njegovom sinu pokazujem kako da svira duvajuci u stabljiku maslacka. Klinac mu se odusevlajva a sam Jovanovic jos vise i kaze da prvi put vidi ti da maslacak svira pa i on pravi nekoliko komada. Prica je nastavila duboko u noc pored pecke koja nije vise pusila a sad se i pekmez stvdnuo i delovalo je. Njegova zena je ponovo ispekle nekoliko vrsta ribe oa objasnjavali su mi ta je dobra za to ta je dobra za to, ovo je ovo ono je ono. Kasnije sam primetio da ima snajper pored stola i pitao ga sta je lovio a on zeni ko iz djoletove pesme kaze ajd sad pticu. I ispece ona jednu koju su taj dan ulovili. Nikad kraja hrani i jednog trenutka sam mislio da je ovo rekord u pojedenom i popijenom picu. I tako je i bilo. Ali sve to nekako lepo i umereno i sve je leglo tamo di treba. Jednom recju proveo sam divan dan sa divnimm ljudima i domacinima  a sve to zahvaljujuci pokvarenm akumulatoru. Kazem sebi pa ja vise ni necu da kupim nov akumulator. Da je on radio proveo bih tipkajuci dosadno vece u kabini mog velikog camca a ovako citav zivot cu pamtiti domacine iz delte. Kad god mi bude trebalo napuniti telefon lepo cu zamoliti ljude. Necu sresti mozda ovako velikodusne domacine ali ce to svakako biti izgovor za nove dozivljaje. Kako ustvari malo moze da bude veliko mislim se. Spavam u camcu i rano idem da se upoznam sa morem. Ni to vece me nije cimala vojska.

More i Zatoka

Budim se rano i plovim misleci kako sam lepo proveo vreme. Na racvanju masem vojnicima kod kontrolnog punkta i sad oni znaju moju poziciju i cujemo se i preko fona. Opet ona ljubazna zena ovako rano zove i kazem joj da malo idem na more i da cu sutra krenuti i da pratim prognoze. I dolazim ubrzo do mora.
usce
 Usput bezbroj mesta gde se mozes sakriti u slucaju nevremena a i ovde postoje kuce sa molovima. Izlazim na more ovog puta bez problema jer je voda duboka. Nigde nikog a prostranstvo u nedogled. Jesam malo zabrinut ali se neplasim kao prvi put. Sta znaci iskustvo,a. Ipak volim kad se malo upoznam i razbijem strah. Mnogo je bolje nego odmah izaci na ovakvo prostranstvo. Radio sam to i pre Baltika i na Ladoskom jezeru. Vracam se i u prvi kanal ulazim i vezujem se za vrbu. 
pripreme za more
Mirno i zasticeno mesto. Ovde spremam camac, opremu, gledam prognozu i slusam Okean Elzy na fonu a juce sam skinuo album kod Jovanovica. Imam vise gigabajta nego sto treba. Ovde otkrivam i prijatno se iznenadjujem da su dva clana ovog popularnog benda iz Novog Sada. Gasim fon i stedim baterije. Proveram stanicu i slusam radio. Uvece jedem urme. Otkrovenje ovog putovanja. Otkako su nas preplavile urme iz Irana, brzo sam se na njih navikao i sad nemoram da vuglim previse voca iz radnji vec njih jedem uz doruak i sladime se s vremena na vreme. Jos jedna je novost u vidu udobnosti u camcu. Kupili mi pre putovanja neko fensi cebe dormeo i stvarno je lepo pokrivati se njime. Odmoran, okupan i podsisan idem ujutro rano. Javljam se fonom zenici iz obalske straze jer imam zastavu Srbije, trobojku a ovde je gradjanski rat pa da znaju da ne pucaju. Miris mora, blagog vetra i malih talasa odjednom je sve sto vidim i cujem. Prostranstvo kome se ne vidi kraj. Iznad moje glave se nalazi nekoliko miliona srpskih dusa koji me gledaju i brinu da bude sve u redu. Ubrzo i svetla ostaju u daljini i prelazim zaliv u kome je usidreno nekoliko velikih tankera. Vreme nekako polako prolazi. Sa tankera me gledaju dvogledom a ne priblizavam se previse da ne bi mislili da sam neka pretnja. Ipak da se videti da sa paznjom prate moj put. Ubrzo more postaje tirkizno, naziru se svetla na obali i polagano plovim. Ovaj put uopste ne gledam mapu niti kompas. Iskustvo je to kazem sebi. Priblizavam se obali i ovaj put me docekuju delfini. Njima je bas zanimljivo da se pojave, dodju, malo se igraju i odu a mene ostave nasmejanog. Predeli su neverovatni. 
ponovo na moru
Opet gledam sa rasirenim ocima i upijam svaki detalj. Nekako se podsecam sta sam sve video i sta se novo izgradilo a toga je mnogo. Na svakom delu obale neka nova gradjevin, kuca, hotel, bungalovi. Radio stanicu drzim upaljenu i posle citavog dana dolazim nesto ranije kod Zatoke jer sam tako planirao. Nekoliko meseci pre putovanja sam se najavio Zenji iliti Evgeniju da cu ponovo biti gost u kompleksu turistickom Prical 80. Mogao sam i do Odese ali ovo je bolje. Dolazim do Zatoke malo umoran i vidim jednog vojnika ispred njihove dobro poznate zgrade kako me gleda dvogledom. Preko stanice mi kazuju da se vezem za dok pored mosta. Prilazim i pocinje prica. Docekuju me dvojica nasmejanih i vezijem se za dok na kom sam se stalno ljuljao jer tu udara vetar. Shvatam da nece biti lako. 
cekanje
Iako imam pecat i mogu da hodam po zemlji sto prosli put nisam mogao njihov sef jednostavno nezna dsta da radi samnom. I cekamo i cekamo. Usput pricam pricu od proslog puta. Svi poznaju onog sto mu je majka Bugarka a za onog granicara koji imampetoro dece ko da nikad nije ni postojao. Ipak kazem im da ih pozdrave. Cekamo sat, dva. Polako postaje iscrpljujuce jer sam lakse ocekivao da dodjem do Pricala 80. Odjednom vojaci sa puskama odlaze i dolaze trojica u trenerkama, patikama, beretkama a jedan ima i papuce. Izgledaju ko ruske seljacine iz spotova Lenjingrad. I ja se tu brate usro ko grlica. Sve mi delovalo ko da me vojska prodala desnom sektoru i sad ce da me odvedu u neki podrum i ko ce da me stiti. Niko. Lepo su mi rekli iz ambasade da izbegavam istok Ukrajine ali posebno Odesu. Zasto, verovatno cu saznati na najgori nacin. Oni se nesto smeju, gledaju pasos, jedan pljuje ko da je na pijaci a ja ne znam ni sta su ni sta hoce. Jedan telefonira i kaze mi da ja ne mogu da idem u Prical 80 vec u Prical 72. I ja tu oladio. Ipak su to neki policajci sta vec i pusticeme a ja pitam zasto nesmem u Prical 80. Jedan mikaze da Prical 80 je zabranjen i da mogu u taj drugi. Shvatam kakvi su dripci i da zele da me kontrolisu i da ostavim pare kod njihovih prijatelja. Kad sam im rekao da me u pricalu 80 vec ocekuju ponovo su zvali sefofe i posle cetiri sata neizvesnosti su me pustili. Docekao me  Zenja kog su prethodno zvali, a ja sam bio ko krpa iscedjen. Rekao sam im sta su hteli a oni da je to normalno u Ukrajini. Ni sad mi nije jasno koja vojska i policija su me cesljali jer stvarno imaju mnogo vise nego mi vojnih i policijskih organizacija. Njegova devojka prica savrsen engleski i odma su mi ponudili apartman a ovaj put sam to prihvatio jer sam izgledao kao zombi. Dosao je i Vova i izljubili smo se ko braca. Kazem mu da su me vratili iz mtrvih. Tu je bila i Olga ali se malo promenila boju kose pa je nisam odma prepoznao. Vova gleda i kaze pa sta je opet isti camac. 
vova 
Jebi ga nisam samo u njegovim ocima luzer. Mada ja volim taj camac i on je idealan za ovo putovanje. Zasto menjati dobitnu kombinaciju. Kaze mi da sledeci put nedolazim bez jahte i zene i dece. Primetio sam koliko se razvio biznis od proslog puta. Izgradjen je bazen, veliki restora, zavrseni apartmani i gradi se veliki lukobran i marina. Sve je puno gostiju i rado tamo dolaze iz Odese iako je bilo hladno vreme. Lokacija je idealna i zasticena od vetrova a njohva prednost je sto jedini imaju marinu. Otisao sam umoran u apartman koji je bio najluksuzniji i malo izdvojen jer kazu da je ovde svaki dan neka zurka pa da odspavam na miru. I konacno se vratih u normalu. Lep veliki krevet, kuhinja i kupatilo sa kanabetom na zastakljenoj terasi za uzivanje u pogledu. Kad sam video koliko kosta apartman samo sto nisam pao. Da sam ovako spavao na svim svojim putovanjima umesto u kolima i satoru i camcu morao bi da vracam kredit do kraja zivota. Brzo sam se razmazio, ne valja komfor. Gledam svoj camcic ali ajde malo da promenim. Ujutru ribam camac, sredjujem stvari i odlazim u Zatoku. Sve je lepo ima i turista a bila je i jedna zgodna mamica na plazi suncala se mada je bilo dosta hladno.
hrabra mama na plazi
 Izgleda da je cela oblast Odese procvetala otkako su Rusi uzeli Krim i ovde su sad prinudjeni da Ukrajinci letuju a od broja hotela koji su se izgradili i koji se gradi slicno je kao i sa gradnjom u Novom Sadu. Prosto neke delove obale nisam prepoznao. Iako je sve to prosperitetni i dobro im je zbog Krima malo su narusili prirodu. Provodim divno vreme razgovarajuci sa recepcionarkama, Vovom, Olgom, drugim zaposlenima, uzivam bas pravo.
julija i i rena
 Imaju Olega koji je predustretljiv i pomaze mi oko namirnica i pravi je profesionalac.  Ambijent je neverovatan za odmor a domacini stalno prave izlete. Imaju cak i gusenicar kupljen od vojske i organizuju riboliv na otvorenom moru i sami pecaju i prave tu ribu u restoranu.
za avanture
 Stalno im gostujuje te ovaj di dzej te onaj muzicar i tako raspored je kao u kaficima u laze teleckog. Za svakog ima ponesto. Zenjin otac me zvao da im se pridruzim za vecerom koju su spremili njegovi prijatelji. 
levo olga i desno evgenija su htele da mi se pridruze i putuju samnom:)
Bio sam im prvi medjunarodni gost i velika im je cast sto je sad njihova marina postala zvanicno medjunarodna pa smo se svi nasmejali.
divni ljudi
Nalepio sam njihovu nalepnicu na camac. Jeli smo paelju i pili vino iz Cilea mada smo odma presli na neko belo iz njihovih krajeva. Ja sam tad blistao jer sam bio obrijan naspavan, sa frizuricom i novim stvarima pa sam ovim zenicama izgledao zanimljivo a neke nisu mogle da odvoje pogled od mene. Nije da se hvalim ali tako je bilo. Inace sam uvek prljav, neispava, umoran sa prljavom odecom ali se trudim da budem sto pristojniji. I tako predivan dan se polako zavrsavao i uz muziku i vino i tu paelju polako se smrkavalo. Razgovori su prvo bili na engleskom ali sam ubrzo presao na srpski i uz vino smo se nekako razumeli. Primetio sam da njihove zene izbegavaju da se rukuju sa muskarcima i da ne nose prstenje iako su udate. Pa sam ih pitao da li su one slobodne i ako nisu zasto ne nose prstenje. Odgovori su bili zacudjujuci ali da dobro zapazam a ni sad ne znam zasto se ne rukuju i zasto neke ne nose prstenje. Ovo je bilo vec ne znam koje vece da provodim u Ukrajini uz zakusku i casicu. Odjednom mi se sve nekako cinilo nestvarnim i pitao sam se da li ja sve to zasluzujem i tako. Uvece sam se jos jednom prosetao predivnim ambijentom da proverim camac. Sve je bilo u redu. Ujutro rano pre svitanja upucujem motor u rad pazeci da ne probudim nekoga. Dve mlade zene koje su tracarile celu noc na klupi ogrnute u cebe prekidaju pricu i ukratko im objasnjavam odakle sam i gde putujem. Moram da idem a zao mi jel bas sam sa njima mogao da se skontam. Ali sta cu samo trideset dana migu biti u Ukrajini. To je isto kao kad bismom mi Rusima i Ukrajincima rekli imas pet sati da prodjes kroz nasu zemlju. Meni to nikako ne odgovara. I tako odlazim a ove dve devojke duge kose ogrnute u cebe su me ispratile mahajuci. Palim navigaciono svetlo, javljam se ispod mosta i picim na more. Pitam se da li cu ikada moci da im se oduzim za gostoprimstvo. A ipak mozda je to na citaocu da ucini pa kad bude u prilici da ugosti nekog putnika to i ucini. Da ne okleva i posle se kaje. I to cu ponavljati vise puta, da se setite.

Odesa, zaliv, Dnjapar

I izlazim na more. Gledam u nove hotele duz obale. 
jutro
I ponovo nastavljma dosadnu pricu. Jer sta pricati dok vozis na moru potpuno sam. Ali i tu se desi neka zgoda, nesto lepo, nesto novo. Izvinjavam se citaocu po ko zna koji put ali ipak se moze nesto novo nauciti. I tako bez straha krstarim i cudim se kako sam prvi put ovuda prolazeci bio uplase mora. A odah su tu i delfini i vreme bez vetra.
delfini
 Ali pred odesu pojavila se magla, gusta magla. Morao sam da idem smanjenim gasom uz obalu. Prakticno uz plaze. Ali i to ima svojih prednosti. Pa sam tako mogao da zavirim u kucice na obali, da pogledam kroz koji prozor, da vidim nekog trkaca na plazi i zenu koja seta psa. Mnostvo razlicitih objekata od luksuznih do sklepanih pa do citavog jedno niza kucica koje se ruse jer je priroda rekla ne i odbacila ih. A jednom prilikom je prosla jahta pored mene. Imali su nekoga na pramcu koji je kapetanu govorio pravac pa smo se izmahali u magli. A jedan covek na plazi me je pozvao da popijemo. Ali gde ja ovde da stajem pa da pijem pa ovo pa ono. Plan mi je da obidjem Odesu i spavam na Prvomajskom ostrvu. Ipak cu poslusati savet ambasade i da necackam mecku. Prosao sam tik uz odesu i jedva sam je video.kroz maglu. Prelepa je, opet ostaje za drugi put. U magli se cuju zvuci sa svetionika koji upozoravaju na maglu da je tu obala. Zvuk je jeziv i prvi put ga cujem u zivotu. Naspram jednog hotela u centru susrecem grupu malih jedrilicara u klasi optimist kako ih vuku jer nema vetra.
optimisti iz odese
 Jedna zena mi srdacno mase a i slikaju me. Neobican sam prizor za njih. Zovu me ali vreme mi tece. Moram prelaziti sto vise jer neznam sta me ceka i sta ce sve biti i sa vremenskim prilikama i sa problemima. Kad bi nam dali 90 dana sve bih obisao i ni jedan poziv ne bi odbijao. Ovako idem dalje. Posle luke konacno se dize magla i krecem dalje po lepom danu. Na kraju zaliva Odese vidjam novoizgradjene vile. Jedno dvadesetak komada sve tipski i megalomansko. Ogradjeno sa obezbedjenjem i jednom valjda glavnog sefa kucom koja prevazilazi sve sto sam do sada video u zivotu. Imaju i marinu sa lukobranom. Dalje ide sve po loju, malo dosadno ali uzivam u predelima. Osim jednog ribara u sarenom brodu nisam video zive duse. Znao sam da me stalno prate i drzao stanicu upaljenu i javljao se redovno. Iako sam planirao da spavam na Prvomajskom napustenom ostrvu gde je nekad bila baza koje sam otkrio na google earthu, dosao sam kasno i odlucio da se odmorim u prirodi i zalivu ......To mi se cinilo mnogo boljim za odmor duse nego da budem u betonu vojne baze ma koliko to uzbudljivo zvucalo. To ostrvo se nalazi u blizini onog gde sam prvi put spavao. Ulazim u zaliv i bacam sidro u maloj uvali sa potpuno cistom vodom. Ubrzo dolazi granicar sa dzipom. 
kod ostrva prvomajski
Malo caskamo i kazem mu da ujutru idem rano na Dnjepar. Oni su me cuvali celu noc jer su se bojali da cu ici na Krim. Pita me jel imam vode. To mi kazuje dovoljno da znam kakav je covek. Nista drugo ni netreba da govori. To jednostavno slovensko pitanje jesi gladan, zedan....Da sve drzave sveta propadnu i svi sistemi padnu u vodu svi slovenski narodi bi se medjusobno razumeli i pomagali. Verujem u to. Ovako smo braca a politika cini da se mrzimo medjusobno. A nekad smo ziveli na istom mestu i ja sam se tamo zaputio. Mozda necu otkriti mnogo sta vaznog i mozda ova teorija i nije tacna ali duboko u sebi znam da ima necega i znam da ce mi celim putem pomagati ljudi. Moja braca. Ujutro upucujem motor u rad. Prija mu hladna i cista voda. 
jutro kod ocakiva
U cik zore prelazim do Prvomajskog ostrva i prolazim ga a da nisam ni stao na njega. Izgleda ko neki zatvor. Idem prema Dnjepru.
prvomajsko ostrvo
 Vreme je lepo i treba ga iskoristiti. Ulazim u Dnjeparski zaliv i idem desnom obalom jer nema mnogo zaliva koje bih morao preskakati. Plitko je i s vremena na vreme se pojavljuju biljke. Moram biti oprezan. Voda je toliko topla da ne mogu da verujem. Pojavljuju se i alge a toga sam se i bojao i reko kako je tek gore ako je ovde ovako. Mnostvo je vokendica i trscaka koje je valjalo obici. Na nekoliko mesta sam zakacio pesak. Delfina nije bilo ali pred samu deltu dnjepra sam ugledao velike bele bove. To je normalno za ruske i ukrajinske reke. Oni svoje plovne puteve obelezavaju sa belim plovcima. Medjutim primetim ja da taj veliki beli plovak rasiri krila i poleti. To su albatrosi. Prvi put ih vidim. Neko ce sad reci da preterujem ali ta dva albatrosa su kao moj camac. Dva ipo metra dizine i metar visine pa ko misli da kenjam nek dodje u deltu dnjepra pa nek meri. Pauzu sam napravio kod male lucice gde se sipa sljunak. Brod je izlazio a kapetan nije mogao da veruje sta vidi. Turista sa stranom zastavom kako se brije, kupa kosu i jede sardinice i lluk.
delta
 Konacno sam ugledao deltu i krak mora. Videh ogroman svetionik koji ostavlja bez daha. 
svetionik
izbiza
Veoma impresivno to deluje i ostavlja veci utisak nego delta Dona. Prosto je neverovatno ovo sto vidim. Ustvari ceo dan idem novim putevima, vidjam nesto novo i uzivam u otkrivanju. Hteo sam da u samu deltu da udjem sa desne strane pored jos jednog velikog svetionika mada sam znao da je plovni put sa leve strane. Reko sebi mali si ti mozes svuda. I u tom trenutku kao da je Bog odlucio da mi kaze da ulaz u dnjepar nece biti lak. Pojavili su se oblaci prekrivsi celu deltu. Ubrzo su postali modri i tamo gde sam hteo da idem poceli su da se pojavljuju munje i da grmi. Ubrzo pocinje kisa i ja izbegavajuci oblak kao da je neko hteo da  mi kaze ti moras da udjes kroz glavno grlo Dnjepra. I sta cu udjem ja u glavno grlo. Osecaj je neverovatan. Pre svega presao sam more. Znam bice jos mnogo prostranstava na Dnjeparskim rezervoarima koji ce mozda biti i gori od mora ali ipak osecam neku malu pobedu i ulazak u pitomije carstvo. Meni mnogo bliz i radujem se. Ubrzo vidim dno. Plitko je. Voda je bistra, hladna i cista a dno je sljunkovito. Uopste se nisam nadao ovako cistoj vodi. Bas zahvaljujuci tom sljunku vodu mozes piti. Ocekivao sam deltu kao dunav kao don kao visla sa peskom i muljevitom vodom, a ono otkrovenje. Kao akvarijum.
akvarijum
 Plovim i sve vidim ispod sebe. Raznorazne kamencice i biljke. Dolazim i do prvih trscaka. Sve je kao u delti dunava. Kuce, molovi. Idem jos koji kilometra uzvodno brzinom od deset km na cas. Ni struja nije jaka. Kazem sebi super. Biram jedan kanal i vezujem se za trsku. Ispod mene lokvanji uvelo bilje, ribice ko u nekom akvarijumu. Perem lice i osvezava ko planinski izvor. Sve se onako koza zateze. Pored mene prolezi kroz kanal gliser neverovatnom brzinom. Samo mase. Oni svi zahvaljujuci povoljnom benzinu imaju jake motore. Spavam sa osmehom nakon novih utisaka. Odjednom mir i tisina, prestao da zvoni telefon i da me cimaju preko radije. Prosto mi nedostaje da neka zena iz obalske straze pita gde sam. Ilija je bio u pravu. Kad udjem u Dnjepar prestace da me gnjave. Sutra je novi dan, nova avantura, novi predeli i novi ljudi. Brate ides da uzivas.

Kerson, NovaKahovka i Maksim marina

Ujutru se budim i kao da znam da posle toplog i mutnog zaliva Jamaha zeli da sto pre provrti cistu i hladnu Dnjeparsku vodu. Sa velikim entuzijazmom zapocinjem dan. Polako plovim tik uz trsko zavidnom brzinom. Spavao sam nekoliko statina metara od ogromnog gasnog tankera koji je tu usidren iz bezbednosnih razloga. Ako se desi neka iskra sve bi odletelo ovde gde nemaljudi i nije to banalno sto ovi sa istoka nedozvoljavaju da se sipa u plasticne kante. Ipak su propisi mnogo bolji nego kod nas gde malo malo bude usidrena samohodka sa opasnim materijalom na keju da bi overili dokumente. Pazite rizik je nekoliko hiljada mrtvih, porusen most, ostecenatvrdjava i sravnjeno nekoliko blokova starog limana. Sitnica a sve zarad mrskosti nase kapetanije da usidri to opasno cudo van grada i lepo dodje gliserom da overi sto se vec mora. Velike mudonje ti u kapetaniji. I tako da ne skrecem plovim sa uzbudjenjem jer znam da sam prvi stranac koji samostalno hodi ovim vodama. Lepo je znati da ponovo krojis kakvu takvu istoriju. Voda polako dobija tamniju boju.
dace
 Dolazim i do prvih vikendica i drzim se desne obale daleko od plovnog puta. Ovde plove mnogo veci brodovi nego na Dunavu. Samohotke su im ko mali morski tankeri a guraci guraju po dve barze jer su ograniceni gabaritom prevodnica. Mostovi svi su znatno visi od nasih. I ponovo Diznilend. Kao u bajci. Kao da su ove vikendice pravili za crtane filmove. Kao da plovim Savom i gledam splavove. Svaka vikendica drugacija, svaka ponesto ima svoje sto je izdvaja, sve drugacije bas kao sto su razliciti i ljudi. Svaka za sebe, nijedna gradjevina nije gradjena po zamisli jednog arhitekte u kom se strpa sto vise ljudi vec sve po volji ljudi ali nekako uklopljeno u prirodni ambijent i kao da su srasli sa tom obalom. Vrlo malo bogatih izbetoniranih povrsina i svidja mi se to sto su deltu samu postedeli gradnje a ovde dozvolili. Tu gledam i na drugu obalu koja nam se uvek cini nekako privlacnija i bolja od ove kojom plovimo. I imam zelju i da plovim i tamo ali mozda neki drugi put. I tu srecem prve ribare. Mnogo ih je bilo u camcima iz kog su pecali i penzionera, zena i mladjih. I tu se desava veliko razocarenje. Iako do sada nisam imao nikakvih problema sto vijem zastavu Srbije ja sam pre putovanja znao da ovo moze ici na zivac nekom. Znao sam i da ljudi sa reke nisu opasni ali da po gradovima bi mogao imati problema. A razocaranje je bilo sledece. Naime svakom sam mahao i kao sto je uobicajeno svuda dobijam i odgovor. Ali ovde tajac i mrki ali bas mrki pogledi. Da sam dosao u Split sa zastavom Srbije ne bi toliko mrkih i prekih pogleda doziveo. U prvi mah mi se cinilo da ja to sve umisljam, da mozda ljudi nisu zainteresovani ili tako se zadesilo. Ali kad masete desetinama ljudi i da niko ali bas niko neotpozdravi, to bas nije ugodno. Ja bez svoje zatave neputujem. Moj camac bez nje i nije neki camac. Najgore kad vidis zene u camcima koje ne bi trebalo da mrze ali i one gledaju mrko. Tad sam skroz splasnuo. Gledajuci u mene oni prvo vide Rusku zastavu ali kad malo bolje pogledaju vide i da nije bas to to i neznaju kako da reaguju osim sto mrko i hladno gledaju. I tako prolazim ja tik uz ribare i masem jos pokoji put i ljudima sa obale i kad sam video da ni zene nece da otpozdrave shvatio sam da netreba da masem vec ako neko mahne i ja cu. Mislim da oni ni ne znaju koja je ovo zastava ali da sam imao naprimer zatavu Slovacke ili Slovenije koja je slicnija Ruskoj, ne bi se dobro proveo. Pitam se kako sam u Ruseu sreo one mornare iz Kersona tako su bili veseli sto su me sreli a sad dolazim u njihov grad i osecam mrznju. Ok, menjam plan. Prvo sam mislio da se usidrim u Kersonu i pokupim informacije i savete ali videci kako kolace oci reko sebi samo pici. Nije da sam se bojao da ce me napasti neki pecaros ili zitelj pored obale nego pristajanja u velikim mestima gde se svakakve protuve nalaze. Ovde se sve vrti protiv Rusa i mrze ih koliko i Hrvati Srbe. Obradovali bi se oni da sam ja Hrvat. Ali nemaju oni takve kao sto mi imamo vec se njihovi avanturisti mnogo drogiraju i pisu o tome. Pa kako i ne bi kad su odrasli gledajuci Smogovce. I ja bi tako putovao sa glavnim problemom kako da pronadjem fiks u stranoj zemlji. Ali ja sam odrastao na Branku Kockici pa me to ne zanima. Lepo nek se ugledaju na Marina Zurla i Jozu Horvata. Znao sam ja i pre putovanja da ce biti tesko ali gostoprimstvo delte i odese zamenila je crna stvarnost Kersona. Na celom putovanju kroz Kerson niko mi nije mahnu vec naprotiv, samo mrznja. Sta li imaju u glavi pitam se. Nevolim da pisem o negativnim stvarima ali te 2016 je situacija takva da ljudi mnogo veruju medijima i rezultat toga je da me ne vole. Promenice se to siguran sam. Pre putovanja sam se javio Maksimu da dolazim. Maksim je jedina osoba koju znam vec duze vremena i koja mi odgovara na mejlove i pomaze u pronlazenju informacija. Nikada se nismo upoznali vec komuniciramo redovno godinama preko mejla. On je vlasnik savremene marine kod Nove Kahovke a ona spada u jednu od najboljih u Ukrajini. Upucujem se tamo. Kad se prodje grad koji lepo izgleda sa obale i prodje nekoliko mostova i vikend naselja ponovo sam u prirodi i lagodnije se putuje.
vikendice kod mosta
most posle hersona
 Plovidba je laka, camac ide lepo a mesta ima gde hoces da se sakrijes od nevremena. Pa tako kad pocne da pljusti samo se zabodem negde u trsku i drvece i cekam u kabini da ne bih susio stvari. Nekako se ovde zna gde je zasticena priroda a gde se sme graditi. Ima i ovde divlje gradnje ali smo mi maheri u tome. I prolazeci lepim predelima desio mi se i najradosniji trenutak a to je bilo na jednoj lepo uredjenoj plazi kao nekom bivsem pionor lageru da su mi videvsi cak i trobojku mahnuli i to cela porodica a ja pustio suzu i reko dobro je. Kako sam se blizio Novoj Kahovki tako su me predeli pomalo podsecali na Don. Moja desna strana je bila niska dok je leva gledajuci uzvodno postajala brdovita i stenovita. Mnostvo ostrva i kroz neka mozes da prodjes. Tog dana sam se nagledao vikendica i garazica i camaca ko nikad u zivotu. Popodne dolazim u Maksim marinu koja je pred samom prevodnicom.
bazen maksim marina
Docekuje me maksim nasmejan i tu sam malo oladio jer sam u sigurnim rukama. Iznenadio sam se sto je tako mlad. Ocekivao sam straog coveka. Njegova porodica je ucestvovala cela u izgradnji ovako velikog i zaokruzenog kompleksa a on rukovodi tome. Imaju savremen hotel, teniske terene, servis, marinu, parking, bazen, saune, restoran i sta sve ne ali se i izdvajaju jednim neobicnim prirodnim cudom.
rodnik iliti izvor/vrelo
Naime oni su celu marinu napravili na prirodnom vrlo izdasnom izvoru iliti kako ga oni nazivaju
crkva
 rodnik a nesto vise je i mala crkva. Lepo je to i jedinstveno. Odma mi pokazuje marinu. Nudi mi smestaj, hranu, servis i pomoc za prevodnicu a njih cemo zvati sutra. Ovog puta odbijam smestaj i hranu, reko bice meni lepo u camcu ali servis necu odbiti. On me pita kako sam se proveo i koliko su mi para uzeli misleci na agente. Ja mu kazem a on da sam imao srece. Jednostavno je takva situacija u Ukrajini. On na sve nacine zeli da kaze kako Ukrajinci nisu kao te derikoze i ja njemu da znam ja kakva je situacija i da ce mi pomoci sutra sa prevodnicom da sto bolje prodjem. Da podsetim prva prevodnica kosta 120 evra, druga 150 evra a ostale 4 po 40 evra sto je znacajno povoljnije. Iako sam one budaletine opevao u proloj prici zbog 10 evra sramotnih kje uzimaju ipak ima i gorih od njih. Sta oni misle da ce posle njih ostati. Da li ce se neko njih secati po dobru ili ce ih ljudi zaboraviti kao i sve zle ljude. Pa na kraju krajeva kad umru i popnu se do ing. Nikole Mirkova taj ce im samo reci-sram vas bilo pacovi  i otici od njih. Jedino im vazno da uzmu 10 evra i ubace sina ili cerku da nastave ono sto su oni zapoceli. Harac profitabilni na temeljima postenih ljudi. Tako i ovde samo sto cete videti kako se mgu zajebati ti bolesni umovi. Iako je insistirao da me ugosti meni je malo bilo previse svega pa reko bolje da legnem da s odmorim. Prilazili su ljudi i normalno me pitali ge sta kako i bili su nasmejani i zainteresovani. Mnogo drukcija atmosfera od onih Kersonaca. Poneko me pita a jel ste vi dobri sa Rusima nasta sam ja odgovarao pristojno-nego sta. Ujutro se upoznajem sa njegovom dedom. Odlican lik i zajedno pijemo sa izvora koji huci. Kaze da se nekad leti i kupaju u izvoru. Leti ovde vrvi sve od turist i nemozes naci slobodno mesto za sedenje i suncanje. Pokazuje mi i najnoviji hit iznajmljivanje kajaka i to je sad popularno da mladji veslaju i obilaze okolna ostrva. Serviseri Oleg I Boris mi servisiraju Jamahu ko nikad do sad.
servis
Ovo mi je bilo vise potrebno nego da se me Maksim razmazi u fensi sobama ko ovi u Zatoci. I on mi daje nalepnice pa da ljudi znaju da sma im bio gost. Servis je pravi profesionalni i Maksim dosta zna o motirima i tu sam dobio neke nove informacije. Naime rekao sam Borisu i Olegu koliko je presao i na kakvom ga gasu vozim. Ono sto nisam nikog pitao je da li vanbrodski motori mogu da rade 12 sati bez prestanka. I tu dobijem ma naravno ako ga vozis na polovini gasa i akoje hladjenje dobro. Kazem im da sam do sada malo jamahu malo tomo ali oni kazu da moze i jamaha i da je dobro sto skidam kapu da motor oladim posle rada na hladnom vetru. Zamenili su filtere, ulje, svecicu nacentrirali elisu a menjac ocitili sa nekim rastvorom i izduvali pod pritiskom i jos mi dali nekoliko preko potrebnih originalnih rezervnih delova. Pitao sam i za impeler. Kazu moze deset godina da traje a moze da rikne za par sati. Hteo sam ja da servisiram Jamahu ali jedan poznati servis je to odbio. Kazu imaju mnogo posla. U ovlasceni nisam hteo zbog znate cega ali su bili ljubazni da mi prodaju originalni semering. Kako se samo vremena menjaju i kako ce uskoro da zaobilaze i one sa motorima do 90 ks, kao popravljamo samo vece od sto svi ostakli su boranija. Sta ces kad sam sitna riba. Posle obavljene kupovine Maksim poziva prevodnicu i cena je zabetonirana. Fora da se provucem sa nekom jahtom je nemoguca. Kaze maksim koliko imakila camac. Ja reko sa svim stvraima 300. Kaze Olegu i Borisu da izvuku camac na prikolicu i da me prebace do jezera iza prevodnice.
vadjenje sevdaha
 Ima malu prikolicu koj aje njegoava za skutere ali da misli da ce izdrzati. One vece nisu njegove vec od drugih vlasnika.
maksim
Reko sebi al me sere kako su mi samo pomogli i zasto bi neko dao toliki kes za prevodjenje. Za ukrajince prevodjenje je simbolicno, za strance uffff.. Vade camac prvo sa kvadom a posle ga kacimo za kombi. Maksimu je zao sto idem tako brzo ali sm mu objasnio za onih 30 dana. Njemu je znacajna svaka nova informacija i iskustvo koje imaju stranci prilikom dolaska jer se nada da ce ova marina zaziveti od inostranih gostiju jos vise. Dolaze mu stranci ali sa mora. Kaze da moze da utice da se neke nepravde i losi propisi ukunu. A do samo koju godinu je bilo zabranjeno ploviti sa inostranom zastavom po Dnjepru i bez locmana. Sad je to proslost. Valjda ce polako otici i ovi propisi. Sedamo u kombi. Prethodno sam detaljno pregledao camac i nema ostecenja. Pozdravio se sa Maksimom i njegovom porodicom i reko mi da ga zovem ako nesto zaglavim. Zahvaljujem se i kroz grad se vozimo sporezumevajuci se kako smo znali. Kontamois e40%. Stajemo i na pumpu da dolijem gorivo i to je jedini put da sam sipao gorivo do Kijeva. I to na njihovu karticu sa popusto. Olegu je bio rodjendan a ovi sa pumpe su to imali u bzi podatakai dobio je besplatnu kafu sto ga je prijatno iznenadilo. Gledam grad. Pokazuju mi i govore da imaju crkvu sa najvecim zvonima u Ukrajini bar sam ja tako shvatio. Ovde pricamo kako je u Srbiji, kako kod njih. Imaju lepo misljenje o Maksimu koji im je dobar gazda i ne cedi ih. Prethodno su me zamolili da skinem zastavu jer bi neko mogao da pomisli da smo separatisti. Reko OK nezelimo da stvaramo probleme. Tad prvi put cujem da ljudi zbog neznaja koju zemlju predstavlja ova zastava misle da je to neka separatisticka verzija sa grbom. Kazu vec nekoliko gostiju pitalo pa oni objasnjavali. Usput u jednoj sumi blizu jezera puce daska od kolevke. Nije bilo strasno samo se iskrivila i moze se popraviti. To je znaci bila lak prkolica za skutere. Spustamo camac u jezero blizu jednog malog kluba koji je ostao kao iz doba sssra. Svima nam je obvo bilo neverovatno iskustvo i lepo provedeno vreme. Drago im je sto su mi pomogli i nisu hteli nista da uzmu ni za ruke ni za prevoz ni za delove. Kaze ti si putnik ko zna kroz kakve ces sve muke prolaziti. Pozdravljamo se srdacno.
spustanje u kahovsko more
Grlimo se i zele mi sretan put. Bio je ovo jedan od onih neverovatnih dana kad smo domisljatoscu lokalnih dobrih ljudi pobedili krupnu i mocnu tromu birokratiju. Dobrih ljudi uvek ima svuda. Upucujem motor u rad i sidrim se u zaklon velikih stabala i trske.
spavanjac
 Jednu od najvecih prepreka sam prevazisao. Ipak je 120 evra za prevodnicu ludost dati. Na to ne bi pristao nijedan prosecni zapadnoevropski nauticar jer prosto takve stvari su besplatne. Razmisljam kako bi nas poznati kantaautor lakih noat Vlado se snasao u ovakvim situacijama i kontam da mi mu bas bilo lepo. On bi u Izmail dosao i reko nabrojte se 400 evrica, kupio gospodjama cvece, castio ih cd-om sa potpisom, ovde bi platio kolko treba za prevodjenje i uz muzikicu na jahti okruzen najboljojm hranom iz lokalnih restorana nastavio plovidbu ka Kijevu. Mora on to da proba. Dosadan je zapad. Gledam kako polako se gasi sunce dok sa osmehom sumiram sta mi se sve do sada dogodilo. Prava avantura. Za mene da mozda nekom ovo sve izgleda kao gomila bezvrednih podataka. Meni ipak znak da neko od gore gleda.

Ribari iz Zolotnoe Balke

Ujutro me obavija magla, ona gusta. Kako je samo mrzim, vise od vetra i talasa. Ukljucujem navigaciju na telefonu i polako plovim najsirim delim do druge leve obale koja je pristupacnija za plovidbu. Priblizavam se obali i plovim tik uz nju. Ovde je visoka obala ima mnogo malih naselja i mnogo zaliva u koja se mozes sidriti u slucaju nevremena. Drugi deo jezera iliti mora ili rezervoara je mnogo plici i opasniji. U doba SSSra ovo je napravljeno mada po mojem misljenju preveliko. Moze se to i nizom manjih brana ukrititi reka kao na Donu ili nasa tiska brana, neke na Majni itd. Ovo cudo je kao kad bi mi i rumuni napravili branu kod Rama i poplavili trecinu Vojvodine. Ali u to doba su takve stvari i mogli da rade. Ima sve to svoje prednosti i mane. Plovim i sunce pobedjuje maglu. U daljini preko vidim i drugu obalu. Ribari postavljaju svoje mreze ali ih dobro obelezevaju. Ovaj put nisam ni jednom zakacio ni jednu. Posmatram prolece kako se budi. 
kahovsko more
Ovde tek sad bagrem cveta i jorgovan. Sve je nekako divlje. Kao na Volgi. Ima da po sat vremena nevidim ni jednu kucu samo sumu i to divlju, zaraslu. Prava divljina. Onda odjednom krcevine i na bregu vidis crnu zemlju kao kod Ceneja, po meni najvece bogatstvo ove zemlje. Koliko samo ljudi moze nahraniti ova zemlja. Nas biznismen Kostic ovde ima zemlju samo sto ovde niko nije cuo za njega ko sto kod nas neko kupi hiljade hektara a neznas ni ko je ni odakle je. Na momente bude plitko aki cim ugledam travu, znam da su plicaci i obidjem to mesto. Nekad ta trava raste i po cetiri metra a to bas i nije plitko. Onda ugledam sela kao iz bajke. Sve drvene kuce kao pre sto godina i veliku crkvu sa zlatnom kupolom i cujem zvona. Onda vidim visoko na bregu neke kamene grobove verovatno iz srednjeg veka i pre. Svedocanstvo nekih prethodnih naroda. Sve bih ja to voleo da obidjem ali za sada samo idem ka Kijevu. Prognoza je losa i moracu koji dan da se zavucem u neki zaliv pre nego nastavim ka Nnikopilju gde mi treba mirno vreme zbog talasa. I polako se umaram i odlucujem da sidro spustim u zalivi Zolota Balka ja ga odma nazvo Zlatna Barka. Zaliv je veliki sa jednim molom za velike brodove povezan sa silosom. Iznad je selo a u trenutku pristajanja video sam i obliznje zenica kako setaju svoju decu pored obale. Preko puta mene je jedna zgrada slicna onim na Azovu za ribarsko udruzenje i vidjam ribare kako u barkama veslaju. Gnezdim se u trscak posle predivno provedenog dana. Odmaram i sumiram sta sam sve video. Perm kosu, brijem se, jedem beli luk i slaninu. Kad pred vece dolazi jedan nasmejani ribar sa detetom i sav ko da vidi svemirski brod me zove da se pridruzim njima na obali. Ja sam misio da pridjem tim ribarima ali sutra. Madjutim sad sam navikao na gostoprimstvo i ne odbijam ga vise. Sad bih i posle ultra maratonskih voznji mogao da nastavima sa druzenjem i da budem na nogama. Sta ces, navikao. Nisam vise mekan kaomkad sam plovio kroz Rusiju. Sta ti je iskustvo. I prelazim preko. Docekuju me razdragani ribari i njihovi prijatelji.
zolota balk
 Izvlace mi malo camac na plazu da uvece ne bi talasi cimali barku. Svi nasmejani, otvoreni i pozitivni. Ja se iznenadjujem. Odma nazdravljamo i nude me sasljikom. Upravo su ispekli a sad ponovo prave.
jedna slika..
i jos sa sasljikom
Tu su loklni ribari i njihovi prijatelji koji su dosli na koji dan. Svi su iz Zlatne Barke. Odma mi objasnjavaju da su oni poljoprivredni kraj. Gore se gaji psenica a jednom godisnje dolaze brodovi da prebace psenicu iz silosa.
svi voze lade
Ovde je nekad bilo udruzenje ribara i svi su ziveli u slozi i svaki dan ribarili. Isto kao na Azovu. Sada se to raspalo a samo poneko ribari. Sada bas postavlju mreze nocu i obilaze ih progresovim alumijumskim gliserom. Svi prate prognoze jer je opasan svaki izlazak na otvorenu vodu. Ovde u zalivu se jos zdrzao tradicionalni riboliv iz drvenih barki na vesla. Veoma su se obradovali i sto moj camac ima vesla. Svi voze lade, a oni sto su zaposleni u kamenolomu imaju luksuzne priore. Dao sam im moju mapu i oni je odma uz divljenje okacili u prostorije nekadasnjeg ribarskog kolhoza ili tako nesto. Videlo se da im je drago sto vide turistu. Kazu da prvi put vide stranca na Dnjepru. Kazu ponekad im dodje u zaliv neka jahta jedrilica leti ali i to retko. Na sve nacina hoce da mi udovolhje. Sporazumevamo se odlicno. Jedan hoce da mi dovede prostitutku a ja reko trazim srce svog zivota pa su me zezali. Pijemo vodku onu od 60 % sto ubija ali polako uz ribu, slaninu, povrce i sta sve ne. Cela trpeza na dohvat ruke. Kazu da hoce sutra da mi pokazu selo i okolinu jer su oni i lovci pa poznaju dobro ovaj kraj. Polako pada noc i po zalivu se pale led lampe pecarosa na obalai. Ima ih mnostvo i dok je dan nemozes ih ni videti. Ovako sad izgleda kao kad se uplae svetla pored keja na dunavu. Ceo zaliv nacickan svetlima. Lovi se sitna riba a oni traze ikru. Jedem i ja taj specijalitet. Dimljena riba je fenomenalna i pune mi camac sa specijam. Slikamo se ali je meni tad telefon jako slabo slikao ni sam neznam zasto pa su fotke mutne i tamne. Ovde nemaju struju pa sam telefon punio u njihovim kolima. Vodka je dobro legla jer smo jeli obilato i pocela je da pada kisa. Preski smo u objekat pored obale. Priroda je predivna a hodajuci pored visokih stabala puteljkom kraj obale sam se podsetio kako ovo mesto veoma lici na Cortanovacku plazu koju tako volim. Razgovor se nastavio uz petrolejku a cak i po ovako losem vremenu neki su posli da obidju mreze. Pred spavanje sam popio litru mleka koju su mi dali. Kazu da je sveze iz sela. Bas mi je prijalo. Ponovo lezem zadovoljan sto mise ovako lepe stvari desavaju. Nikad nisam ni sanjao da cu sresti tako pozitivne, otvorene nadasve dobre i jednostavne ljude. Kako li je samo lepa ova nasa planeta. Mislim se i kako su sloveni primorani ko zna kakvom mukom se selili i ikako su i oni nailazili na svakave ljude i narode na svojim putovanjima i koliko su oni tek imali prica koje su sve negde utkane duboko u nas. Ujutru imam samo par sati pre vetra, posle moram naci skloniste. Pozdravljam se sa njima i objasnjavam da mi je svaki dan bitan. Ni oni ne bi hteli da me pute ali vreme polako tece i ne bih da imam problema na granici. Upucujem motor u rad. Dok mi masu svi sa obale gledam u vodu koja se pocinje komesati. Na jezeru su vec talasi. Prolazim jedan zalivi i vetra je vec opasan. Prolazim i drugi zaliv i reko ajd jos amalo i tu kratim put preko treceg zaliva. Planirao sam dosta dalje da predjem taj dan pa cak i do samog Nikopilja ali talasi su me primorali da nadjem skloniste. Poceli su vec da se obrusavaju i da me bacakaju a upravljanje je skoro bilo nemoguce. Moram potraziti mesto za skloniste sto pre. Prognoza je bila pogresna, nevreme je stiglo mnogo ranije. I gledajuci u Google Earth videh mali lukobran pre sigurnijeg mesta i odlucih da se tu zavucem. I to mesto je stiglo u pravi cas. Udjoh u marinu i sa leve strane izvukoh camac sve psujuci sebe sto sam krenuo a mogao sam u miru provesti koji dan sa ribarima. Ipak sve je u redu. Malo se smirujem i cekam. Nema druge. Tako Bog zapoveda a ja slusam.

Marjansk i Sasa, Nikolaj, Oleg..

Sunce se na momente probija pa po olujnom vetru brzo susim sto je bilo pokvaseno. Hodam po plazi bos koja je potpuno bela kao one plaze iz turistickih prospekata dalekih tropskih ostrva.
marjansk kod sase
 Fali samo visoka temperatura i palma. Ali i ovako je specijalno mesto. Plaza je ustvari sacinjena od izdrobljenih skoljki pa utuda takva boja. Izlazim na obalu da istrazim okolinu. Tu je i jedna dugacka kuca i nekoliko objekata
. Za sada nema zive duse ali vidim struju pa odlazim da zamolim da napunim. Izlazi Nikolaj. Tesko me razume ali se brzo navikava. Ostavljam telefon. Utom dolaze i Oleg i jos nekoliko ljudi koje je zamolio da izvuku njihove barke. I ja tu pomazem. Imaju vitlo na obali pa kad krene da tako siba oni kao po vec vidjenom sistemu na Baliku u Poljskoj izvuku svoje brodice. To nisu tradicionalni camci sa Dnjepra vec crnomorske lodke koje ovde moraju biti ozbiljne zbog velikih prostranstava vode. Svi su odusevljeni. Nikolja me vodi u kucu. 
nikolaj
To je bivsa ribarka zadruga kojih je bilo svuda u bivsem SSSRu. Ovu je kupio jedan Sasa i njega ces upoznati sutra kad bi on trebalo da dodje. Sada Nikolaj popravlja ovu staru kucu i planira se da tu bude marina sa smestajem i restoranom u buducnosti. Pokazuje mi psa, dvoriste i kako se pravi nova lodka od drveta ispod jedne velike strehe.
lodka
 Kao da sam u nekim drugim vremenima. Sve izgleda kao da iz ovih prostorija svakog casa mogu da izadju ribari i njihove zene i deca. Ima cak i tabla sa natpisom imena te zadruge na kojoj su u ta davna vremena ispisivali vremenske uslove i temperaturu vode. Pijemo caj i razgledamo sta je vredni Nikolaj uradio u proteklih dve godine. Izgradio je nekoliko novih soba i renovirao stare. Pravi pregradne zidove, popravlja prozore, zida kupatila. Jedan deo bi odmah mogao da se koristi i vrlo je savremen. Ima jos dosta posla. Dok sedimo u separeu iliti zajednickoj trpezi nekadasnjih ribara koja samo tako izgleda zamisljam kako su nekad svi bili jednaki i kako su delili hleb i ribu zajedno, kao neka velika slozna porodica. Ovo mesto je kopi pejst onog gde sam doziveo da me more ispljune na Azovu kod Jure spasioca. Nikolaj hoce da gradi ovde veliki kamin i da to bude mesto okupljanja u ovom buducem turistickom centru na poluostrvu marjansk. Inace Ukrajina je puna Granita. Sve stene u okolini i na obalama su od granita, jednog od najtvrdjih kamenja. Pitam ga pa tebi je bas lako, mozes svuda da nadjes lepo oblikovano kamenje i da napravis bas lep kamin kao ovaj sa slike iz knjige koja je o kaminima a stampana je u moskvi i detaljno objasnjava samogradnju kamina. Ali kaze on da mora drugi kamen jer granit eksplodira kad se zagreje. Ovde su sve obale posle izgradnje brane posute sa granitom kako voda ne bi pravila eroziju ali da godinama niko vise neulaze u nasipe i setajuci se kasnije pokazuje kako je voda otkinula veliko parce zemlje. Vodi me i iza lukobrana koji je takodje napravljen od granita i pokazuje njegovo mesto za pecanje.
za pecanje
Ovde on voli da gleda zalazak sunca. Granitne stene su pokrivene mahovinom i malim brezama a ceo ambijent je kao iz Norveske, sve me nekako podseca na skandinavska jezera. Fali samo mala kucica tamno crvene boje i sauna. Inace je priroda prelepa. Odlazimo i do bunara da napunim vodu. Bunar je oko dva kilometra u selu. Idemo iza kuce i zatvaramo kapiju i izlazimo na prasnjavi put. Odjednom tu nema vetar a talasi na jezeru su ogromni. Sve je nekako tise pa se razgovor vodui mirnije. Oko mene se sad nalazi prostransvo. Gledam u put koji se proteze u nedogled i prolazimo pored nekoliko kuca. Sve mi deluje bas onako kako sam zamisljao velika ruska prostranstava iz Turgenjevih pripovetki i romana. Prolazim i gledam u kuce i dvorista. Sve je nekako slicno prababinoj kuci u Liparu a ipak drugacije. Jedno je sigurno. Ovo je bogata zemlja ali ljudi hrle u gradove. Nikolaj mi prica da su kuce jeftine ko i kod nas i da niko i nece da ih kupi. Dolazimo do bunara uz caskanje setajuci seoskim putem. Bunar je star i osvestan i kaze da je to najbolja voda. Spustamom kantu kolutom i dolazi jedan seljak iz obliznje kuce. Vidi se jednostavnost i dobrota u njemu. Slusa pricu Nikolja i tapse me po grudima. Voda je ledena i sad sam miran neko vreme. Nikolja je trezvenjak i pravi mi juhu, pece ribu i kljuka me kaolacima koje strasno voli. Sve mi to pijemo i jedemo iz posudja koje nikada nije ni bilo prano vec samo plahnuto. Na posudju su naslage od dugotrajne upotrebe ali mi to nesmeta. Prica mi kako je njegova gazda Sasa mnogo dobar covek, kaze vides sutra ako dodje. Odlazim na spavanje sa neverovatnim utiscima protranstva, jednostavnih ljudi, ljudske dobrote i ocaravajuce prirode, prethodno gledajuci zalazak sunca na onom spicu dok mi vetra siba oko glave. Ujutro me bude deca koja su dosla iz sela jer su cula za mene. Dva decaka koji su u mene gledali kao u Boga. Nasmejani i pozitivni bez i jedne sumnje da sam neprijatelj gledaju u mene onako kako neiskvarena deca umeju. Dajem im mapu i po svakom paket udica za pecanje. Pre putovanja sam razmisljaoo sta bih mogao da nosim kao poklon da dajem mnogim ljudima koje budem upoznao. Vec sam naveo da sam mogao dobiti vodke od sponzora i planirao sam da posetim novosadski turisticki centar pa da ih zamolim da mi daju neke brosure, olovke, sta bili sto bih mogao dati i tako te stvari da promovisem grad, samo sto mene boli da se zezam po kancelarijam nadobudnih vecito nezadovoljnih preplacenih drzavno stranacko zaposlenih prezivara. Pa sam odlucio da iskoristim udice koje su ostale od mog prvog neuspesnog biznisa iz 2000 godine kada sam uvezao jednu kolicinu pribora iz Koreje a deo toga nikad nisam prodao. Pa sam u kesice izdasno napunio sedam vrsta velicina karbonskih udica i to povezao u celinu i dosta njih ih jos uvek drzim u camcu. One su namenjene za ljude koji me ugoste a kojima bas neznam kako da se zahvalim a i onima da imaju neku uspomenu, sitnicu od mene. I tako sam ovim decacima dao udice i mislim da sad imaju kolicinu za vise godina pecanja. Oni iso pecaju na onom spicu gde Nikolaj voli da biva. Ubrzo se pojavljuje i Sasa.
oleg sasa i deca
 Nasmejan od uveta do uveta. Prosto nije mogao da veruje svojim ocima da je u njegovu marinu dosao stranac sa jahtom ilti camcem. Odma kaze ajd samnom. Kaze hoce da mi pokaze kraj. Sedamo u njegovu limuzinu i vodi me 20km u Marjansk u restoran da rucamo.
vodi me na rucak
 Usput vozi kao lud i mase svim mestanima. Putevi od zemljanih prelaze u makadam pa u asfalt. Kaze sasa da je on iz grada Krivi Rog i da je dugo radio u Holandiji i da je kupio ovu staru zadrugu ribarsku i da planira da produbi i prosiri marinu, napravi veci lukobran i sve ono sto je Nikolaj objasnjavao. Tu su mu zaposleni Oleg koji zivi u njegiovoj vikendici i Nikolaj koji sredjuje cenrtralni objelat. Jedemo neka lokalna sveze pripremljena jela i ja pohvaljujem kuvarice. Vetar je i taj da duvao jos jace ne go juce pa je svki tren proveden napolje bio neprijatan. Pored restorama pali veliku cigaru i kaze oces domascu. Ja reko nepusim misleci da je to duvan a zbog vetra neosetih miris marihuane za koju sam tek u Nikopolju saznao da je on mnogo voli. I vodi me u crkvu. Ulazimo i u crkvi je nekoliko vernika.
i u crkvu
 Kupuje mi i ikonu i vozime dalje do vikendice. Usput prolazimo pored neobicnog brda i ja pitam sta je to jer je svuda ravno a ovo mu dodje ko atomsko skloniste na naselju. Kaze da je to skitska grobnica i da pored dnjepra ima mnostvo arheoloskih nalazista davnih naroda koji su obitavali na obalama ove velike reke. Pokazuje mi i vikendicu oju je kupio od nekog starca. Preuredio je skroa i ima dva velika psa. Napravio je mali mol i terasu sa ljuljskom a pogled je velicanstven. I sad pocinje da me tovari sa namirnicama. Na kraju nisam mogao vise da ih nosim koliko ih je bilo. Strpao slaninu za koju sam odoka video da cu je pojesti negde u Svajcarskoj ako Bog da kolika je,
daje mi klope
Cekali smo da se kokoska izleze i dao mi gomilu vrucih svezih jaja koja sam klopao sve do Kijeva. Kolaca smrznutih i hleba i mleka i konzervi i povrca i voca da smo jedva sve to preneli do camca. Povezao me sa ljudima u Nikopolju i najavi me tamo i cekace me a on u toj marini drzi jahtu. Pricao mi je i kako ke imao havariju. Esilo se nevreme a kaze da kod Nikopolja talasi budu najveci i opasniji nego na mogu. Jednom prilikom mu je sve krenulo nizbrdo. Jedrilica koja je 10 metara i namenjena je i za velika mora se nasukala kobilicom u plicak. Voda ju je punila a u tom trenutku mu je otkazala i stanica i telefon. Bio je u nagnutoj jedrilici dugo dok iz marine nisu shvatili da je u problemu i spasili ga. Kaze da je mislio da se nece izvuci. O politici nismo uopste pricali. On je jednostavno bio bas kao i ta deca, potpuno cist i otvorenog uma i duse za putnika koji je dosao iz daleka. I posle citavog dana provedenog sa njima uvece sumiram nove utiske i gledam u nebo i kazem hvala. Kako svaki dan mi se desi nesto neverovatno. Te ova Zlatna Barka te sutradan ovde i najsmejan znam da ce me i u budece pratiti dobri ljudi i duhovi naseg naroda koji to nekako smesta da se desi. Iako je vetra sibao i talasi drobili znao sam da se sve ovo nedesava tek tako. Ima mnogo njih koji upravljaju ovim mojim putovanje. Od Kove, pa do rodbine do nekoliko miliona srpskih dusa na nebu. Ovo prelepo mesto sam napustio sutradan u podne. Prethodno provodeci vreme sa ovim ljudima da bi vec bilo dosadno opisivati sta su sve cinili da me ugoste. Mahali su mi ta dva decaka, Sasa, Oleg i Nikolaj. Talasi su bili djene djene ali kad te cuvaju i kad ti cuvas sebe uz obalu i neverovatne predele posle nekoliko casova sam dosao u Nikopolj.

Nikopoilj-Kosta i Ireana

Posle ljuljanja na talasima nema nista lepse nego kad vidis nasmejana lica. U marinu koja je opasana lukobranom kao Ventspils na Baltiku postaje mi jasno kako je opsano ovde Kahovsko more. Sacekuje me Kosta i pomaze mi da se privezem. Odjenom  svi pitaju odakle stizem, ge idem postao sam atrakcija. Nikopolj je manje mesto kao Subotica i ima ovu marinu koja poseduje znacjnu flotu ozbiljnih i skupocenih jedrilica. Prilicno sam se iznenadio svom tom armadom. Neke od njih su plovile proslog leta do Baltika a Hrvatska i Crna Gora su omiljene destinacije. Kanda krem Nikopolja ovde obitava. Malih camaca, glisera, ribarskih cunova uopste nema. Kaze Kosta sad ide do grada pa ce doci sa zenom da mi pomogne. Peruci patike koje su bile od trave u Marjansku upoznajem Aleksandra zvanog medved zbog velicine svoje pojave. Odma mi kaze kako je cuo sad da sam dosao i pita me da li mi treba benzina. Ja reko pa treba. Kaze da dodjem do njega kasnije na jahtu i pokazuje najvecu motornu jahtu na kraju mola. Izlazim na tlo i molim ljude da mi napune telefon. Na prvoj terasi mi pomaze nasmejani coovek ali se u tom trenu pojavljuje direktor Vitalij i vodi me u kancelariju. On me jednostavno oteo iz ruku ovog coveka koji mi je takodje hteo pomoci ali direktor je glavni. Sta cu ja se zahvakljujem ovom i idem kod direktora. On je iskusan jedrilicar i uz kolace i kafu mi prica price. Prica kako je ziveo u Magadanu mada to meni znaci da je nesto zezno kao mlad cim su ga tamo poslali, kako je on prvak u jedrenju u Ukrajini i puna mu je kancelarija trofeja. On se druzi sa Maksimom iz Nove Kahovke istog onog da podsetim koji je vlasnik marine i koji mimje pomogao da prenesem camac preko brane. Prica i kako ide na regate u Grcku kakvi su problemi u klubu i slazemo se kako na crnomorskoj obali nema ni jedne pristojne marine osim Sevastopolja. Prica mi i kako mu je jahtu izneo vetar iz Jalte pa verovatno i ozbiljni nauticari zaobilaze ove vode. Pokazuje mi mape Nikopolja pre izgradnje brane. Nikopolj je bio okruzen mocvarama i mnostvom ostrva. Sada je sve to poplavljeno i ima i dobrih i losih mana. Oni su ovde kao jedna porodica i svi se druze. Klub mnogompodseca na moj u kome postoje terase sa kabinama i klupama sa kojih se pruza lep pogled. U tom dolazi Kosta i njegova prelepa zena Irena.
nikopolj marina
 Oni su prijatelji Sase iz Marjanska. Nose puno kesa i sve vade na sto da pokazu sta su mi kupili na poklon. A ja zanemeo og kolicine, reko dajte da platim a oni ni da cuju. Ti si gost i kupili smo ti ovo pivo, pa ovo, pa ovo, pa vodku jednu, drugu, trecu, keksa, cokolade, slanine, povrca, vode....Au reko u sebi postacu alkos sa ovim,. Kaze treba ceti kroz Cernobil tamo ima vampira mutanta zeza se Kosta. Ustvari on se toliko zeza i provaljuje da mu nista nemozes ni verovati a zena mu stalno govori da se uozbilji a on ko dete. Kaze jel te Sasa nudio marihuanom i ja tek sad shvatim sta je on domace pusio. Kazem im pa on je takav ulazio u crkvu a oni uz smeh da je to normalno. Ipak je Sasa dugo godina radio u Holandiji. Direktor mi pokazuje svoja odela koja i sluze za krstarenje Baltikom i sa zaljenjem kazem eh da mi je bio takav jedan ne bih se smrzavao. Povezuje me sa kolegama iz Zaporozja u koji hocu sutra dase uputim da mi pomognu oko prevodjenja jer na toj prevodnici bih trebao da platim 150 evra. Mnogo. Aleksandar kaze da sam ja drugi stranac koga vidi u ovoj marini. Da je bila neka grupica penzionera prosle godine koji su dosli iz pravca Belorusije ali da sam ja prvi koji dolazi uzvodno. Eto nisam prvi stranac po Dnjepru reci ce neko. A i sto bih bio vec sam usao u istoriju ne samo srpske nego svetske nautike krstareci Volgom. Ne treba jos jednom da uzmem nevidljivi pehar. Brzi su Poljac i tako treba, a ne da se halavim. Moja misija je nesto drugo, nesto za mene vece od tog. Ostalo je nepoznato iz kog su pravca dosli da li Pripijata ili Dnjepra i kako su prebacili jedrilice. Nista o ovome nezman ali bi mi svakako informacija pomogla. Predlazu mi da me provozaju gradom i da vidim parkove spomenike mozda da nesto kupim ali ja kazem Ireni kako bih radije nda gledam u vase oci nego da upoznajemznamenitosti grada. Verujem da je lepo ali meni je ovde lepse sa vama. I nervira me kad me ljudi pitaju a jel si bio u ovom muzeju ili da li sam video onu sliku ili slulpturu ili ulazio u crkvu. Kao da je obavezno da sve sto se prosecnom turisti servira mora biti izvrseno. Grad se moze upoznati i na ovakav nacin. Pricajuci i sedeci sa dobrim ljudima. Prelazimo kod Mede na jahtu a tamo dolazi rucak keteringom iz obliznjeg restorana. On je u biznisu sa naftom i daje mi 40 litara giriva jer vise nisam mogao da ponesem. Pa eto kako sam stigao sa 200 evra do Kijeva. Kad mi nedaju ni u supermarket ni benzinsku stanicu da odem. Sta vise reci o gostoprimstvu u slovenskoj zemlji Ukrajini. Nastavljamo da se druzimo Irena, Kosta i Meda i ja u udobnosti velike jahte. Pijemo belo vino sa Krima koje je veoma slicno Krokanu sa Bisernog ostrva. Razumemo se sve vise i vise. Ja sam delio komplimente Ireni i govorio kako je lepa i kako je Kosta srecnik i objasnio da je normalno da mornari posle ljuljnaj na talasima govore iskreno i da mi nezamere na tome. Ah ta Irena je stvarno andjeo, tako bih je stavio possd misku idneo u Srbiju.
irina i kosta i u sredini tamo neka budaletina
 Kaze da dolaze redovno u Boku a meda tamo drzi jos jednu jahtu u porto Montenegro. Ima americko drzavljanstvo, mnogo mocna faca. Pricamo i o politici i ja reko odma na pocetu da volim Ruse i da mogu da me ubiju ali misljenje necu promeniti, ako im se nesvidja odo ja u camac pa da bacim negde drugde sidro ali oni postuju moj stav. Politiku smo izbegavali mada tu i tamo nesto kazemo. Pricaju mi o Nikopolju i o nekom strasnom zlocinu koji se desio a nisam bas najbolje razume ali nesto kao da je neko pobio ljude sa automatskom puskom. U marini se vijori zatava Izraela i Grcke. Kaze meni Irena da je jako opasno ovo sto radim i da ima opsnih ljiudi koji bi mogli da mi naude i da se cuvam. Ja joj objasnjavam da se na vodi nebojim a u gradovima  naravno da ima svakakvih pa nisam valjda lud da sa zastavom Srbije hodam po centru nekog grada. Odma bi me sastavio neki dripac. Dolazi i neki mrgud i Kosta pokazuje sa dva prsta na svoje rame kao da je on iz vojske. Meda samo ocima ajde bezi i on odlazi. Uskoro se smrkavalo, bili smo dobro pijani i zadovoljni sto smo se ovako ispricali. Ujutro rano idem jer mi veme tece i tece. Kako su samo drzavljanima EU ukinuli vize i ovi mogu bez problema 90 dana da ostanu a mi 30. Jebi ga malo za tako veliku zemlju. Na rastanku ja ponovo imamizliv emocija prema Ireni jer je tako slatka i mila. Na rastanku je poljubim u celo onako kao malo dete a ona poce da place. Danas joj je rodjendan a takve komplimente nije cula davno. Izvinjavam se i Kosti i odlazim da spavam. Reko sebi kakva je ovo putovanje kakva avantura. Ujutro rano odlazim iz sigurnosti ogradje marine. Voda je mirna a ovaj deo najopasniji i mnogo podseca na Uljanovsk na Volgi. Polako se primicem sumi i veliko vodeno prostranstvo se ponovo suzava. Uzivam u predelima a ovaj deo mi je ustvari i najlepsi deo Dnjepra do tada. Polako se pojavljuju plaze, ostrva, rukavci, vikendice, mirnoca reke,spokojstvo, sigurnost. Uzivam u svakom trenu. Slikam sto vise i pravim pauze na plazama i molovima gde su vikendice. Pravi raj na zemlji. Kazem kako je sve ovde lepo i nenako ne bih dalje. Voleo bih ovde da ostanem dugo. Slikam odmaralista koja imaju velike plaze i tobogane i sve izgleda kao da sam na moru toliko je lepo uredjeno, suma cista a rukavaca bas kao u gornjem podunavlju. Prava divljina s jedne strane ali i letovalista sa druge. Na kraju sam shvatio da drugi telefomn nije sacuvao ni jednu sliku u memoriji dok ga nisam ponovio restartovao i ove mozda i najlepse slike nisam moga da posaljem mojoj kuci kad sam stigaio u veliku marinu Prical 7 u Zaporozju. Bila je ovo jedna od najboljih voznji a oci su se nagledale svakakvih slasti. Nisam dobar pripovedac ali ovo mesto ima neki duh i neverovatno je lepo.

Zaporozje

Od mnogih uvala i zaliva i rukavaca pred samim Zaporozjem ulazim u Prical 7 po Aleksandrovom savetu. Vidim mnostvo camaca, pontona, jedrilica i naravno prikolica sto me raduje da mogu prebaciti camac preko brane izbegavajuci harac od 150 evra. Pristajem uz jedrilicu Santana i jedna starije zena mi pomaze da se vezem. Trazim tog coveka sto  i je napisano na papiru ali on nije tu. Dolazi Sergej i uz casicu sedamo i zapocinjemo razgovor. Nije mogao da veruje odkale dolazim i kaze da prvi put vidi stranca na Dnjepru. Zovemo tog coveka ali je na putovanje. Kaze Sergej nema frke sad cemo to rsiti. Zove on ipak prevodnicu koja je inace najvisa jednokomorna prevodnica na svetu i sve do sada je drzala rekord koji su pretekli Kinezi. Visoka je 40 metara. Brana je izgradjena 30 tih u Lenjinovo doba i nastalo je Lenjinovo jezero i prva je brana na Dnjepru. Time je omogucena bezbedna lovidba jer su potopljene kaskade. Prvobitno je bila dvokomorna prevodnica kao na Djerdapu ali ju je zamenilo ovo cudo hidrogradnje. Kaze Sergej kad u podne udjes u komoru moras da upalis svetla. Zove on prevodnicu i kaze da je tu mala jahta i prevodnicar mu objasnjava i meni Sergej pokazuje da ovaj sto prica sa njim nije normalan. Dispecer mu je trazio 15000 dolara za jedno prevodjenje i caj je tri puta ponavljao tu cifru. Valjda mislio da sam ja Kostic pa dosao jahtom da obidjem imanje pa reko da zaradi covek za kola i vikendicu. Eto sad mozete kasti da ovi nasi lesinari iz DTD i nisu bas tako losi. Sve sto oni hoce je da letuju u Dubajiu, Grcka i turska im dosadila pa pored toga sto cimaju sirotinju jos i klub Dunavac svake godine placa ta njihova letovanja kao dajemo pare za zakup vodene povrsine koju je Dunav sam napravio, grupa ljudi uredila a oni dosli i rekli to je nama Bog prepisao samo sto vas tada nije bilo. I sta cemo poceli da trazimo prikolice a od desetina prikolica nijedna nije registrovana a bas juce je stupio na snagu neki novi zakon i ceo grad je pun murije. Kaze Sergej do sada smo kad vozimo pijani samo malo castili policiju a sad nema vise toga. Poalako se dan blizi kraju a ja sam se nadao da cemo jos taj dan prebaciti camac sto bi mi dalo mnogo vise vremena za opusteniju voznju. Gleda Sergej camac pa kaze ajde da zovemo evakuator i zvali onaj sto ima kran i moze da digne 5 tona. Moze i cena je 10 dolara ali tek sutra sad je kasno. Ja bre odahnuo. Reko kakvi su ovi glupaci sto traze 150 evra a onoh 15000 dolara cemo zaboraviti kad svaki nauticar sa prosecnom jahtom moze umesto toga da prebaci jahtu evakuatorom brzo i povoljno. Eto kako se treba snalaziti. Vidim da danas nece biti nista i vodi me kod direktora Dime. On kaze sutra do podneva ce imati registrovanu prikolicu i rado ce mi pomoci. Dok obilazim marinu vidim koliko ima slicnosti sa klubom Dunavac i kako su sami napravili pontone, mnostvo garaza i kabina a po mojoj proceni ovde ima hiljadu vezova za glisere, camce i jedrilice. Luksuznih jahti nema. Pokazuje mi Sergej njegovu ladju koja je drvena na obali dugacka 10 metara i ima ripu od dva kvadratna metra koju ce da popravi. Pored mog camca je pecao jedan veoma star deda koji se jedva pokrece a ja sam mu rekao da sam iz Srbije i dao mu one udice sto ga obradovalo. Prolazili su i drugi camci i pitali sta i kako. Bio sam atrakcija u klubu. Neki uopste nemaju motor i veslaju camce i izlaze na vodu jer je Dnjepar u potpunosti ukrocen. Taman kad sam dremnuo jer su ovi dani bili stresni i nista se jos ne zna, dolaze mladi ljudi koji su se vratili sa jedrenja. Prethodno taj dan sam im mahnuo a paznju su mi privukle devojke koje su spustile noge na bok jedrlice. Dolaze vrlo nasmejani, mladi lepi ljudi. Jedna devojka prica srpski i ja zanemeo.
vova, aleksandra koja prica srpski i evgenija
njihovi drugari
evgenija slika a aleksandra pokazuje noge
 Kaze da je studirala u Kijevu Ceski i Srpski jezik i slusam je i sad sam i ja iznenadjen kao i svi koji me do sada vide. Dajem im moje mape i objasnjavam putovanje i zovu me na pivo kod njih na terasu. Pricam im kako sam se proveo i gde idem i .........je jeko zasmetalo sto je dispecer trazio tolike pare i govorila je da joj je zao kao da ja neznam kakvih sve budala ima. Ona je osecala krivicu zbog toga i bilo joj je neprijatno kao da je ona kriva. Meni to bilo smesno i reko sto da se sekiras zbog toga. Svi oni hoce da pokazu strancima kakvi su zapravo i znaju vrlo dobro sta se o njima prica na zapadu. Uglavnom kao i za Ruse, da im medvedi setaju po ulicama, da piju ko smukovi a evropljani jos vise al nema veze, da su im mlade zene prostitutke a starije sisate i debele, da kradu i podmicuju itd. Ali sve su to stereotipi ipropaganda i jedini nacin da saznas istinu je da putujes. Oni se slazu. Neki od njih su vrlo moderni, ono kao hipsteri sa bradom. Jevgenijin cale ima jedrilicu pa oni stalno provode vreme jedreci. Ali vrlo su pristojni, bas kulturni i bilo mi je drago sto sam ih upoznao. Ujutru dolazi jedna zena veoma malog rasta ali puna energije i izuzetno lepa. Govori mi na engleskom da ce mi ona danas pomoci da prevazidjemo problem i da ce Dima direktor sa momcima mi prebaciti camac. Ja se zahvaljujem i pocinjem da joj dajem komplimente. Ona ima skolu engleskog jezika i cim je cula da je stranac u nevolji dosla je da mi pomogne. Cudilo me jedino sto je bila tako skockana kao za vecernji izlazak, znate ono stikle sminka i to pa sam posle saznao i zasto. Ona je tako sitna i nezna da bi njoj moj camac bio komforan i veliki a i kad je pogledam tako sitnu reko u sebi pa ta bi sa dva keksa plazma bila sita do podneva. Bas je nekako sva simpaticna. E sad od svih tih peripetija i razgovora kasnije sam video da je nisam ni jednomfotografisao sto mi je vrlo zao jer je stvarno slatko bice. Otisao sam jos malo u camac da pripremim sve za polazak. Camac je bio usidren pod visokim jablanom a svaki put kad izadjem na obalu debele crne zmije su bezale u rupe. Ima ih toliko da se naviknes na njih i svaki put kad izadjem zastanem na trenutak pre mostica da se one sklone da ne bih slucajno neku u papucama prignjecio. Dolaze dva momka i sedaju na camac i idemo na mesto gde se vade brodice.
sergej brate
Ubrzo dolazi i Sergej i nosi klopu od njegove zene i kolace i usput mi kaze da ce da snima televizija jos samo da obavi neki razgovor pre nego sto krenemo. Izvlacimo camac na modrnu rikolicu i Dima svojim 2000 kubika snaznim autom stavlja Sevdah na svoje mesto .
dima i drugari-izvlacimo sevdah drugi put
Tu je i Oksana ova mala skockana i svi idemo do kluba Zaporozstil gde ce mi spustiti camac kranom jer je tako jedino moguce. Srgej mi govori da cu kran morati da plati i da nije skup negde oko 5 evra. Utom slusam razgovor koji Sergej vodi sa TV ekipom. Nesto kao dosao je inostranac, zapadnoevropljanin sa svojom velikom belom jahtom i uskoro ce doci u Zaporozstil marinu pa da se tamao nadjemo. Ja reko u sebi ala laze i preteruje ali to je jedini nacin da dodje TV ekipa. Ja se zahvaljujem svima i slikamo se i nazdravljamo pred put. Dobijam i malu nalepnici pricala 7. Nastavljamo kroz grad gde mi pokazuju znamenitosti. Pravimo pauzu da popijemo kafu i Dima kaze vidis kako govore da je u Ukrajini beda a vidi ovo. A oko nas sve skockane ukrajinke u luksuznim automobilima sve nekako kao da smo u Barseloni.
upravnik marine viktor
deca vole camac
Sve vrvi od zivota i energije a ljudi imaju i mogu. Stali pored nekog jezera parka sa mnostvom ljudi i dosao i glavni gazda te marine i pozeleo sretan put. Slikaju se ljudi i deca. Dima mi odma kaze kako ne vole ruse. Kako su prvi srusili Lenjinov spomenik i objasnjava mi istoriju i kao i da su oni neki Kozaci i gledamo na stene na Dnjepru i gde su nekad bike kaskade. Vodi me kasnije da pokaze savremeni stadion i kaze kako je i kod njh fudbal propao i sa parama sve namestaju.
iz kola
 Geldam grad, lepo se zivi grade se novi mostovi a on je Smederevo Ukrajine zbog velike celicane koja radi punim kapaciteto. Negativna strana je zagadjenje koje se da osetiti. Prelazimo branu i vidimo i staru i novu komoru.
najvislja komora u evropi
 Zastajkujemo na mestu gde su herojski poginuli vojnici braneci ovu branu kod jednog segmenta gde
spomenik
lenjinovo jezero
tv ekipa
 je spomenik. Cela brana je ne samo funkcionalna vec i estetski lepamkao cuvena Huverova. Stvarno sam zinuo od lepote. Prelazimo u Zaporozstil i tamo Tv ekipa a umesto velike bele jahte i zapadnoevropskog nauticara stoji mali camac na prikolici i neuredni, prljavi Srbin. Ipak prihvataju stvarnost i reporterka bas i nije stretna a kamerman ko malo dete sve snima profesionalno i vidi se da bi i on samnom hteo samo da moze.
jedina slika oksane iza camca
Tu nam Ioksana pomaze u prevodu jer parlam engleski a ona prevodi. Zato se i skockala za televiziju. A ja ko cigan, u staro sorccu i prljavoj majisi jer kad vadis camac nemos nositi kravatu i odelo i bele rukavice uz to i bradica jer ko je znao da ce me snimati lokalna TV stanica. Naocari da kolko tolko popravim utisak kao neke kul face i objasnjavam. Govorio sam svioje impresije areporterka je rekla da ce ispitati zasto su takve cene za strane jahte ali je poenta bila u tome da dobri ljudi mogu savladati i takve koji bi da koce i kao smo se snasli itd. E sad dolazi kran i ispustaju Sevdah u vodu kao da je lagan ko beli leb. Vrlo jednostavno i bez muke kao sa prikolicama. Zaporozstil je velika marina na Lenjinovom jezeru i ponudili su mi da spavam u jednom od njihovih bugalova koji je u gustoj borovoj sumu.
kran
 Prilazi jedan i kaze da treba da platim kran a sitna Oksan aga napala ko tigrica i kaze na ruskom jer vecina nih prica ruski kako ga nije sramota da uzima pare od stranca koji se tako namucio da dovde dodje jos i da plati a tako vam je klub lepo predstavio na televiziji i vaj ode videvsi da je ova mala vrlo ratoborna. Kaze ona meni jel znate sta sam uradila? Ja reko sve sam cuo, pa vi ste vucica u kozi jagnjeta a ona se smeje. Posto je dan bio lep a preko su smrdeli odzaci zelezare ja sam se zahvalio gostoprimstvu direktoru marine i nastavio put dalje da sto vise predjem. Hteo sam tu Oksanu da smotam ispod ruke i poovedem je sa sobom toliko je lepo stvorenje ali je ona udata i ima muza koji je posle dosao u nekim besnim kolim apo nju. Mozda sam trebao da ostanem u marini i tamos eupoznam sa ljudima i ja bih to ucinio samo da nas pustaju 90 dana. Ovako sam ko naiglama. I pozdravljam se i masem Dimi i momcima i saljem poljupce Oksani dok njen muz mrko gleda. I u prirodi sam i vetar cisti prljavstinu zelezare iz moje kose a hladna voda skida umor sa moga lica. Nalazim se u predivniom okruzenju. Ovo Lenjinovo jezero je niti veliko niti malo. Ima mnogo mesta za sakriti se, lepih visokih sumovitih obala ima i ostrva i nekako je sve pitomo i lepo isplanirano. Mozda su mogli umesto jedne kahovske brane da naprave dve ili tri manje ali su oni potopili toliko zemlje a i napravili negostoljubivo okruzenje. Ovde je sve nekako mirno kao na Donu i Majni. Izgleda da su stariji mnogo vise vodili racuna o prirodi nego mladje generacije.
i plov
 U voznji novim predelima uopsete nisam osecao umor. Biram jedan lep zaliv i u trscaku se vezujem i jedem jaja i slaninu iz Marjanska.
odmor
 Spavam kao beba zadovoljan sto mi se sve ovo desava. Ipak sam ustedeo trista evra presavsi ove prevodnice uz pomoc dobrih ljudi.

Dnjepropetrovsk i Dnjeprodzerdinsk

Sunce se radja i obasjava zaliv u kome sam spavao. Ujutro malo istrazujem zaliv pre pocetka plovidbe. Prava divljina. Okruzen gustom sumom i cistom vodom polako prilazim nekoj napustenoj kuci. Vidim da sam juce mogao lepo da prosetam ovom obalom i vidim sta sve ovde postoji ali zelja za jajima i odmorom me savladala. Putujem potpuno spokojno jer ovo jezero uopste neplasi male nauticare zbog svoje pametne izgradnje. To vam je kao da su inzinjeri djerdapa isprojektovali branu tako da se ona velicina kod Rama smanji. A sa druge strane mogli su potopiti i pola Banata ali je razum prevladao. Vise volim varijantu nekoliko manjih brana nego jedna velika. Ali ja nisam inzinjer niti planer niti politicar vec mala riba koja voli da plovi. Uzivam ja i na velikim jezerima samo tad gledam prognozu. Ovde telefon ne treba. Prolazim fasciniran prirodom. Neverovatan spoj ljudske pameti i prirode upakovan u jedno. Dolazim i do krivina na kojima su stene i sve lici kao da sam u Norveskoj. 
ko u norveskoj
most za gas
Tu se nalazi viseci most za gasnu cev a okolina je isarana plodnim poljima koja se suncaju na kosim obalama. Nigde smeca, gradjevina, prljavstine. Voda je bistra i hladna a plovidba skoro bez otpora. Kao na moru. Zavidnom brzinom plovim i polako se pojavljuju male vikendice koju svaki na bregu mozes da vidis jer ovde jos nije olistalo i prolece ovde stize jedan mesec kasnije nego u Srbiuji. Pa tako dok sam prolazio Djerdap i udisao procvali bagrem i ......tako sad posle mesec dana plovidbe ponovo uzivam u procvalom bagremu i ..... 
dace
Pazljivo posmatram dace i vidim sta se sve nalazi u dvoristima, kakve ograde imaju, kako su pravili kucice, kakvi su im camci, molovi, posadjene biljke i sve to puni moju glavu. Kao da citam neku bajku ili kao kad dete pred Novu godinu u toplom domu gleda crtani film. Nekao bas je lepo. Kako se priblizavam Dnjepropetrovsku vidim i nekoliko zaliva, bolje reci prosirenja na Dnjepru sa velikim imanjima novih bogatih Ukrajinaca.
skockana imanja
 Zanimljiva impresivna arhitektura a mnogi se trude da njihov ranc izgleda savrseno. Tek jedna zastava Ukrajine u tom bogatstvu dok siromasnije dace pre toga vrlo cesto isticu zastavu. Sta cete kjad ste bogati nije ni vazno odakle ste i ko ste. Dovoljno je samo da ste bogati i svi ljudi u citavom svetu se isto ponasaju kad imaju veliko bogatstvo. Neka vrsta dekadencije odlikuje sve te ljude pa se tako bogatas iz Rusije nerazlikuje od Kineskog ili Korejskog. Ili ako poredimo nekog iz Ukrajine ili Katara otprilike im je u glavi isto. Svi zarobljeni u bogatstvu sa svakodnevom obavezom da potrose ono sto imaju. Nakratko bivaju sretni ali prodje i taj zivot izobilja kao u magli. Nista od tih jahti nemogu poneti sa sobom. Ideje medju bogatima se retko javljaju. Okruzeni su visokim zidovima i u stalnom strahu da ce ih neko pokrasti. Znam to kad sam bio mali okruzen gastosima u Kamenici. Dok smo mi u zgradama stalno visili napolju na Dunavu i ulicama bez igracaka i satelitskih antena, druga deca su stalno bila po kucama igrajuci se u izobilju. I pogodite sta. Nema tu ideja, niko fakultet nije zavrsio, svi zadovoljni da rmbace za drugu zemlju a ovde da trose zaradjeno i to vec nekoliko generacija. I ja bih mozda tako da mi je cale radio u Nemackoj na skeli. Lepo se igrao u kuci a Dunav bi mi bio prljav a drugari bespotebni. Pljuvao bih Srbiju a velicao Svabiju. I dolazim do velikog grada prethodno boraveci na jednom malom ostrvu kod vikendica. Pojavljuje se i velika industrija i pojavljuje Dnjepropetrovsk milionski grad. 
milionski grad
Veliki mostovi i pecarosi koji bacaju strune sa dvadeset metara visine i pecaju. Toga kod nas jos uvek nema a mozda ce biti samo da provale. Sve gledam sa dvogledom velike zgrade, parkove obalu. Shvatam da je Dnjepropetrovsk veoma prijateljski raspolozen prema Dnjepru i da je za razliku od Beograda i Novog Sada ovo kompletan grad i okrenut ka reci. Velike vodene povrsine za veslacka takmicenja, sve okruzeno parkovima, uredjenim plazama, splavovima, marinama, restoranima. Jednostavno Dnjepropetrovsk do sada mi izgleda kao grad koji je zagrlio svoju reku onako cvrsto i svestaj je da je voli i ne pusta je iz zagrljaja.
jedna od mnogih plaza u dnjepropetrovsku
 Jedini milionski grad u kojem mozes camcem u svakom delu obale da pristanes bez problema i na svakom mogucem mestu. Kao da ovde pise dobrodosao putnice! I pravim pauzu na takvom mestu mada zelim da idem jos dalje i da budem sto blize mojoj sledecoj prepreci i prevodnici. Pravim pauzu kod splava restorana i ljudi mi prvo masu a zatim i pitaju odakle putujem. Celo osoblje me gleda a prolaze i ljudi u kajacima i to u velikom broju sto dokazuje koliko ljudi vole da borave pored vode. Posle skrecem levo na krivini i prolazim plaze. Na jednoj plazi na ostrvu pored mnogih plivaca po hladnom vremenu vidim i najlepsi prizor u Dnjepropetrovsku. Na ostrvu je crvva sa zlatnom kupolom, znate vec one ruske crkve kao iz diznilenda, ispod crkve je suma a dile plaza pored mosta koji vodi i preko Dnjepra i od ostrva do Dnjepropetrovska a na plazi mlada devojka na stomaku se suncala. Prosto mi ta devojka lepsa i od crkve i od prirode i od velikog grada i ja tu se javi neka zelja i ceznja i ja se setom kako sam Volgom plovio sam i gledao par orlova ribara koji lete zajedno u beskrajonoj prorodi. I pitam se zasto i ja ne mogu da nadjem ko taj orao svoju orlicu u ovom modernom svetu i zasto ne bi bilo sve tako jednostavno kao u prirodi. Pitam se sta bi ta devojka mislila omeni. Pa da luzer u camcu, Nju zanimaju jahte, moda, selfi, bla bla. Sta ces u nekom drugom zivoti mozda budem orao pa mi bude lepse. Nekoliko mostova zanilmljive arhitekture i stizem u sami centar. Plovim tik uz kej da se vidi zastava Srbije.
crkva na obali
 Masu ljudi iz mnogih restorana, kafica, splavova, brodova. Imaju i neki hotel kao sto ce biti Beograd na vodi samo sto je nedovrsen i tuzno izgleda taj megalomanski projekat da tako veliki hotel bude na obali. Ima i mnogo luksuznih marina i svi bogati nauticari mogu ovde biti usluzeni kao na zapadu.
nedovrsen dnjepropetrovsk na vodi
 Prolazim i pored recnog vokzala koji vise ne radi a napravljen je u doba sssra i moze da primi vise velikih kruzera i slicno je napravljen kao moderne zeleznicke stanice sa kolosecima i peronima za sto brzu i laksu cirkulaciju ljudi. Ovo impresivno deluje i takvvo nesto nisam video ni u Rusiji samo sto je tuzno jer je napusteno. Svedoci o nekom proslom vremenu. Ipak ovde zivot na vodi obecava i mnogo je zivlji nego kod nas. Polako napustam ovaj grad sa lepom slikom u ocima. Ubrzo pronalazim neverovatno lepo ostrvo sa urednjenim kampom, molom, malom pescanom plazom i nadstresnicom. Kakv raj kazem sebi. Sad cu da se odmorim. Vezujem se za visoki mol a ispod mene je providna voda i pescano dno. Posle kupanjca sledi zagrevanja i klopanje jaja iz Marjanska. Konacno pravi odmor za dusu i telo.
najlepsi kamp
 Svuda su table sa lepim rukopison koje kazuju da svaki ljubitelj prirode ostavi mesto cistim kako ga je i nasao a ostavili su i brojeve telefona. Ima nadstresnica i klupe i mali cajnik sa sibicama i papirom za paljenje vatre.
pogled iz camca
Ostavljam u cajniku mapu sa ucrtanom rutom i na poledjini im se zahvaljujem sto su ovaj kutak prirode preuredili za tako komforan boravak i napisao da je dana tog i tog, taj i taj tu boravio.. Na plazici su lepo napravljene stepenice i na grani konop za skakanje. Zamisljam kako ovde provode leta pozitivni ljudi sa svojim porodicama. Dok polako zalazi sunce sa nasmejanim licem posmatram tu svakodnevnu pojavu i kazem sebi kako je lep ovaj svet.  Ujutro rano krecem i prolazim najgori deo na Dnjepru. Sivu i crnu tesku industriju i to je najlosija slika Dnjepra. Priblizavam se Dnjeprodzedinsku i ulazim u mali zaliv sa velikom marinom i tu trazim pomoc. Oko sedam je ujutro i vezujem se za pontone. Vidim ljude i javljam se u upravnu zgradu. Svi iznenadjeni mojim dolaskom. Zamenik kluba Oleg kaze kako je plovio Dunavom za vreme devedesetih i kako je prodao dva Vihora jednom coveku u Kladovu.
bili u jugoslaviji
Sve me razume sta govorim i ubrzo secka slaninu i pijemoza dobrodoslicu. Upoznaje me sa dimiom koji je pravi udarnik, veoma vredan i profesionalan covek, bistrog uma i odlucnog razmisljanja i organizovanja. Odmah zove prevodnicu i kazu mu da je 40 dolara i da se mora platiti u banci. Onda zove svog prijatelja i objasnjava kakav imam camac i razumem da ce asad doci Aleksandar koji je mnogo dobar covek i pomoci mi da resim problem jer on ima dzip i prikolicu pa da ne placam prevodnicu. Ja odahnuo a vodka je jos lepse nekako legla kad sam cuo ovu vest. Malo pogledam u nebo i pokazem uzdignut palac sto mi ovako duha naseg naroda bodri i povezuje konce da premostim ove prepreke. Pri tom sam veoma sretan sto upoznajem ove ljude. Kaze Oleg koji ima Keteilar profi telefon oko vrata da oni uopse ne prelaze prevodnicu sa malim camcima. Uz zakusku i vodkicu nastavljam razgovor sa zamenikom i cuvarima kluba. Nalazim se sa prijatnimljudima u klubu koji ma nekoliko stotina aluminijumskih glisera i svaki kluba je drugaciji bas kao i kod nas. Dok su mi pricali dogodovstine sa brodova na kojim su putovali po Dunavu dolazi i Vladimir u dzipu. Odmah se srdacno pozdravio samnom i saznao sam da je on bivsi nacelnikmpolicije za citavu jednu oblast i da su ga nedavno smenili jer su ga proglasili da je orjentisan prema pobunjenicima i sad nema posao pa vreme provodi vozeci decu u vrtic i skolu i stalno je u klubu Volna, Dnjeprodzedinsak. Rado  ce me prebaciti besplatno.
vova i drugari iz kluba volna
vade camac po treci put
 Brzo se prihvatamo posla i Oleg sa cuvarima od kojih jedan ima tradicionalnu tatarsku kapu i zamenikom sefa uz pomoc vitla vadimo Sevdah prikolicom i kacimo ga za dzip. Slikamo se za uspomenu i pozdravljamo se. Usput mi Imenjak govori kako ovde ljudi pljuju po dobu sssra i govore kako nista od tog vremen ne valja a pokazuje sta je sve izgradjeno i kako su ljudi ziveli. Odmah se videlo da bismo zajedno se borili da smo nekim slucajem bili zateceni u drugom sv. Ratu. On sa crvenim armijom a ja sa partizanima. Pre pocetka putovanja sam mislio da cu nailaziti vise na ovakve ljude pored Dnjepra ali sudbina je htela da na celom putovanju sretnem samo jednog coveka koji razmislja kao i ja. Niko ovde ne voli Ruse a to je pogresno. Americka ambasada se potrudila da zatruje ovaj bratski narod i sad bi on izgradio zid prema Rusima. Totalno pogresno za razuman zivot. Volim ja i Ruse a i Amere ako neko nije skontao. Volim ja mnoge dobre stvari iz Amerike ali najpre volim svoj narod. I tako dok mi prica Vova sta se radi stajemo i u market da dokupimo namirnice i dolazimo u klub koji se nalazi na jezeru u novom delu Dnjeprodzedinska koji je izgradjen u blokovima u obliku cirilicnih slova sssr. U klubu ponovo iznenadjenje i upoznajme covekak koji je radio u Pancevu na Dunavu bas kao i oni iz Izmaila. Spustamo camac na sljunkovitu obalu i nazdravljamo za sretan put i slikamo se. Vova se zahvaljuje sto sam mu ulepsao dan jer je navikao u policiji radeci da se stalno nesto zbiva  a sad mu malo dosadno pa mu je ovo prijalo. Gledam ih dok mi masu. Prethodno mi objasnili gde da predjem ovo veliko jezero i gde da pazim i gde se mogu sakriti. I ja plovim sam u miru zagrejan vodkom. Gledam na sat i kazem malo pre sam se probudio, dosao u klub, odmah preneo camac i upoznao toliko dobrih ljudi. Pa kako da neverujem u pomoc od gore. I gledam u nebo crvenih boja sekuci eliku vodu svjim voljenim camcem. Nasmejan uzivam u predelima stizem do neverovatnih i pre svega tesko opisivih predela.

Pravobrzje i Borodejevka

Dok Sevdah sece velike zalive i prelazi velike razdaljine, sa leve strane spazih u prirodi jedan dvorac. Al bas dvorac i to onaj novije izgradnje, kicast i preteran u svemu. Bas kao da ga je neko malo dete koje ima milione gradilo. Htedoh da dodjem tamo i da pridjem i otkrijem kakv je to gazda i sta ga je nateralo da napravi tako nesto i popricam i vidim kakav je civek. Siguran sam da mu je prica zanimljiva i da bi me rado primio u njegovu marinu, dvorac opasan zidovima. Ali samo kad bih imao vise od 30 dana dozvoljenog boravka. Ovako samo dvogledom gledam ovaj cudni prizor i nastavljam plovidbu. Odjednom na jednom rtu pocinje da duva i prave se valovi. Ne tako opasni ali kreste me zapljuskuju i ne zelim biti mokar. U pravi cas dolazi spas i sa moje leve strane je mali zaliv u steni sa potopljenom barzom kao zaklon. Ulazim u ovaj zaliv veslajuci i nije nesto dubok ali Sevdah moze da prodje. 
pravobrazje
Shvatam da je to napusteni kamenolom verovatno jos iz davnih vremena koji je potopljen izgrdanjom brane. Izlazim na obalu i prolazim kroz kamenu kapiju. Dolazim do kucice napravljenu od kamena i koja ima krov od kamena. 
kamena kuca
Sve deluje kao u nekoj bajci. Potpuno neocekivani prizor za Dnjepar i Ukrajinu. Obilazim okolinu a pored je nekoliko kucica sa nekoliko camaca i penti. Nema zive duse. Shvatam da se ovo mesto koristi verovatno vikendom jer nema pasa i da ribari sve ostavljaju na izvolite u slucaju da neko naidje. Pa tako je i kuca bila otvorena i drva spremljena u peci.
dobrodosao putnice
 Falilo je samo da se upali vatra. Dugo sam setao po okolini i udisao svez vazduh. Iznenadilo me sto oko kamenoloma raste majcina dusica i to u cvetu u maju sto je krajnje neobicno. Na fruskoj je ima malo i kasnije cveta a na Romaniji ili napimer Zelengori ona jos kasnije cveta. 
lepo uredjeni zidovi sa planinskim travama
Ovde nekako kao da je ono prolece koje kasni u odnosu na nasu zemlju ovde na ovom mestu preteklo. Sve je u etno stilu. Mnogo starih alata za hvatanje ribe, stara burad, lepe klupe, cvece. Pravo osvezenje za oci i dusu. Posle svih modernih i bespravnih ili mnostva malih neobicnih vikendica ovo mesto prevazilazi sve klisee i jedino originalno na celom putovanju a pri tom lepo sagradjeno u skladu sa prirodom. Tu se odmaram i vetar stisava ali umesto da zapalim vatricu i tu spavam odlucio sam da krecem dalje i predjem jos koji kilometra jer mi vreme kucka. Kasnije saznajem da se ovo mesto zove pravobrezje. Odlazim dalje a u daljini vidim i jedan savremeni objekat ali nisam siguran da je turisticki i u daljini lepu sumu na poluostrvu i mali ponton. Reko bingo idem tamo. I stizem na neverovatno lepo mesto. Jos jedan biser prirode koje licina tako voljenu plazu u Cortanovcima. Borodejevka. Vezujem se za ponton a iznad je drvena kuca za odmor. Pored plaza sa banderom i nekoliko glisera. Izlazim i prilaze mi psi. Nebojim ih se vec ih mazim. Jedan vucijek bas trazi moju paznju pa ga mazim celog. Vise gore u sumi je mnostvo bungalova svi uredno ofarbani i na fasadama sa motivima diznijevih junaka. Shvatam da je to bivsi pionir lager kakvih ima mnogo na svim prostorima bivseg ssssra. Neke po povoljnim cenama kao sto sam vec pricao kupuju bogati i prave ili privatne vile ili odmaralista. Ali ovo mesto je kao da sam doplovio u 1982. Sve je tako sacuvano. Jedini svedok novih vremena je mala prodavnica sa savremenim reklama i mali disko gde valjda deca mogu da kupe nesto i provedu se. Upoznajem se sa Jurom, Viktorom i Olegom. Odmah me hrane i nude picem. Objasnjavam im putovanje i oni su impresionirani. U razgovoru po drugi put saznajem da nisam prvi stranac vec su i ovde bili oni poljaci sa jedrilicama prosle godine. Saznao sam i da su platili kaznu kad su usli u Ukrajinu ali je ostalo nepoznato da li su dosli Dnjeprom ili Pripijatom sto bi mi vrlo znacilo. Jura je neverovatan lik. Bio je vozac direktor